Gost "Vesti" - Marko Nikolić: Fudbal je strast i moja inspiracija
Kada je prestao da igra, upisao je Pravni fakultet, dao prvu godinu, ali mu je fudbal mnogo nedostajao i shvatio je u jednom momentu da ta igra mora da bude njegov život.
Naša redakcija je imala privilegiju da ugosti Marka Nikolića (37), jednog od najboljih fudbalskih stručnjaka, sada trenera Partizana. Njegov dolazak obradovao je partizanovce u Dopisništvu "Vesti" u Beogradu, omogućio onima koji ga ne poznaju da vide o kakvoj se ličnosti radi, na čemu se bazira fudbalska filozofija... Nećete zameriti ni potpisniku ovih redova na ličnom stavu i blagoj privatizaciji ovih redova, zbog poznanstva sa trenerom Partizana još od perioda kada je tek zakoračio u trenerske vode. Tada sam se često pitao zbog čega nije uspeo kao fudbaler, jer je na malom fudbalu odskakao i uvek imao potez koji vodi do pobede. Ali, doći ćete i do toga čitajući ove redove.
LIČNA KARTA
Datum rođenja: 20. jul 1979.
Mesto rođenja: Beograd
Igračka karijera: Mlađe kategorije Rada (1989-1999)
Trenerska karijera: Mlađe kategorije Rada (2001-2008), Rad (2008-2011), omladinska reprezentacija Srbije (2011-2012), Rad (2012-2013), Vojvodina (2013), Partizan (2013-15), Olimpija (2016), Partizan (od 2016)
Ono što se nikada nije promenilo u minulih 10 godina jeste Markov odnos prema prijateljima, i onda kada se mučio da zakorači u fudbalski svet, i danas kada je trener priznat od struke, cenjen od navijača Partizana, poštovan od pristalica drugih klubova. Iskren i pametan čovek koji zna svoj put, zna svoje potencijale, spreman da sebi prizna momenat kada stvari ne idu željenim tokom. Neke pojedinosti iz života Nikolić nikad nije pričao, pa da krenemo od momenta kada je kao talentovan klinac u Radu imao na vidiku lepu fudbalsku karijeru.
- Bilo je to davne 1989. godine, kada sam prvi fudbal šutnuo na Banjici - priseća se Nikolić. - Prošao sam sve mlađe selekcije i bio neki solidan igrač i reprezentativac naše zemlje. Sećam se da smo osvojili kadetsku ligu sa 20 bodova prednosti. U mojoj generaciji igrali su golman Žuća Radić, pa Martinović koji je kasnije igrao u Ovijedu i kod komšija, Aca Ranković, Ivica Iliev, Dule Vidojević, Nemanja Vučićević... Bila je to super generacija, ali smo svi pozajmljeni Rakovici i Dorćolu. Jedino je Iliev krajem omladinaca otišao u Partizan, Vučićević je preko Grafičara stigao do OFK Beograda...
Marka je put odveo na Dorćol, gde je trebao da se afirmiše na poziciji veznog igrača i kasnije vrati na Banjicu.
- Na Dorćolu su me dočekali rat i bombardovanje, a tada sam doživeo i prvu i jedinu povredu. U pitanju je bio primicač. Nažalost, pogrešno sam lečen, trebalo je da uradim operaciju, ali sam zbog nekih neoperativnih metoda izgubio šest meseci. U međuvremenu, moja generacija je stasala, svi su počeli da igraju... Pošto se nikad nisam zadovoljavao prosekom, mogućnošću da budem prosečan igrač druge lige ili prve, odlučio sam da prekinem sa igranjem. Potpuno svestan da ne bih mogao da imam vrhunsku karijeru.
Nikolić u tim trenucima nije razmišljao o trenerskom poslu. Želeo je da se školuje i da nastavi nekim drugim putem.
