Ninković za "Vesti": Sidnej me je očarao, ne vraćam se u Zvezdu!
Čukarički, Dinamo Kijev, Evijan, Crvena zvezda, pa opet Evijan, klubovi su u kojima je igrao nekadašnji srpski reprezentativac Miloš Ninković (32), a onda je pre dve godine bio na raskrsnici - Kina ili Australija. Izabrao je finansijski slabiju ponudu iz zemlje "kengura", ali nije pogrešio. Sa Sidnejom je dotakao zvezde, postao najbolji igrač šampionata i u triler završnici finala plej-ofa protiv ljutog rivala Melburna osvojio titulu posle jedanaesteraca. Obradovao je navijače Sidneja, među kojima je veliki broj Srba, koji su zbog sjajnog veziste pohrlili na stadione. Brojna srpska dijaspora u Ninkoviću je videla novog idola. Popularni Nine na početku razgovora u beogradskom dopisništvu dnevnog lista "Vesti" izrazio je zadovoljstvo što govori za dnevnik koji je veoma popularan među Srbima u dalekoj Australiji.
- Gde god sam bio sa našim ljudima u Australiji, na stolu su bile "Vesti". Kod prijatelja sam skoro bio, imao je veliki štos sa vašim novinama. Vole naši ljudi otadžbinu, vole da znaju šta se dešava u Srbiji. Otvorena je i lokalna televizija i tu se repriziraju najbolje emisija sa raznih srpskih televizija - kaže Ninković za "Vesti" i dodaje jedan zanimljiv detalj:
- U Liverpulu, predgrađu Sidneja, gde živi najviše Srba, ima ljudi koji ne znaju ni reč engleskog. Naravno, ima tu i Hrvata i ostalih iz bivše Jugoslavije. Sva konverzacija je na našem jeziku, pričaj srpski da te ceo svet razume.
Porodica oslonac
Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena. Tako je i u slučaju Ninkovića. Supruga Dejana uz njega je još od Kijeva. Iz njihove ljubavi rodile su se ćerkice, Angelina i Dorotea.
- Mnogo mi znači podrška supruge. Bila je uz mene u Kijevu, Evijanu. Želim da uživam u odrastanju dece, zato nisam hteo da odem u Kinu da igram. Znam iskustva prijatelja da nije tamo lako da se navikne. Poslednja dva meseca sam bio sam u Sidneju, oni su se ranije vratili u Beograd. Moj prijatelj Andrej Ševčenko mi je rekao da su njegova deca mislila da on živi u kompjuteru. On na skajpu u Kijevu, oni u Londonu. Treba to uskladiti, posao i porodicu - smatra Ninković.
Voda "Dora"
Osim škole fudbala Apolon kao zalog za budućnost, Ninković je ušao i u biznis sa vodom.
- Dok smo bili u Evijanu rekli su nam da je to budućnost. Više o tome vodi računa moja supruga. Bila je ideja da se i naše ćerke time bave kao porastu, naravno, ako ostanemo da živimo u Srbiji. Videćemo šta nosi sutra.
Koliko se srpski ljudi koji žive u Australiji poistovećuju sa vama, Milošem Dimitrijevićem, Nebojšom Marinkovićem, fudbalerima koji igraju na najmlađem kontinentu?
- Mnogo naših ljudi dolaze na stadion, sa našim zastavama. Neki su mi rekli da sada kada sam potpisao novi ugovor da će da kupe pretplatnu kartu za narednu sezonu. To mi baš znači, dirne te njihova pažnja. Nikada neću da zaboravim situaciju pred početak sezone. Svako od igrača zove navijače telefonom, nudimo pretplatne karte. Pitao sam ljude iz kluba jer mogu da zovem moje Srbe. Pristali su. Za sat - 25 karata sam prodao. Rekord je bio 7 do tad. Eto, to je dokaz koliko našim ljudima znači da vide u svom klubu, gradu, nekog iz Srbije. Kad igra Novak u Melburnu na Australijan openu, onda je to pravi praznik za naše ljude.
Titula, priznanja, šut sa "kreča", magični Sidnej
Sezona iz snova u Australiji je završena. Titula u rukama i priznanje za najboljeg fudbalera Australije. Devet golova, 11 asistencija... Da li su se utisci slegli?
