Poseban, slobodan, samo svoj
Fudbaleri nisu samo ubogi momci koji trče za loptom, kako ih predstavlja većina populusa. Jedan od primera jeste i Ivan Mogli Lakićević (23), desni bek Vojvodine. Zanat je pekao u Crvenoj zvezdi, nametnuo se u Donjem Sremu, a sa Vojvodinom ima velike ambicije.
- Jedini sam domaći fudbaler koji isključivo sluša rokenrol i hevi metal - kaže s osmehom koji puno otkriva Lakićević. - Nisu mi strani ni domaći izvođači. Posebno volim Vladu Georgieva, pa kada se latim mikrofona mnogi me po njemu zovu "Barba". Ipak, preferiram Rolingstonse, Dorse, Def leopard, Led cepelin, Ganse, AC/DC, Džimija Hendriksa, Kvin, Partibrejkerse, ali obožavam i ostale vrste umetnosti.
Zašto nadimak Mogli?
- Bio sam nemirno dete. Stalno sam se verao i padao poput Tarzana, a onda me je neko van porodice nazvao Mogli, poput junaka crtanog filma, i taj nadimak ostao je do danas. Kada sam gledao Diznijev crtani, shvatio sam da smo stvarno slični. Ni u kući me više ne oslovljavaju imenom!
Kako se rodila ljubav prema muzici?
- U mojoj kući uvek se slušala prava muzika i imamo ogromnu fonoteku. S obzirom na to da mi je porodica uvek bila na prvom mestu, od malih nogu usađivali su mi prave vrednosti. Otac Zoran me je vodio na koncerte legendarnih rok grupa i pevača kao što su Djuran Djuran, Brajan Adams, Stonsi, Toto, Metalika, Grin Dej, Vajtsnejk, Polis, Dip parpl, Dipeš mod, Blek sabat, Električni orgazam, Rambo Amadeus, Riblja čorba, Ortodoks kelts, Kerber, Bajaga i Instruktori...
Ništa ne bi bilo čudno da Ivana ne zadovoljava samo slušanje muzike. U bliskim krugovima je poznati kao sjajan pevač! Ne ustručava se da se takmiči u karaokama.
- Volim da pevam i čak mi i neki ljudi govore da bi trebalo da se profesionalno bavim muzikom. Ko zna, možda jednog dana. Stalno idem sa društvom na karaoke, gde pevam za svoju dušu. Pevam sve, ali mi najviše leže balade. Svojevremeno, sa devet godina, pobedio sam na karaokama u Budvi, s pesmom "Zbogom ljubavi" Vlade Georgieva. Osvojio sam 20 evra i veliku picu - priseća se Mogli kome je domaći pop često na repertoaru.
- Jesam roker, ali slušam i volim, Željka Vasića, Sašu Kovačevića, Dadu Glišića, Sergeja Ćetkovića... Cimer mi je Nikola Antić. Dugo se znamo i siguran sam da uvek uživa u mojim interpretacijama.
Ljubav prema glumi
Sluteći po Instagramu mogao bi da napraviš dobru karijeru kao foto-model?
- Ipak bih više voleo da glumim u nekom filmu nego da se pojavim na modnoj pisti. Da nisam fudbaler, sigurno bih bio glumac!
To je neka tajna želja?
- Uvek volim da odgledam dobar film ili predstavu. Gluma me je oduvek privlačila i želja mi je da jednog dana upišem FDU, odsek gluma. Često su mi na "tapetu", za imitaciju, bili treneri iz Donjeg Srema i Vojvodine, ali i oni sa kojima sam sarađivao kao omladinac u Crvenoj zvezdi.
Sigurno ti je teško da se odlučiš za omiljeni film?
- Ne! " Liar, Liar
" sa Džimom Kerijem.
Koncert koji ćeš uvek pamtiti?
- Rolingstonse na Ušću 2007. godine, jedan od prvih velikih koncerata pravih svetskih zvezda na kojem sam imao čast da prisustvujem, AC/DC na stadionu JNA 2009 godine, Bili Ajdol na Ušću 2010, Žan- Mišel Žar u Beogradskoj areni 2011, Partibrejkers, 30 godina postojanja 3. mart 2012. godine u Hali Sportova...
Uz svu ljubav prema muzičkoj umetnosti i "daskama koje život znače" poznat je i kao veliki "fan" Seltika i ostrvskog fudbala.
Hendriks u prvom planu
Pet istorijskih ličnosti koje bi pozvao na večeru?
- Sokrata, Leonarda da Vinčija, Nikolu Teslu i Če Gevaru. Od muzičara obavezno Džimija Hendriksa, ali ne samo da bi mi svirao već i da bismo popričali o njegovom životu.
- Pratim sajtove engleske i škotske Premijer lige. Logično da sam navijač Crvene zvezde, simpatišem Mančester Junajted, ali najviše volim "Kelte". Član sam Seltik Fan kluba Srbija i sve njihove utakmice gledam u T pabu, na Palilulskoj pijaci u Beogradu, gde imamo svoje "parče" Škotske i Irske. Jedan od fanova je i legenda Aca Seltik, frontmen Ortodoks keltsa, koga izuzetno cenim i fan sam njegovog benda - ne propušta da naglasi Lakićević. - Za gledanje i navijanje nemam puno vremena! Kad oni igraju, uglavnom sam i ja na terenu.
Lakićević je lepo vaspitanje poneo iz kuće. Mama Vesna, tata Zoran i sestra Radmila pomno prate sva dešavanja. Ivanu su strane psovke, provokacije, nedolično ponašanje i izjave, nije zlopamtilo...
Ljubav prema sportu i muzici nasledio je od oca. Zato kaže:
- On je genijalac!
A ti?
- Poseban, slobodan, samo svoj!
Veruje u sebe i porodicu kao stub života. Obožava rodni grad, posebno deo Novog Beograda kod Fontane gde je odrastao.
- Beograd je predivan, samo da je malo čistiji.
Uz fudbalere, kod nas obično idu splavovi i žene?
- Splavove ne posećujem i taj vid "zabave" mi je stran. Svaka žena za mene može biti prava.
Želja - zaigrati na Ostrvu
Koja je tvoja fudbalska želja?
- Da jednog dana zaigram na Ostrvu. Smatram da igraju najlepši fudbal i zato godišnje odgledam više od 200 utakmica njihovih liga.
Kada sebe analiziraš?
- Razmišljam o sebi kao čoveku koji će da uspe u životu. Ostvario sam nešto u svetu fudbala, ali može i više. Vojvodina je dokaz. Svake godine napredujemo i verujem da smo sazreli za grupnu fazu Lige Evrope i da još više pomrsimo račune večitim rivalima sa trenerom Batakom koji nas je do tančina upoznao.
Pozorište neguje nacionalno biće
O pozorištu trezveno razmišlja:
- Pozorište je poseban prostor koji provocira u ljudima staloženost i koncentraciju kako bi pratili predstavu. Pozorište podseća ljude da neke priče treba pažljivo slušati ma koliko one dugo trajale i zato poput komunikacione oaze opstaje u mentalnoj furiji tehnološkog ubrzanja. Pozorište nije elitistička umetnost već mesto gde se neguje svoj jezik i nacionalno biće.
