Žal za Partizanom, ne i srpskim fudbalom
Zvonili su telefoni letos, zvali znani i neznani, svi navijači Partizana, u glasovima zebnja, čak i doza straha: "Da li je tačno da Nikolić odlazi?". Čovek koji im je vratio veru, učinio ih ponosnim nakon osvajanja duple krune u situaciji koja Partizanu u postojećim okolnostima nije donosila promil šansi. Dok čekaju odgovor razmišljaju o momentu kada je Marko Nikolić nasledio Ivana Tomića, sa šest bodova zaostatka, sa kuolarskom pričom da je Zvezda "već osvojila titulu".
Nikolić se nije obaziraio na te priče, zavrnuo je rukave i brzo formirao tim prepun samopouzdanja, vere, pobedničkog mentaliteta... Vratila se publika na stadion, a Marko Nikolić je navijačima značio isto što i Duško Vujošević...
A onda bolna spoznaja i definitivan odgovor: "Otišao je, i to u Videoton!" Početnu tugu čak je zamenio i bes, teško je ljudima objasniti zašto je na vrhuncu moći u Partizanu i srpskom fudbalu, Marko otišao u Mađarsku. A videli su ga u Humskoj narednih deset godina, baš kao Vujoševića... Prošlo je skoro šest meseci, strasti su se stišale, a Marko Nikolić (38) je gostujući u beogradskom dopisništvu "Vesti" otkrio zbog čega je tako iznenada otišao i zbog čega je izabrao baš Mađarsku.
- Nisam otišao iz Partizana, već iz srpskog fudbala. I sada dok sam na odmoru svratio sam do kluba, imam odlične relacije sa svima, ponajviše sa publikom, sa navijačima... To se oseti na svakom koraku kada dođem u Beograd, i na to sam najviše ponosan - počinje razgovor Marko Nikolić.
Druženje sa zemljacima u Mađarskoj
Kakav je kvalitet života u Mađarskoj?
- Uglavnom svi živimo u Budimpešti, treba nam 45 minuta do sat vremena do našeg grada. Budimpešta je fenomenalna za život, mi smo u blizini parlamenta, deo kod Dunava, lepo je za porodicu. Puno je turista, cela zemlja je u ekspanziji, država koja je u naletu, ekonomskom, privrednom, pa i nacionalnom. Recimo, ne postoji pravac u kome nije najnoviji auto-put. Družim se sa našim ljudima, Rade Drobac je Ambasador i bivši fudbaler Partizana. Tu su vaterpolisti iz Solnoka, Aleksić, Prlainović i Gocić, moje kolege Vignjević i Rogan. Budimpešta ima srpski vrtić, osnovnu i srednju školu, a velika prednost je i blizina kuće, blizina Beograda.
antrfile
Sjajni stručnjak pokušava da objasni razloge.
- Posle 10 godina kontinuiranog rada u srpskom fudbalu, gde je ambijent težak, a perspektivni treneri moraju to da prođu, čekaš da ti se otvori mogućnost da odeš u jedan sređen sistem, da radiš svoj posao bez stresa, sa fenomenalnim mogućnostima, da budeš deo projekta koji raste, da igraš utakmice na vrhunskim stadionima, da ti suđenje nije tema... E, takva prilika je meni bila zanimljiva i rado sam je prihvatio. Pogotovo što je ponuda stigla nakon što sam sa mojim saradnicima osvojio duplu krunu u Partizanu, pa se javio izazov da titule pokušam da osvajam i u nekoj drugoj zemlji.
Da li ima žala zbog evropskih kvalifikacija, pre svega u Ligi šampiona?
- Uvek postoji žal kad je Partizan u pitanju, svi koji me poznaju to znaju, ali koliko god da je ta evropska priča lepa, najbolje znam kako izgleda svakodnevica u srpskom fudbalu. Ostao sam prijatelj sa svima u klubu, i nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć, mada verujem da je moja budućnost u Videotonu i evropskom fudbalu.