- Upisao sam Pravni fakultet, dao prvu godinu... Sve je bilo dobro, osim činjenica da mi je fudbal mnogo nedostajao. Shvatio sam u jednom momentu da fudbal mora da bude moj život. I tako se pre 17 godina vratim u moj Rad. Pokucam na vrata, tamo me sačekaju neki ljudi koji su mi danas i kumovi, pitam da li ima nešto da se radi, oni kažu ima. Pitam, kolika je plata, oni kažu nema plata, a ja im kažem može. I tako krenem da volontiram u trenerskoj školi.
Volim sve sportove, Džikić je strašan dasa
Partizanov trener prati sva sportska zbivanja, nije fokusiran isključivo na fudbal.
- Ne propuštam Ligu šampiona i Ligu Evrope, jer nemam mogućnost da vikendom gledam utakmice zbog svojih obaveza. Najviše pratim lige iz regiona, i one koje su meta za nastavak karijere i lige iz kojih mogu da dovedem igrače u Partizan. Obožavam košarku, rukomet, volim i tenis, zbog prijatelja nekad gledam i automobilizam. Svi mi koji smo odrasli na onom školovanju smo sportski svestrani, igrali smo sve i sve pratimo. Ne razlikujem se od moje generacije.
Kada je reč o crno-beloj porodici, u prvom planu su košarkaši i fudbaleri, a današnji navijači Partizana se identifikuju sa Aleksandrom Džikićem i Markom Nikolićem.
- Meni je to mnogo simpatično, Džile je strašan dasa. Bio je naš gost pre "večitog derbija", došao je na jedan trening, a mi smo vratili tu posetu. U svom stilu pravi šalu, jedna smo kuća, jedna porodica. Imponuje mi podrška sa svih strana tribina. To je za mene najvažniji parametar mog rada. Trudim se da na mene ne utiču medijski nastupi. Neko to može da shvati kao prepotenciju, ali nije mi potrebno da neko piše dobro ili loše o meni. Veoma bitan mi je sud publike koji živi za klub. Znam da se teško živi, da je ljudima važna pobeda Partizana, i vidim da je došlo do poklapanja energije, što imponuje u situaciji koja je retka na našem podneblju.
Paralelno sa radom na Banjici, upisao je Višu trenersku školu, upoznao je u Radu i sadašnjeg pomoćnika Radoja Smiljanića, trenirao petliće, pionire... Tako je bilo do 2007. godine, kada je prešao u prvi tim, gde je radio kao pomoćnik Mikiju Ivanoviću i Aleksandru Janjiću.
- Imali smo vrlo slab start u Prvoj ligi, posle devet utakmica četiri puta smo remizirali i pet izgubili. Svi su nas otpisali, kada mi je Rad ukazao šansu da vodim prvi tim. I već na prvoj utakmici dobijemo Vojvodinu na Banjici sa 1:0. Tako je sve krenulo, rekao bih u pravom smeru. U međuvremenu, prošao sam celo školovanje, A, B, profi licenca, kampovi na Zlatiboru, Dojranu...
Danas je akademski građanin, završio je Višu trenersku i fakultet, a zanimljiv je period kada je plaćao troškove svog usavršavanja putujući u Španiju, Englesku i Italiju.
- Bio sam 40 dana u kampu Real Madrida, pa Italiji i Engleskoj. Sve o svom trošku, uz pogodnosti da sam na jednom mestu imao tetku koja mi je pomogla, na drugom prijatelje. Učio sam engleski i italijanski, sa jasnom idejom da ću raditi ozbiljno da jednog dana budem najbolji ili da batalim fudbal. Prestao sam da igram jer sam video da ne mogu da budem vrhunski, a glavna stvar je da je trenerski poziv neraskidivo vezan za ljubav i strast prema fudbalu i poslu. Ako ga neko odabere zato što ne zna šta će ili zato što je igrao fudbal, tu nema sreće. Od prvog dana pa do sada najvažnija je strast i posao koji je inspiracija.
Odliv talenata najveći problem
Najveći problem srpskog fudbala je odliv igrača, uglavnom dece, koja kao nedovršeni proizvodi idu trbuhom za kruhom.
