Đorđević za "Vesti": Srbija je iznad Partizana i Zvezde
Verovatno vam je poznat onaj osećaj kada nekog niste videli desetak godina, a nakon slučajnog susreta i razgovora, imate utisak kao da je vreme stalo, kao da taj kontakt nikada nije prekinut. Nenad Đorđević (38) je jedan od onih fudbalera koje je potpisnik ovih redova veoma poštovao, ali nikada nije bilo prilike da razgovaramo o njegovoj karijeri, fudbalskim uzorima, putu koji je prošao do Partizanovog kapitena, standardnog reprezentativca...
Za to je "kriva" Đorđevićeva narav, skromnost, nenametljivost, činjenica da je sebe uvek smatrao delom tima, nikako pojedincem od koga zavisi igra. A verujte, kvalitetom i ponašanjem ništa manje nije bio važan od Zorana Mirkovića, Dragana Ćirića ili Ivana Tomića. Zato je i bio deo Partizanove najbolje generacije u poslednjih 20 godina.
135 ligaških mečeva je odigrao za Partizan
Dobro sam znao da je Nenad Đorđević danas u Švedskoj, da mu je tamo porodica, da je već okačio kopačke o klin. I silno sam se obradovao tom slučajnom susretu u jednom beogradskom restoranu, i prilici da u profesionalnom smislu ispravim nepravdu i čitaocima "Vesti" konačno predstavim jednog velikog profesionalca, sjajnu i zanimljivu ličnost, danas oca dvoje maloletne dece... Našem razgovoru u dopisništvu "Vesti" pridružio se i kolega Miloš Topalović, čovek koji gotovo da poznaje svakog Srbina koji se bavi fudbalom. Pitamo Đorđevića, otkud u Beogradu?
- U Kalmaru sam počeo da se bavim trenerskim poslom, a u Beogradu završavam za licencu - kaže Đorđević.
- Razlog je što je ovde ubrzaniji proces, imam povlastice zbog karijere, ne idem kao oni što nikad nisu igrali. Dobio sam C licencu, pa onda krenuo dalje. U dva meseca može sve da se završi. Moram da vam priznam da sam sada shvatio koliko ništa o fudbalu nisam znao, a igrao sam ga ceo život. Pričam iz perspektive trenera. Učim sada razne lekcije, vidim kako i vi novinari možete da "pocepate" jednog trenera pitanjima, pa oni najbolji imaju svog PR. Neophodno je čak i tokom meča pripremati se za novinarska pitanja, da smisliš šta ćeš reći... Kompleksan je posao, zahteva da budete i elokventni, pametni...
Nisam znao šta ću sa sobom
Zašto baš trenerski posao?
- Završio sam karijeru 2014. godinu, i skoro da nisam znao šta ću sa sobom. Maltene depresija, nemaš s kim kafu da popiješ... Igrao mi se fudbal, a nisam mogao više. Lako je Saši Iliću, on ima vic u igri, gledam ga i danas kad gurne loptu u prostor, kao nekad... Bilo mi je potrebno da ponovo budem među ljudima, i opredelio sam se da radim sa mlađim kategorijama u Kalmaru, gde sam i završio karijeru. Čovek sam fudbala, bilo je logično da ostanem u sportu, volim sada svoj posao.
Roben me masakrirao!
Odigrao je Đole 17 utakmica za reprezentaciju svoje zemlje. Kruna karijere bilo je učešće 2006. u Nemačkoj. Međutim, Đorđevićevo učešće obeležili su dueli sa Holanđaninom Robenom.
- Stvarno je taj šampionat trebalo da bude nešto posebno u mojoj karijeri, a onda se desio Roben - smeje se Đorđević. - Masakrirao me čovek! Igrao sam protiv mnogih velikih igrača, ali ta brzina sa loptom... Tačno pamtim neka taktička rešenja, kako se meč odvijao, ali nije u redu da pričam o imenima. Poenta je da sam na 20 metara od gola ostao sam sa Robenom. I čovek me razbije...