- Da sam sastavljao ne bih mogao bolje. Bili smo najbolja ekipa u istoriji australijskog fudbala, čak kažu po rezultatima najbolja sportska ekipa svih vremena u Australiji. Postigli smo najviše golova, primili najmanje, osvojili najviše bodova. I ja osvojim obe nagrade za najboljeg igrača sezone - "Aleks Tobin" koju dodeljuje televizija Foks i "Džoni Voren" u izboru bivših igrača, trenera... Na kraju taj penal gde sam ja odlučio šampiona. Sve se nekako poklopilo. Žao mi je što to kažem, ali teško će ovakvu sezonu neko da ponovi.
Mark Bosnić u čudu:
Odakle Srbiji toliko talenata?
Nekadašnji golman Mančester Junajteda i Čelsija Mark Bosnić, sada je komentator australijskog "Foksa".
- Kada smo razgovarali, bio je u čudu. Pitao me je kako tako mala zemlja kao Srbija ima toliko dobrih igrača u svim sportovima. To je istina, talentovani smo, samo je potrebno da decu i mlade usmerimo na pravi način - kaže Ninković.
Australijski fudbal je dugo bio u zapećku, ali poslednjih godina se sve više ulaže. Kakav je kvalitet fudbala?
- Prvi put sam čuo za Sidnej pre nekoliko godina, kada je Alesandro del Pjero stigao. Iz godine u godinu šampionat je sve bolji. Dolaze Argentinci, Brazilci, vratio se Kejhil, ulaže se sve više. Fudbal je do skoro bio drugi ili treći sport po popularnosti. Da je sport u ekspanziji govori podatak da je prošle godine upisano pet puta više dece na fudbal nego na ostale sportove. Za koju godinu, siguran sam da će fudbal da bude broj 1.
Tokom cele sezone, Sidnej je bio domintan, ali sistem takmičenje je takav da odlučuje plej-of. U finalu drama sa Melburnom i penal rulet. Poslednji šut sa "bele tačke" izveo je Ninković. Kakav je bio osećaj pred ključni momenat?
- Jedini penal koji sam u karijeri promašio bio je onaj u "večitom derbiju" u Humskoj. Posle toga nisam izvodio jedanaesterce, iako sam pre toga šutirao i davao golove za Dinamo. Međutim, uvukao se neki strah, nesigurnost, ali sam želeo da šutiram. Bila je peta serija. Pogodio sam, sve se srećno završilo. Posle gola, adrenalin je proradio, pa trk u publiku. Preskočio sam reklamu iako me mučila povreda lože, podelio radost sa navijačima. Sve je bilo fantastično. Nikada se nisam bolje osećao, možda je ovo i moja najbolja sezona u karijeri. Prethodnih godina nisam prolazio pripreme, tako je bilo i kad sam dolazio u Zvezdu i Evijan. Sada sam bio od početka na treninzima i rezultati su tu.
Postoje li tenzije između gradskih rivala Sidneja i Vestern Sidneja?
- Iznenadio sam se, ali ima. Ne kao kod nas, naravno, ali postoji rivalstvo. Hrvati pretežno navijaju za Vestern Sidnej, Srbi zbog mene, Čave Dimitrijevića i Denija Vukovića (prim.aut. Australijanac srpskog porekla) sada sve više navijaju za Sidnej. Prosek publike nam je oko 12.000, ali verujem da ćemo posle ove titule naredne sezone da imamo mnogo više gledalaca.
Ima li selfija, da li vas prepoznaju na ulici?
- U početku nisu, što mi je i prijalo. Kažu da je tako bilo i sa Del Pjerom, osim ako ga ne ugledaju njegovi Italijani. Ipak, poslednjih meseci se situacija promenilo, prepoznaju me, pozdrave, slikaju, pogotovo naši ljudi.
Budućnost, bar još godinu, je Sidnej?