- Najsvežiji primer imam u Partizanu. Posle godinu i po dana zatekao sam samo Sašu Ilića i Vulićevića. Prvi ima 39 godina, a Vule je iskusan igrač, koji je imao i tešku povredu. Kada smo u mom prošlom mandatu igrali Ligu Evrope, najveću većinu utakmica počinjali su Živković, Pantić i Miladin Stevanović, pa Ninković, Šaponjić... Neke smo mečeve izgubili, možda zbog njihovog neiskustva, ali je to bila investicija za budućnost. Rekao sam da je sjajno ako ta deca i narednog leta budu igrala LE, jer će pobediti taj Bešiktaš od koga smo izgubili. Ali, oni su otišli brzinom svetlosti, a otišli su i mladi, a svi danas imaju epizodne uloge tamo gde se nalaze ili nemaju nikakve uloge.
Put u najjače fudbalske zemlje svakako je uticao na Nikolića, u međuvremenu skupilo se i utakmica koje pomažu da na osnovu iskustva povlači dalje poteze.
- Proširio sam vidike, dobio drugačije ideje u odnosu na pristup poslu, ideju... Međutim, protiv toga sam da se idealizuju veliki klubovi ili strane zemlje. Do sada sam kao trener bio učesnik u 20 zvaničnih utakmica u Ligi Evrope, 300-400 pripremnih, susretao se sa trenerima najvećih klubova, velikih imena... Oni nisu, kada je struka u pitanju, mnogo bolji, ako su uopšte bolji. Jednostavno, žive i rade u boljem okruženju, ambijentu, zdravijoj atmosferi, mnogo toga im je olakšano u odnosu na naše trenere. S druge strane, našim trenerima su zatvorena vrata, a oni koji uđu koriste dobro šansu. Problem je kako otvoriti tržište, a ne kako da se takmiče.
Svestan je, naravno, da brojne anomalije u društvu i te kako utiču i na razvoj jednog mladog fudbalskog trenera.
- Nije dobra atmosfera u društvu, što bi bila bolja u fudbalu. Mnogo je nelogičnosti, nisu postavljene stvari kakve treba da budu. Što se mene tiče, fokusiran sam na struku i svoj posao i na ono na šta mogu da utičem. Kažem poneku reč o globalnoj situaciji, svestan da ne ostavlja traga, ali osećam potrebu da kažem šta mislim o pojavama koje nas okružuju. Da li me to koštalo, jeste, a da li ću se promeniti, ne verujem - ističe mladi stručnjak.
Igrači se ništa ne pitaju
Nikolić uverava da se današnje generacije fudbalera ništa ne pitaju kad se priča o njihovom odabiru smernica u karijeri.
- Momci napreduju ovde, ali se ne pitaju ništa, već njihovi agenti i klubovi. Igrače treba razumeti kad ih neko stavi pred situaciju kad treba da rešavaju egzistenciju. Možda je i razumljivo sa njihovog aspekta, ne mogu da imaju zrelost sa 16-17 godina i procenu da će njihova vrednost biti veća za tri godine. Više je pitanje za klubove koji moraju da budu dovoljno jaki da sačekaju, da nekad i odbiju neku ponudu od recimo dva miliona, pa da sačekaju onu od 10... Ali mi nemamo snage, ne znam zašto je tako. Kod nas se prodaje da bi se živelo.
Nikolić ima zanimljivu viziju fudbalske igre i jasan odgovor onima koji ga vide kao trenera ofanzivno ili defanzivno orijentisanog.
- Bez želje da se poredimo sa bilo kime, nedavno smo gledali duel između Liverpula i Mančestera, pa tek završeno Evropsko prvenstvo, finale Real - Atletiko u Ligi šampiona... Sa aspekta običnog gledaoca, nije viđen previše atraktivan fudbal, ali za mene je to top fudbal. Ne postoji ofanzivni i defanzivni sistem, svaki tim hoće da se takmiči kvalitetno, mora da ima zastupljene sve faze igre, mora da se zna kako počinje napad, kako se ponaša kad ga protivnik čeka sa velikim brojem igrača na polovini, kako kad izađe visoko na njegovu polovinu, a kako kad uđe u završnicu sa velikim brojem igrača, a mora da organizuje presing po izgubljenoj lopti, da ne trpi kontranapad... Ako izađete na teren sa idejom organizacije napada i presingom, a ne obezbedite sve ostalo, izgubićete tri-četiri razlike svaku utakmicu. Moje opredeljenje je takmičarsko, da Partizan pobeđuje.