Iskren je Đorđević u svojim sećanjima, baš kao i kad priča o kultu reprezentacije, posebnom osećaju kad-god je dobijao poziv selektora.
- Bilo je teško dobiti šansu, u konkurenciji za moje pozicije bili su Mihajlović, Krstajić, Gavrančić... Uklopio se Vidić, jer je bio vanserijski, nama srednjim bilo je mnogo teže. Da sam svaki meč mogao da igram, oborio bih Džajin rekord. Ali, na svakom treningu mogao sam nešto da naučim, proces je trajao pet godina, a ja odigrao 17 utakmica. Ispunjen sam i ponosan zbog tog perioda. Međutim, ne osvrćem se previše na svoju karijeru. Posle svega najvažnije je kakav si čovek, po tome se ljudi razlikuju.
Šta može današnja generacija na SP u Rusiji?
- Nije nam naivna grupa. Kostarika je daleko stigla na minulom SP, Švajcarska je dobra ekipa... O Brazilu ne treba trošiti reči. Odlična je godina za naš fudbal, još kad dodamo i fantastičnog Mažića. Držim fige momcima da prođu bolje nego moja generacija - rekao je Đorđević.
Kakve su ambicije?
- Maštam, volim Murinja, Gvardiolu... Pratim svetski fudbal. Ali se na zanosim, daću sebi šansu 4-5 godina. U Švedskoj trenerska struka nije baš na vrhunskom nivou, ali kao stranac moraš dva puta da budeš bolji od drugih. Uslovi su besprekorni, svaki park u Švedskoj ovde bi se naplaćivao kao igraonica. Problem je što deca slabo koriste, video-igrice su zamenile igrice na sportskim borilištima.
Divan život u lepom Kalmaru
Da se vratimo malo unazad, kako je Đorđević završio u Švedskoj?
- Kada me je kao klinca moj matični Zemun pozajmio Paraćinu, tamo sam upoznao sadašnju suprugu Jelenu. Ja sam od onih, upoznaj prvu ljubav i teraj do kraja. E, njeni su već 50-60 godina u Kalmaru. Tako sam u Kalmaru i završio igračku karijeru, pa onda i ostao da živim u tom lepom gradiću.
Kakav je život u Švedskoj?
- Kalmar je super, sistemski se gradi, žive ljudi različitih kultura. Imamo mnogo lep stadion, za 10.000 navijača... Generalno, u Švedskoj se izgradilo u poslednjih 5-6 godina dosta dobrih stadiona, i to sa hibridnom veštačkom travom, koja je perfektna. Srba u Kalmaru nema previše, ali ih ima u Malmeu i Stokholmu. Nekada je ovde radio Bane Smiljanić, u Kalmaru se rodio i njegov sin Milan, kasnije fudbaler Partizana. Branio je svojevremeno Zdravko Bukarica...
Kako sam osvojio Ruse u Samari
Ispričao je Đorđević jednu zanimljivu anegdotu koja se odigrala po dolasku u Samaru, tačnije klub Krila Sovjetov.
- Potpisao sam za Krila, putujem celu noć, slećem u Samaru na dan utakmice. Ne znam gde sam, nije trebalo da igram, ali mi dolazi trener sa molbom da sedim na klupi. Pristanem, naravno. Oni u prvih 4-5 kola nemaju pobedu, ma ni bod. Na 20 minuta pre kraja povredi se štoper, uđem na teren, nisam se ni zagrejao. Rezultat 1:1. U 85. minutu slobodan udarac, vidim moja pozicija. Stoje dva-tri Rusa, sklonim jednog, pa drugog, i šutnem preko zida za 2:1! Ne znam ni zašto sam to uradio, tada nisam poznavao ni jednog saigrača. Kasnije smo igrali dobro, navijači su me voleli, bio kapiten...
Nema srpske dece na treninzima u Kalmaru?
- Nema za sada. Treniram dečake do 16 godina starosti. Radio sam pre FK Kalmar u jednoj lokalnoj školi fudbala, nisam se susretao sa našom decom.