Katastrofalan osećaj protiv crno-belih
Neobično je bilo Nikoliću u dvomeču sa Partizanom u kvalifikacijama za Ligu Evrope.
- Katastrofalan osećaj, bilo ne ponovilo se... Ne samo što sam ja crno-beli, već i moj stručni štab, Lazović i Šćepović... Imali smo obavezu da budemo profesionalci, plaćaju nas korektno, imamo fenonemalan status, do juče si bio u Partizanu, tu ti je i srce. Ma grozan osećaj. A, negde što nas je toliko bilo u toj vrsti dileme, kao da sam znao da to ne možemo da prođemo, kao da je to bila energetska pravda u tom trenutku. Posle eliminacije Bordoa svi smo počeli da bajamo: "Samo ne Partizan", i onda je baš došao Partizan...
Sličan kvalitet kao naš
Brzo stiže i objašnjenje zašto Mađarska...
- Tamo sam naišao na potpuno drugačiju klimu nego što je ovde, na organizaciju lige, fantastičnu infrastrukturu, tehnologiju koja se koristi na treningu i neverovatne uslove za naše pojmove. Kada pričamo o samom kvalitetu, krajnje objektivno, to je negde sličan kvalitet lige kao kod nas, s tim što Srbija ima nešto što nije slučaj sa Mađarskom, a to je ogromna količina mladih kvalitetnih fudbalera.
Da ne bude incident, već praksa
Prokomentarisao je Nikolić i velike uspehe srpskog fudbala u 2017. godini.
- To je super. Čestitam svima koji su učestvovali u uspesima nacionalnog tima, Partizana i Crvene zvezde. Sad je pitanje da li ćemo mi na tom uspehu izgraditi nekakav sistem, pa da to bude praksa i sledećih godina, ili je ovo jedan incident koji se desio sticajem okolnosti, pa se opet vraćamo na staro. E, to će pokazati vreme - kaže Nikolić.
Liga je prilično ujednačena.
- Oni imaju 12 klubova u Prvoj ligi, a 20 u Drugoj. Svi su profesionalni, sa velikim brojem stranaca, neverovatnom organizacijom svih klubova, i ono što je važno jeste podatak da je liga ujednačena. Najbolji primer je Haladaš koji je otvorio novi stadion, bio je poslednji na tabeli, a u poslednja dva kola savladao je i Ferencvaroš i moj Videoton. I zato je teža za igranje nego naša liga, jer ne postoji klub koji nema velike ambicije, dobar budžet... Uz to, postoji u medijima neki prećutni dogovor da se promoviše fudbal, nema negativnih natpisa, afera, termini utakmica se znaju do kraja sezone, tačna satnica. Iza svega stoji ozbiljna organizacija, suđenje nikada nije tema...
Podseća Nikolić da je Mađarska nekada bila velesila u fudbalu, da rade sada na tome da se takva vremena ožive.
- Oni su bili velika fudbalska nacija, u jednom periodu možda i najveća, ali su zadnji trzaji bili upravo sa Videotonom koji je 1985. godine protiv Real Madrida igrao finale Kupa UEFA. A posle toga 30 godina mraka. Sada se dižu, u povoju su, ali iza svega stoji država na fantastičan način sa aspekta sporta. Iako su u povoju, postoji jedan naboj i razvoj ovog trenutka koji je neverovatan.
Lazović najbolji igrač lige
Šta ste zatekli u Videotonu, kakve su ambicije?