- Da, potpisao sam još na godinu. Lepo mi je u klubu, grad je predivan, porodica i ja smo zadovoljni životom u Sidneju. To je najlepši grad koji sam bio, a video sam dosta toga tokom karijere u Evropi. Jedino je preskup, ali... Nije bilo razloga da ne ostanem. Dobio sam ugovor koji se daju najboljim igračima, koji je van "seleri kapa", a on je pretežno na godinu dana. Jedino je Del Pjero dobio na dve, ali on je Del Pjero, iako mnogi kažu da sam igrao bolje od njega u Sidneju. Za sada sam tu, a za dalje, videćemo. Odlično se osećam, i planiram još dugo da igram, naravno, samo da me povrede mimoiđu.
Fudbal igram, ali više volim da gledam košarku
Ninković ističe da obožava košarku.
- Kao mali mogao sam da postanem plejmeker. Zvali su me iz KK Čukarički da treniram, ali sam se ipak odlučio za fudbal. Košarku i danas više volim da gledam, dok fudbal volim da igram. Ne propuštam mečeve Evrolige i NBA, dok fudbal gledam samo neke bitnije mečeve. Naravno, kad god sam u Beogradu volim da gledam košarkaše Zvezde.
Koliko je Ninković očaran Sidnejom, govori i to da razmišlja da ostane da živi u ovom gradu po završetku karijere.
- Razmišljam da ostanemo u Sidneju. Sada bih mogao da zamislim porodicu i sebe ovde, ali... Za pet, šest godina ko zna šta može da se dogodi. Najviše bih voleo da se vratim u Srbiju, u Beograd, da budem kod kuće, blizu roditelja, prijatelja, ali moram da mislim na decu. Za njihovu budućnost, školovanje, najbolje je da ostanemo u Sidneju.
Zvezda je emocija, ljubav, san, ali nije bilo lako...
Nezaobilazna tema kada je Ninković u pitanju je Zvezda. Našem sagovorniku zacakle oči kada priča o voljenom klubu. Čini se da ste došli na "Marakanu" puni elana, a da ste otišli razočarani stanjem ne samo u klubu, nego u srpskom fudbalu, zemlji?
- Dok ne dođeš ne znaš kako je! Mnogi su mi govorili da sam lud, da nisam normalan, da mi ne treba to, ali... Moje prve utakmice za Zvezdu su bile u Evropi. Pun stadion. Rekao sam: "Čoveče, to je to". Međutim, onda odem recimo u Ivanjicu, loš teren, i onda se zapitan: "Bože, šta mi je ovo trebalo. Bilo je uspona i padova, ali, na kraju, kada se sve sabere i oduzme, ne kajem se. Ispunio sam dečački san, osvojio sam titulu sa Zvezdom. Cela moja porodica je crveno-bela. Moj otac je u mladosti i pisao pisma Džajiću, on je bio najsrećniji što sam u crveno-belom dresu. Dobro, pored majke kojoj je bilo drago što me vidi posle godina u inostranstvu. U Zvezdi sam stekao prijatelje, druženje je bilo odlično, to je emocija, san. Ništa ne bih menjao.
Nikad u Partizan: Da me se otac odrekne...
Dok je Slavoljub Muslin bio trener Crvene zvezde postojala je mogućnost da Ninković obuče dres Zvezde, ali je problem bio tadašnji prvi čovek Čukaričkog Saša Mihajlović.
- Klubovi nisu mogli da se dogovore. Predsednik nije imao dobre odnose sa Zvezdom, pa mi je rekao da mogu samo u Partizan. Rekao sam mu da nema šanse, da ću radije da ostanem u Čuki. Otac bi me se odrekao da sam otišao u Humsku.
Navijači Zvezde vas obožavaju. Za samo godinu dana ste im prirasli za srce. Osećate li to?
- Kako da ne, to je neverovatno. I dan danas me zaustavljaju na ulici kad me prepoznaju. Znam da me vole iako nisam imao baš sjajnu sezonu, kao sada u Sidneju. Možda zbog toga što sam došao u Zvezdu sa 28 godina, kao slobodan igrač. Nisam želeo da dođem sa 35 godina. I Partizan je šest godina bio šampion. Sve je to uticalo na odluku da dođem. Rekao sam - sad ili nikad. Mogao sam da ostanem u inostranstvu. Posle polusezone u Evijanu na pozajmici iz Dinama, trener je želeo da ostanem. Rekao sam mu: "Kouč, idem na godinu, da uzmem titulu i vraćam se". Više sam tu u šali rekao, a ispostavilo se da je tako i bilo.