Možda uspeh švedske reprezentacije nešto promeni.
- Sjajni su kao tim, teško je igrati protiv ove švedske selekcije. Kao narod nisu euforični, ulaze sa normalnim ambicijama, i da se nisu plasirali ne bi bila tragedija. Iz tog mentaliteta prave rezultate. Imali su Holandiju i Francusku u grupi, Italiju su prošli u baražu. Pa to ni Brazil ne bi uspeo! Imaju radnu etiku, urođeni profesionalizam. Problem je što je fudbal i dalje na poluametrskom nivou, igrači rade dva posla... Hit je i Ostersunds, koji je prošao grupu Lige Evrope. Uzeo ih je Englez Porter, selektirao igrače iz treće i četvrte lige, uklopio i skockao odličan tim.
Sve počelo u IMT
Iako mnogi misle da je rođen u Paraćinu, Đorđević je beogradsko dete, sa karijerom koja je bila izuzetno bogata.
- Počeo sam u IMT-u, išao sa društvom. Godine 1992. krenule su selekcije, obreo sam se u Radu kod Ilije Zavišića. U mojoj generaciji su bili Iliev i Vučićević. Bio sam na tri treninga jer sam zaspao par puta u autobusu dok sam se vraćao u Zemun. Zato me je otac i prebacio u Zemun, pa je kasnije usledila ta čuvena pozajmica Paraćinu. Nakon toga selim se u Obilić, koji je u to vreme okupljao talente iz svih krajeve naše zemlje, Lazetića, Zimonjića, Ocokoljića... A zvao me tadašnji direktor Obilića Dragoslav Šekularac. Posle toga je sve poznato.
Uvek ima nostalgije
Ima li nostalgije?
- Naravno da ima. Osam-devet godina živim ovde, i sada sve drugačije doživljavam. Ja sam bio kapiten Partizana, obožavam svoj klub. Ali meni je Srbija iznad Partizana i Zvezde. Gledao sam Zvezdu i bilo mi je puno srce kad su i oni prošli dalje u Ligi Evrope. Navijao sam za njih. Gledam ovde kako se svi drže, pomažu, pa neću u tom smislu da pravim razliku između srpskih klubova. Ljudi, reprezentacija ide u Rusiju, Partizan i Zvezda su prošli dalje. To svakog Srbina treba da raduje. Moramo da širimo pozitivnu sliku, da budemo jedni uz druge, da nikako ne zagovaramo mržnju. Ovde sam shvatio šta je patriotizam u pravom smislu te reči. Oduševio me mali Vujadin Savić, sa par izjava o Partizanu. Svaka mu čast, tako se poštuje rival. Treba svako da voli svoje, ali da ne mrzi komšije. Ja sam partizanovac, i to niko ne može da mi oduzme.
Filip igra fudbal i košarku
Nenad je u naše Dopisništvo stigao u društvu sina Filipa (12 godina). Sa suprugom Jelenom ima i ćerku Ninu (8). Filip se bavi sportom, fudbalom i košarkom.
- U Švedskoj imaš pravo da treniraš dva sporta. I to je dobro jer se deca često razočaraju, ovako imaju mogućnost izbora. Uglavnom deca biraju da leti treniraju fudbal, a zimi hokej. Videćemo šta će on birati, mada za sada više voli igrice - kaže Đorđević.
Đorđević trener Partizana. Kako zvuči?
- Ne znam, teško je raditi u Srbiji. Znate, najvažnije je da sam naučio da je potrebno mnogo da date kako biste postali trener. Verujem u sebe, ali su se vremena u Srbiji promenila. Danas mladi igrači rano odlaze, nemaju vremena da stasaju i nauče uz starije. Moja generacija je uz sebe imala Batu Mirkovića, Kralja, Nađa, Tomića... Oni su nam "prenosili" mentalitet pobednika, kulturu življenja... I podrazumevalo se da ih slušamo. Kada se Bata vratio nije nam trebao trener. Imali smo respekt prema njemu, naravno nije upitan autoritet tadašnjeg trenera Vermezovića.