- Titula je imperativ, vlasniku je desetogodišnjica u klubu, kada smo se dogovorili kao prvi i osnovni cilj zacrtano je osvajanje šampionata. Klub je super organizovan, na najvećem nivou, sve prateće stvari su za poželeti, novi stadion je u završnoj fazi izgradnje... Imamo jedan dobar i korektan tim, ali ne toliko širok igrački kadar, i to smo više puta demonstrirali kad smo svi bili na okupu, bez povreda i kartona, čak i više od nivoa mađarskih klubova, kada smo eliminisali Bordo, pravili pobedničke serije u prvenstvu, a sa druge čim je dolazilo do iskakanja, bilo je jasno da alternative nemaju kvalitet kao prve opcije. Zato smo sada otpustili šestoricu igrača i dovešćemo 4-5 igrača da bismo imali rotaciju kako bismo ispunili šampionske ambicije. Inače, imamo petoricu reprezentativaca Mađarske, imamo našeg Danka Lazovića koji je zvanično najbolji igrač lige, i prvi naš strelac sa 10 golova u prvenstvu, tu je Marko Šćepović, pa reprezentativac Bosne Hadžić... Doveli smo letos i nekoliko mladih reprezentativaca Mađarske, članova U19 i U21 selekcije, što je zalog za budućnost. Realno, imamo zanimljivu kompoziciju tima, ali nam treba dobar prelazni rok da bi bilo onako kako zamišljam.
I trener mora da ima talenta
Marko Nikolić kaže da nema trenerskog uzora.
- Duboko verujem da za ovaj posao postoji talenat kao za igračku karijeru. Svi su igrali fudbal i došli su do različitog nivoa, fizičkih, mentalnih, isto je tako i za trenersku struku. Važan je rad na sebi, i to svakodnevan, jer ovaj posao napreduje velikom brzinom. Tu su moderne tehnologije, stručni štab, ali taj šefovski posao, koji se razlikuje u odnosu na trenerski, e tu mora da postoji mera talenta, jer radiš sa ljudima, donosiš odluke koje nisu lake na dnevnom nivou, nekad u sekundi ili pola minuta... To ne može da se nauči, ne piše ni u jednoj knjizi, trenerskoj školi, što je opet mera talenta i vezano je za neku crtu ličnosti.
Priznaje Nikolić da mu je trebalo vremena da se adaptira na fudbal u Mađarskoj.
- Igra se najsličnije Poljskoj, Češkoj i Nemačkoj. Često se dešavaju situacije pet na pet, ne možeš da ih zauzdaš taktički, juri se gore-dole. Tamo ni kad vodiš 2:0 nisi siguran. To je prosto tradicija. Recimo, pobeđujemo Bordo, a osećamo da nešto ne štima sa atmosferom na stadionu. A ja namestio ekipu po srpskom modelu, povedemo pa se zatvorimo... Sada napravim korekcije i stadion skandira "Niko, Niko"... Ali kažem, vodiš 2:0, pa izgubiš 2:3. To je njihova tradicija, tako treniraju 15 godina, publika navija za takav fudbal...
Uživam u italijanskom fudbalu
Uverava Nikolić da prati sve evropske lige.
- Gledam fudbal u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Rusiji, možda najmanje u Španiji. Volim italijansku ligu, ali taj engleski fudbal je jedna priča za sebe, tamo je fudbal nešto više od igre. Italija je što se trenerskog posla tiče izvor svih inovacija, tamo se igra verovatno i najbolji taktički fudbal. Nekima to možda nije zanimljivo za gledanje, ja uživam. Nemačka ne proizvodi trenere za inostrano tržište, ali su tamo puni stadioni, oni imaju 95 odsto popunjenosti... Mađari su mnogo okrenuti Nemcima, po tradiciji, i vole taj način igranja, sve što dolazi iz Nemačke njima je super.
Doskora im je Nemac bio selektor.
- Štork je uživao ogromne povlastice. Imenovao je selektore za U17, U19 i U21 selekciju, a doveo ih je čak iz pete amaterske lige. Dešavalo se da Mađari prekidaju prvenstvo sedam dana ranije pre FIFA termina jer je tako Štork tražio! On je diktirao ligu. Mađari sada imaju sve što se tiče mogućnosti, samo traže očajnički ljude koji će da im podignu fudbal, a slabi su i dalje na one koji dolaze iz Nemačke, Holandije - kaže Nikolić.