Možda opet u Zvezdi? "Delije" ste skoro zagolicali izjavom da razmišljate da se vratite u Srbiju jer želite da budete blizu roditelja.
- Razmišljao sam, ali nisam ništa obećavao. Mislim da neću više da igram u Srbiji ni za jedan klub. Nikad ne reci nikad, ali tako sada razmišljam. Vratio sam se, uzeo titulu sa Zvezdom i to je to. Voleo bih da vratim dug Čukaričkom. To je klub koji mi je mnogo dao, pa jednog dana vidim sebe u Čuki po završetku karijere. Znam da je to trenutno jedini zdrav klub u Srbiji. Dobro radi sa mlađim kategorijama, iz godine u godinu napreduje.
Pratite li Zvezdu, šta mislite o očajnoj sezoni nekadašnjeg kluba?
- Gledao sam mečeve protiv Ludogoreca. Da smo to prošli, druga bi se pesma pevala, možda se ovi nedostaci ne bi videli, gurnuli bi se pod tepih. Mislim da je budućnost Zvezde i ostalih naših klubova u omladinskoj školi, da tu treba da se traže igrače za prvi tim. Koncepcija sa strancima ne može da bude rešenje. Ja sam bio devet godina u Dinamu iz Kijeva, volim taj klub, ali nikada nisam igrao sa toliko žara, želje kao za Zvezdu. Ja volim da pobedim i na treningu, svakoj utakmici, ali ima igrača koje to ne zanima, koji su tu samo da odrade posao.
Prognoza finala Lige šampiona: Real bliži kruni
Ljubitelji fudbala s nestrpljenjem očekuju finale Lige šampiona i meč u Kardifu između Reala i Juventusa. Ninković kaže da mu oba tima nisu nešto simpatična, ali veće šanse daje Madriđanima.
- Kažu da Real ne gubi finala, da je poslednjih pet dobio. Iako je Juventus igrao sjajno, za respekt je podatak da nije primio gol protiv Barselone u dva meča, ali mislim da su "kraljevići" kvalitetniji i da će da osvoje Ligu šampiona - prognoza je najboljeg fudbalera šampionata Australije.
Ko je bolji: Portugalac ili Argentinac? Ronaldo mašina, ali Mesi...
Ninković je imao sreću ili nesreću da igra protiv dvojice najboljih fudbalera današnjice, Lionela Mesija i Kristijana Ronalda.
- Ronaldo je mašina, ali Mesi je neverovatan. Mali, jak, ne možeš da mu uzmeš loptu, ne možeš da ga udariš, a sve zna, da gurne loptu, napravi lažnjak...Igrao sam sa Dinamom prvo na "Nou Kampu" protiv Barse u Ligi šampiona. Kad ih vidiš, onako niske, malene, jedini im je tad Zlatan Ibrahimović izgledao kao razredni starešina. U revanšu, mi povedemo, da smo pobedili iz grupe bismo išli mi i Inter. Ali, Mesi dao dva gola, posed lopte je bio 83:17 u njihovu korist.
Malo je falilo da posle te sezone u Zvezdi i završite karijeru?
- Jeste, imao sam povredu, neki su mi rekli da su u pitanju prednji ukršteni ligamenti kolena. Srećom, imao sam prave ljude pored sebe. Nije bilo to u pitanju. Bilo je razgovora da ostanem, ali jednostavno, nisam imao "glavu" za to. Ekipa se raspala, izbačeni smo iz Evrope. Smetala mi je situacija i u Zvezdi, gde se ne prima redovno novac, a ima mnogo mladih igrača kojima egzistencija zavisi od toga. Loša je bila i klima u srpskom fudbalu. Sve je to uticalo da odem.
Reprezentacija završena priča, svim srcem uz "orlove"
Prošle godine stidljivo se govorilo da biste možda mogli da se vratite u reprezentaciju?
- Imam 32 godina, za mene je reprezentacija završena. Ima mlađih igrača, Sergej Milinković Savić i Adem Ljajić, koji treba da se nađu u najboljoj selekciji. Igram u Australiji, treba mi 10 dana da se aklimatizujem, tako da nije to realno. Vidim da Muslin radi pravi posao. Prvi smo u kvalifikacijama, a ti fudbaleri većinom ne igraju u svojim klubovima, tako da se jasno vidi pečat selektora. Imamo dobre šanse da se nađemo u Rusiji naredne godine.