A, Partizan je u ovoj sezoni značajno popravio učinak posle njegovog dolaska.
- Živimo za svaku sledeću utakmicu, želimo da ostanemo fokusirani u poslednja dva meseca i da doživimo svakog protivnika na ozbiljan način. Za mene je filozofija da tim mora da bude na gornjoj granici svojih mogućnosti, borbenosti, želje, discipline, ambijenta i zajedništva, a onda može da se igra bolje i slabije u zavisnosti od protivnika, ambijenta i drugih okolnosti. Međutim, navedeni uslovi moraju da se ispune. Ambicije Partizana ne može nijedan trener da promeni, kada se pobedi 15 puta, traži se i 16 i 17... Lako je raditi u malim klubovima, tu se razlikuju igrači i treneri koji mogu da podnesu pritisak i gde se traži uvek i isključivo pobeda i ko to može da podnese.
Kuzmanović i Subotić kao povod: Slaba veza sa dijasporom
Neven Subotić i Zdravko Kuzmanović su, kao momci rođeni u dijaspori, sa ogromnim zadovoljstvom igrali za Srbiju. Nedavno su u Beogradu gostovali naši Austrijanci Arnautović, Dragović i Junuzović, koje smo propustili. Koliko uopšte naši fudbalski emiseri prate srpsku decu po belom svetu.
- Dok sam bio selektor omladinaca prikupljale su se informacije, ali nedovoljno. Svi navedeni mogli su da igraju za našu reprezentaciju, a utisak je da nisu zbog našeg nestrpljenja. Možda pre par godina nisu mogli da igraju, a nismo imali strpljenja da ih uzmemo i sačekamo, jer se nama stalno negde žuri, a u sportu je sve proces. Na nivou kluba se, takođe, radi od slučaja do slučaja, nema neke trajne politike - kaže Nikolić.
Nikolić se osvrnuo i na Partizanovu fudbalsku školu, dobro poznatu širom sveta. Ističe da je zadovoljan trenutnim izgledom, tačnije momcima koji treba da nose igru prvog tima.
- U Partizanu trenutno postoji grupa od 10 do 12 igrača, koji su sportska i tržišna vrednost kluba. To je velika prednost u odnosu na druge klubove, makar u našoj zemlju. Đurđević je kapiten mlade reprezentacije, tu su Kosović, Janković, Mihajlović, Damnjanović, Vlahović, Bogosavac, Jovanović, Bošnjak, Petrov, Birmančević, Nišić... Neće svi biti vrhunski, ali su izvor za godine koje dolaze. Ulazak u prvi tim mora da bude pravovremen i postepen. Ne treba ih uvoditi da bi se ispunila forma, to nije rešenje, već da zasluže svaki minut, pa kad budu spremni za glavnu ulogu, onda da je preuzmu - zaključio je Nikolić.
Nada se plasmanu Srbije u Rusiju
Reprezentacija Srbije je dobro počela kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. godine, pošto ima dve pobede i remi posle tri kola.
- Velika su očekivanja, grupa je teška i neizvesna, a takmičenje je tek počelo, pa je rano za zaključke. Kao stanovnik ove zemlje i učesnik u fudbalu im želim plasman u Rusiju jer bi to bilo sjajno. Nema nas na mapi, sa incidentom Partizana, koji je jedini klub koji se pojavljuje u grupnim fazama, nema nikog više od 10 godina i više na najvećoj sceni, dok reprezentacija kaska još od Južne Afrike. Plasman u Rusiju bio bi značajan za sve nas koji radimo i živimo od fudbala.