Jedan je Bata Mirković
A koji stručnjak je najviše uticao da se popularni Đole opredeli za trenerske vode?
- Lotar Mateus je bio specifičan sam po sebi, imao je svoje kvalitete, znao je da priđe igraču, da ga ohrabri... Doneo nam je kvalitet više, da verujemo u sebe... Kada smo igrali sa Realom, svi smo bili srećni zbog minimalnog poraza u Madridu ili remija u Beogradu, a on je bio ljut kao ris jer nismo pobedili. Voleo sam Vermezovića i Jokanovića, ali "trener" koji je najviše uticao na moj karakter je Zoran - Bata Mirković! Bio mi je saigrač, ali sam od njega najviše naučio, i fudbal i život... Pokušavao sam kasnije da budem njegova kopija.
Seća se Đorđević jednog primera iz sijaset Mirkovićevih edukativnih poruka.
- Igram utakmicu, a plus 200... Spustim glavu ka travi da se nadišem vazduha, a čujem njega kako viče "diži glavu". Pomislim, ostavi me čoveče na miru, možda čak i opsujem, ali u suprotnom pravcu. Pošto sam imao privilegiju da budemo cimeri, kasnije mi objašnjava šta je hteo. Rekao mi je da nikad ne spuštam glavu jer napadač kada vidi da nisi fokusiran, da popuštaš, onda te još više gazi. Druga je priča kada si uzdignute glave. I bio je u pravu sto odsto. Jednostavno, Bata je na terenu bio glavni. Uvek pričam o njemu, i to ću raditi dok sam živ. On je čovek koji je po karakteru bio idol, i vezistima i napadačima. Tip čoveka koji će se uvek žrtvovati za ekipu, prijatelja... Danas smo kumovi, krstio mi je oba deteta - zadovoljno poručuje Nenad Đorđević.
Danas bih šutnuo penal protiv Artmedije
Partizan je nezaobilazna priča. Kapitenska traka kao kruna fenomenalnog odnosa prema klubu, statusa reprezentativca... Bilo je mnogo lepih momenata, o onima manje dobrim Đorđević kao čovek koji voli i poštuje klub neće da priča. Koristim da ga pitam nešto što nikad nisam: zašto nije šutirao penal protiv Artmedije?
- Iskreno, imao sam strah od promašaja - kaže Đorđević.
- A realno krasio me je dobar šut. Danas kada razmišljam o tim detaljima, žao mi je što nisam šutirao. Pa, šta i da sam promašio. Trener Vermezović je pitao ko hoće da šutira. Okrenuo sam glavu... Danas ne bih. To je bila čudna utakmica, u 120 minuta smo svašta promašili. Ko to nije gledao ne može da objasni. Ej, pa taj klub više i ne postoji! Ali, ljudi ja sam danas mentalno potpuno drugačiji u odnosu na taj period. To je bio period kada sam prolazio kroz taj dril starijih, pogotovo Batin. Sećam se kad god sam se nameštao na slobodne udarce, čujem njega: gde ćeš ti... Ja onda šutnem loptu u topolu... Ali taj period mi je pomogao.
Đorđević je kasnije preuzeo kapitensku traku, trofeji su se nizali, a Đole je preuzimao odgovornost u mnogo važnih situacija.
- Sazreo sam, posle topola počeo sam da pogađam protivničke mreže. Sećam se jedne serije, Smederevo, Hajduk Kula, Bežanija, Vojvodina, Borac... Svima sam cepao mreže, navijači najviše pamte onaj iz slobodnjaka u Čačku, verovatno i titule vredan. Imao sam statistiku kao Ronaldo. Igrao sam jedno vreme za Džef, pa su saigrači pričali da su mi u Japanu namestili nogu kao Soni plejstejšn. Period kod Jokanovića je bio sjajan, osvojili smo dve duple krune, bili prijatelji između sebe. Jokan je sjajan tip, o njemu sve najbolje. I više od toga.