U Kijevu ni muva u autobusu, a u Francuskoj trešti muzika
Igrao je Ninković u četiri zemlje: Srbiji, Ukrajini, Francuskoj i sada u Australiji, pa može da uporedi način rada, treninga...
- Nigde nema tolikog "ubijanja" sa treninzima kao u Srbiji i Ukrajini. To je taj stil, po dva sata treninzi, dva puta dnevno. Ševčenko mi je pričao da u Milanu nikad nije imao duži trening od sat i 15 minuta, a u Dinamu po dva sata. U Australiji se jednom dnevno trenira. Nema ni onih dosadnih karantina kao u Srbiji i Ukrajini. U Sidneju prošetam ujutru pre utakmice i uopšte ne osećam tenziju, proitisak. Kad sam bio u Kijevu, u autobusu muva nije smela da se čuje. U Francuskoj, druga priča. Muzika u autobusu, veče pred utakmicu roštilj, kobasice, pivo, vino... Opuštena varijanta, a kod nas i Ukrajini sve nešto pod tenzijom.
Bili ste "orao" četiri godine. Kakve su sećanja na reprezentativnu karijeru?
- Mislim da je tadašnja generacija bila mnogo bolja nego ova, bez potcenjivanja ove koju vodi Muslin. Bili su tu Vidić, Stanković, Žigić, Pantelić, Ivanović... Radomir Antić nas je fenomenalno vodio. Napravio je sjajnu atmosferu, držao nas na okupu. Istine radi, tako je moralo, ako nas pustiš, mi smo takvi, umesto da idemo desno, odemo levo. Taj meč u Južnoj Africi na SP sa Australijom i poraz je uticao da kola krenu nizbrdo. Eh, da smo odigrali nerešeno, prošli u nokaut fazu... Posle je otišao i Antić i sve je propalo.
Kako sebe vidite za pet godina?
- Želim da igram koliko god je to moguće, koliko se budem dobro osećao, a za dalje... Ostaću u fudbalu sigurno. Sa Ivanom Petrovićem, koji je nekada igrao za Čukarički i OFK Beograd, imam 200 klinaca u školi fudbala "Apolon" u Kraljevu. Generacija 2006. je najbolja u Srbiji. A kada smo počinjali gubili smo sa 5:0, 6:0... Rekao sam trenerima da me rezultat ne zanima, da želim da vidim decu da uživaju, da se igraju. Ja volim kako igra Barsa, to je milina gledati. To je budućnost - deca. Ako možemo mi kao mala škola, da za kratko vreme postignemo odlične rezultate, zašto ne može, recimo, Zvezda. Treba ulagati u mlade jer u Srbiji ima mnogo talenata. Samo im treba dati šansu, da najbolji igraju, a ne da tu budu mamini i tatini sinovi - zaključio je Ninković.
Anegdota iz Kijeva: Što, jel nema ko drugi?
Ispričao je Ninković zanimljivu anegdotu iz glavnog grada Ukrajine.
- Sredinom devedesetih godina prošlog veka sjajna generacija Barselone sa Stoičkovim, Romarijem, Laudrupom, Kumanom, igrala u Kijevu protiv Dinama. Posle 15 minuta - 3:0 za Barselonu. Povredio se jedan igrač domaćih i legendarni Lobanovski pozove jednog rezervistu da uđe u igru, a ovaj mu odgovori: "Što, jer nema ko drugi".
Uskoro u Kijevu: Druženje sa Ševčenkom
Imao je Ninković sreće da igra sa velikim Andrejem Ševčenkom, legendom ukrajinskog fudbala, koji je sada selektor ove zemlje.
- Dopisivao sam se skoro s njim. Planiram da, ako mi obaveze dozvole, odem u Kijev da se vidim s njim i ostalim prijateljima. Devet godina sam bio u Kijevu. Lepe uspomene me vežu za taj grad. Ne znam kako sam toliko dugo ostao u Dinamu. Ustvari znam, prve tri godine nisam ni igrao. Više sam se provodio po diskotekama - malo u šali, a malo u zbilji kaže Ninković.