Neprijatno iskustvo u pečalbi: Ljubljana se neće ponoviti
Nikolić je imao kraći "izlet" u Ljubljanu, gde je iskusio pečalbarski hleb, pa je pozvan da napravi razliku sa radom u Srbiji, stilom života...
- Ne mogu da uporedim Partizan, Olimpiju, Ljubljanu i Beograd. U mom Beogradu sam odrastao i najviše ga volim, kakav god da je, moj je. U njemu uživam sa porodicom i prijateljima. Ponašam se prirodno i normalno, ljudi sa kojima sam odrastao i danas su mi u okruženju, nisam proširio krug ljudi. Često se dešava da se, kad dođeš u Partizan, otvaraju mnoga vrata, ali sam konzervativan po tom pitanju. U Ljubljani je mirnije u smislu porodičnog života, ovde je stresnije, ali ima svoje čari. Srbija, Hrvatska, Italija, Španija... zemlje su gde je sport pitanje strasti, ljubavi, života i smrti. Slovenci imaju taj austrijsko-nemački mentalitet, drugačije se doživljavaju pobede i porazi.
Kontakt sa navijačima i našim ljudima u tuđini posebno impresionira Nikolića.
- Samo iz svog iskustva imam mnogo anegdota. U Ljubljani nema Srbina koji nije dolazio da se druži, priča, slika... I dan-danas dobijam poruke od naših ljudi iz Slovenije. Ista je stvar i kad odem na pripreme sa Partizanom, zvanične utakmice. Imam utisak da je neka zdravija i veća ljubav i strast, uslovljena nostalgijom ili čime već. To je svakako za analizu, nekad mi se čini kao da ljudi više vole, raduju se da se slikaju, da im se potpiše dres, to im se vidi na licima, naša obaveza i zadovoljstvo je da se svim tim ljudima izađe u susret.
Ista ta Slovenija donela mu je i najveću muku u trenerskoj karijeri, kada je optužen da je rasista. Svetski mediji su preneli sliku iz Ljubljane, pa je Nikolić morao da napusti Olimpiju. Temperamentan je čovek, nekad i na srpskim terenima kamera zabeleži ono što ne treba.
- Mogu da kanališem temperament, praktično presedim utakmicu na klupi, ali nikad neću prestati da utičem na događaje na terenu, da dam sugestiju koja je svrsishodna momentu na terenu. Radimo u vremena kad je u nas upereno 200 telefona, 10 kamera, lovi se neki loš momenat, psovka. A, to je sastavni deo posla, od najvećih trenera, igrača. Bitno je da oni koji su učesnici doživljavaju na pravi način, da imamo familijarni odnos, da ih to dotiče, a onda kad ih ne dotiče, to je onda problem. Jedini pravi ispad bez odbrane je iz Ljubljane, iako nema konotacije, ali kad sam video snimak nema odbrane, deluje grozno i odvratno. Vest je otišla i postala vest samo mojom krivicom. Slaba koncentracija, ali to nema šanse više da mi se dogodi.
Tema koja se samo nadovezuje je i odnos medija prema sportu, ne samo fudbalu. Uostalom, u Srbiji je odavno vest samo ona koja ima negativnu konotaciju.
- Problem i naše struke jeste što se mnogi bave žutim delom fudbala, niko ne priča o igri, taktici, stalno se izvlači negativni kontekst. Ne želim da odem u tu stranu, privilegija je raditi ono što volimo. I mediji i struka treba da se vrate na taj put, da pričamo šta se događa sa Nebojšom Kosovićem ili Mihajlom Ristićem, da se ozbiljno analiziraju utakmice... Ovako, otišli smo u banalnost, a fudbal se menja, druge stvari čine lepotu u odnosu na nešto što se igralo pre 30-40 godina. I mediji treba da se menjaju, da prate tu priču. Danas se dogodi pet sjajnih koncerata ili neka izložba, pa to ne vidimo u medijima. Ne moram to da prihvatim - kaže 37-godišnji Nikolić.
