Potresna ispovest novinara koji je preživeo avion smrti
Jedan od šest preživelih tragedije Šapekoensea, novinar Rafael Hensel u veoma emotivnom svedočenju prisetio se kobnog leta, pada i akcije spašavanja po nemogućm uslovima.
Jedan od šest preživelih u padu aviona kod Medeljina koji je u smrt odveo 71 osobe, obrisavši sa lica zemlje gotovo ceo brazilski fudbalski klub Šapekoense, otvorio je dušu.
Tragedija koja je obeležila ovu godinu polako se rasvetljava, a kao glavni krivci označeni su posada, ali i uprava bolivijske firme LaMia zbog neprofesionalizma. Detalji istrage koja je u toku i dalje nisu poznati, a svoje viđenje ove katastrofe dao je i taj jedan od šest preživelih, novinar Rafael Hensel. Veliki navijač Šapekoensea i reporter radija Oeste Kapital koji je pratio ekipu na prvi meč finala Kopa Sudamerikana protiv Atletiko Nasionala, preneo je svoje sećanje na kobni let.
"Zovem se Rafael Hensel i preneću vam moja sećanja kao sam preživeo pad aviona sa Šapekoenseom. Te noći poginuo je 71 čovek, a šest je preživelo, među kojima sam i ja. Avantura je počela u Sao Paolu i nakon samo sat vremena leta stigli smo u Santa Kruz de la Sijera. Tamo smo čekali avion kojim je trebalo da letimo za Medeljin. Atmosfera je bila vesela, svečarska, svi smo bili tu, i igrači, stručni štab, uprava kluba, poslovni prjatelji, reporteri, novinari... Let iz Bolivije je bio normalan sve dok se nije začuo alarm za turbulencije. To je ujedno bio prvi i poslednji alarm i upozorenje koji smo čuli sve do kraja. Let je postao neobično dugačak, i počeli smo da pitamo posadu kada slećemo. Odgovor je bio "za 10 minuta". I svaki put kada smo ih kasnije pitali, dobijali smo isti odgovor. S vremena na vreme svetla bi se ugasila, a da nam niko nije rekao šta se dešava. Niti u jednom trenutku nam nisu rekli da nemamo goriva i da ćemo morati prinudno da sletimo. Nisam siguran koliko je vremena prošlo od kako su svetla skroz nestala, pa do pada. Samo se sećam da sam pogledao ulevo, pošto sam bio u pretposlednjem redu sa desne strane aviona, i video domaćina leta koji se nije ni vezao. Upravo ta slika u mojoj glavi pokazuje kako ništa nismo znali, kako smo bili neobaveštnei i nesvesni šta se dešava. Kada je u avionu konačno nestalo svetla, nastala je grobna tišina. Zastrašujuće! Svi motori su prestali da rade. A onda je avion udario u zemlju. Imao sam sreće što sam se probudio kada su spasilačke ekipe prolazile blizu mene, pa sam ih dozvao. Bio sam drugi koga su spasli. Moje sedište, u kojem sam i dalje bio, bilo je zaglavljeno između dva drveta, a dve grane su mi držale nogu u zamci. Kada mi se povratila svest video sam dvojicu kolega sa kojima sam sedeo u istom redu, Renana Anjolina i Đalmu Neta. Ja sam sedeo između njih i verovatno zbog toga preživeo. Oni nisu imali sreće. Spasioci su imali velikih problema da me izvuku iz položaja u kojem sam se našao, i cela akcija je, uz njihove nadljudske napore trajala čitavih 40 minuta. A pritom su uspeli da me ne povrede. Svuda je bilo blata, kiše, vode. Bilo je nemoguće. Od kako sam se probudio, priseban sam i svega se sećam. Po dolasku u bolnicu odmah sam tražio da zovem porodicu. Mnogo mi je značilo kada mi je 11-godišnji sin rekao da je znao da nisam mrtav zato što je to osećao u srcu. Te reči su mu ulile novu snagu. Čudom Božijim sam spasen da mogu da vam prenesem bol ove tragedije. Sada čekam da se vratim u Šapeko da nastavim oporavak i da se vratim normalnom životu. Uz Božiju pomoć 2017. će biti bolja od ove godine. Mada, ja ne smem da se žalim pošto sam živ i sa svojom porodicom! Jedino me boli što nema momaka iz ekipe i mojih kolega. Ljudi su izginuli zbog loše procene posade i to je strašno! Glasno ću poručiti da je ova tragedija ujedinila narod Kolumbije i Brazila zauvek. A nadam se da će ujediniti i ceo svet, da tragedija Šapekoensea pokaže svim navijačima da smo svi braća i da među nama ne sme biti mržnje, tuča, ubistava. Nikako!"