I na kraju, još jedan primer kako se stimulišu klubovi.
- Ekipa koja ima šest Mađara u timu i dvojicu igrača ispod 21 godine biva nagrađena sa po 10.000 po utakmici. O tome ne vode previše računa najveći klubovi poput Videotona, Debrecina ili Ferencvaroša. Plus se vrednuje pobeda, koja takođe donosi novčane bonuse. Neverovatan sistem, a uz sve idu i poreske olakšice. Ko ima firme porez može da opredeli prema sportu i dobija silne olakšice, što omogućuje i da se konstantno grade ne samo fudbalski stadioni, već i hale za košarku, rukomet, pa bazeni za vaterpolo - kaže Nikolić.
Sada je valjda jasno da je Nikolić napravio dobar potez...
Borba za titulu važnija od novca
Ponosan je Marko Nikolić na činjenicu da je poslednjih godina vukao dobre poteze u karijeri.
- Meni je najvažnije da sam radio dve godine u Partizanu, pa godinu zu Olimpiji i opet u Partizanu, sada i Videotonu, sve klubovi koji imaju najveće šampionske ambicije - jasan je Nikolić. - Navikao sam na pritisak, potpuno je različito kad vodiš klub kome je normalno da jednu utakmicu pobedi, tri igra nerešeno i dve izgubi nego u sredinima gde se samo traže pobede. Meni to baš odgovara i drago mi je što sam se profilisao kao trener za takve klubove, a to je najteže. Ponekad pomislim da je lepo da vodim klub koji ne mora sve da pobedi, a onda prođe misao kroz glavu da takvim razmišljanjem nisam na pravom putu. Ako budem menjao zemlju tražiću klub koji se bori za titulu... U ovoj fazi karijere to mi je važnije od finansijske ponude.
Nikolić ne krije da mu je cilj da što duže ostane u Evropi.
- Želim da budem u jakoj ligi, u sredini koja ima velike ambicije. Imam snove o tome, ali idem korak po korak. Sa 38 godina imam dobar CV iza sebe, mnogo mi je stalo da posle Partizana osvojim titulu u još jednoj zemlji.
Svako mesto ima moderan stadion
Projekat ozdravljenja mađarskog fudbala počeo je pre deset godina, kada je država stimulisala izgradnju stadiona. Većina tih objekata već je završena.
- Ferencvaroš kao najveći klub ima najveći stadion, sa armijom navijača kao Partizan i Crvena zvezda. Tu je i Ujpeštov. Honved, Diožđer i Debrecin takođe imaju strašne stadione i neverovatnu publiku. I naš novi stadion je praktično gotov, vodili su nas u obilazak, biće pušten tokom proleća ili leta. Polako se privodi kraju desetogodišnji projekat vezan za infrastrukturu, ostaće nezavršen samo novi objekat koji niče na starom NEP stadionu, koji će primati 66.000 navijača. Tamo će igrati nacionalna selekcija, ali nisu u žurbi, pošto imaju još deset stadiona na kome Mađarska može da igra.
Novi objekti niču i u malim mestima.
- Čak i tamo zidaju i završavaju nove, moderne objekte. Fascinira me kako su odredili veličine stadiona, shodno broju stanovnika. Teško je opisati kako izgleda prilaz tim objektima, svaki stadion menja boje, svi imaju grejače za teren, VIP lože... U takvom ambijentu vam i loša utakmica izgleda fantastično. Sve šljašti, izgleda moćno, pa je i akterima lepše učešće. Uhvati me žal i tuga što mi to nemamo, jer nam jako nedostaje. Imamo u potencijalu više od njih, ali su mnogo daleko otišli. Brzo se igra, nema mogućnosti kao kod nas da daš gol i usporiš... Mi smo tehnički bolji, bolji su igrači, ali se tamo igra brže. Čak mislim da će prestići i zemlje u regionu, Austriju i Švajcarsku.
