Fudbalsko blago porodice Raduka
Naredne godine proslavićemo jubilej škole fudbala Klivlend junajted, zbog toga mi je srce puno i zaista sam ponosan - kaže Jovica Raduka
Braća Raduka su dobro poznati u svetu fudbala. Bora se nametnuo i kao trener dok je njegov brat Jovica (poznat kao Džo) vlasnik škola fudbala Klivlend junajted i Kenton junajted u Americi. Pridružio mu se i sin Marko.
- Imaju preko 1.000 polaznika od kojih polovinu čine devojčice - kaže Bora koji u slobodno vreme ode "preko bare" i priduži se u nimalo lakom radu.
Klubovi su stekli veliku reputaciju, a poseduju sve starosne kategorije. Redovno učestvuju na takmičenjima i trofejna sala puna je pehara, nagrada, diploma...
- Takmičenja se najpre odvijaju između škola fudbala, a onda na nivou grada, regije i države. Ima bezbroj turnira diljem Amerike koje finansiraju roditelji.
Kako su koncipirani timovi?
- Svako godište ima po dva tima od osam do 18 godina u muškoj i ženskoj konkurenciji. Dosta je i naše dece. Naravno, više dečaka nego devojčica. Klub ima preko 20 trenera i svaki je sa licencom, stručan i zadužen za bar dva tima.
Jovica Raduka je u Jugoslaviji igrao za mlađe kategorije Teleoptika, a onda se obreo u Crvenoj zvezdi. Trenirali su ga Žarko Nedeljković i Miljenko Mihić. Prešao je kod Miljana Miljanića u prvi tim i sklopio ugovor na 10 godina!
- Takvi ugovori bili su popularni u to vreme. Sjajna generacija "Pižona" Petrovića i Savića koji su imali veliku pomoć od Antonijevića, Filipovića, Bogićevića... Bio sam talentovan, član omladinske reprezentacije Jugoslavije, ali sam morao na kaljenje u GOŠK iz Dubrovnika i kotorski Bokelj - priseća se Jovica.
Shvativši da će se teško vratiti u prvi tim Crvene zvezde zajedno sa Blagojem "Paćkom" Paunovićem prihvatio je poziv iz Amerike.
- Došao je od bivšeg golmana Mirka Stojanovića i obreli smo se u Kaliforniji. Zaigrao sam za Stopmerse iz Oklenda. Put me je vodio do kanadskog Drilersa iz Edmontona. na terenu sam za direktne rivale imao veličine poput Pelea, Bekenbauera, Besta...Nezaboravni dani i zlatno vreme kome su pečat dali i naši majstori Srba Stamenković, Vita Dimitrijević, "Bleki" Bogićević, Branko Radović, Žungul, Turudija... Vratio sam se u Ameriku i 1987. osnovao Klivlend junajted. Naredne godine proslavićemo tri decenije postojanja. Zbog toga mi je srce puno i zaista sam ponosan. Lansirali smo ogroman broj fudbalera koji imaju zapaženu ulogu i u MLS-u.
Devojčice haraju Amerikom
Marko Raduka je definitivno nasledio fudbalski gen od oca.
- Nisam želeo da samo "šefujem" i koordiniram već sam se prihvatio i trenerskog posla. Najveće uspehe postigao sam u radu sa devojčicama. Dva puta smo osvojili šampionat Amerike što je najveći uspeh države Ohajo i Klivlenda.
Šteta što nema odjeka u Srbiji
Gde se odvijaju treninzi Klivlend junajteda i Kenton junajteda?
- Na terenima koji su u vlasništvu mog brata - kaže Bora Raduka. - Radi se punom parom, ali to nema odjeka u Srbiji. Tačnije, ne postoji nikakva veza sa FSS što je velika šteta jer roditelji naše dece očekuju bilo kakav mig iz domovine. Ima dosta talentovane dece našeg porekla i apelujem na odgovorne da stupe u kontakt sa srpskim trenerima mlađih kategorija, ali ne samo u SAD gde ih ima zaista puno računajući prostore eks Jugoslavije.
Libija kao sudbina
Raduke su poreklom iz Daruvara. Borislav je prirodno poznatiji u Srbiji. Dugo je radio u Čukaričkom i lansirao igrače poput braće Milana Dudića, Gavrančića, Vilotića, Ninkovića, Kolarova...
- Posle igračke karijere u Zemunu, Timoku, Kristalu, Čukaričkom i Žarkovu okrenuo sam se trenerskom pozivu. Logično je da sam počeo na Banovom brdu kao pomoćnik i prvi stručnjak. Usledila je Kolubara, a posebno sam ponosan na rezultate koje sam ostvario u libijskom klubu Al Nasr gde sam imao više mandata. Trenirao sam u dva kluba iz libijske Misurate (Al Šehli i Al Šamoa) i sa posebnom pažnjom pratim zbivanja u prelepoj zemlji koja preživljava teške trenutke. Trenutno pomažem ženskoj ekipi FK Crvena zvezda.
