Trijumf disciplinovanih Nemaca nad "totalnim fudbalom"

Novi trijumf Zapadne Nemačke ostvaren pred svojim navijačima, pojava sjajnog holandskog tima na svetskoj sceni i sudar dve fudbalske filozofije ta dva tima u borbi za šampionsku titulu obeležilo je prvenstvo sveta 1974. godine.

U meču za šampionski trofej disciplinovanost, praktičnost i upornost nemačkog tima pobedili su modernu viziju totalnog fudbala, inovaciju kojom su Holanđani na neki način odredili pravac savremenog fudbala, a taj duel ekipa koje se predvodile legende evropskog fudbala Franc Bekenbauer i Johan Krojf ostao je upamćen kao možda i najdinamičnije i najuzbudljivije mundijalsko finale.

Šampionat u Nemačkoj, deseti po redu, doneo je dosta inovacija, a među najznačajnijim bile su one koje su se odnosile na sistem takmičenja.
Novim formatom ukinute su četvrtfinalne i polufinalne utakmice, a ligaško takmičenje po grupama primenjeno je i u drugoj fazi. Pobednici grupa obezbeđivali su plasman u finale, dok su se drugoplasirani timovi borili za treće mesto na Mundijalu.

U kvalifikacijama za završni turnir učestvovalo je čak 99 reprezentacija, a eliminaciono “čistilište” nisu prošle izuzetno jake ekipe Engleske, Francuske, Španije i Mađarske, što se značajno odrazilo i na posetu mečevima u Zapadnoj Nemačkoj.

Najveći šok u prvoj fazi takmičenja doživela je selekcija svetskog vicešampiona Italije. Nerešen rezultat sa Argentinom i poraz u duelu sa najprijatnijim iznenađenjem prvenstva Poljskom koštali su “azure” prolaza u sledeću fazu takmičenja.

Na otvaranju šampionata Jugoslavija je odolela svetskim šampionima Brazilcima i zahvaljujćui sjajnoj pobedi nad Zairom od 9:0 stigla do prvog mesta u grupi. U drugi deo šampoinata plasirao se i Brazil, dok je Škotska morala da se vrati kući, iako nije izgubila ni jedan susret.

Domaćin turnira u prvoj fazi poražen je od Istočne Nemačke, za koji su, međutim, mnogi tvrdili da je bio planski kako bi se u drugoj fazi izbegli Holanđani i Brazilci, ali je brzo uspeo da se oporavi i pobedama nad čileom i Australijom ostane u igri za šampionski trofej.

Holanđani, koji su u Nemačkoj na završnom turniru šampionata sveta učestvovali prvi put posle 1938, rutinski su prebrodili prvu fazu, dok su među osam najboljih prošli i šveđani.

U “A” grupi druge faze takmičenja Argentina i Istočna Nemačka nisu bili dorasli rivali Holadniji i Brazilu, koji su u direktnom duelu odlučili ko će ući u finale. U veona dobroj utakmici “lale” su dodale gas u drugom poluvremenu, pa su golovima dvojice Johana - Neskensa i Krojfa skinuli Brazil sa šampionskog trona.
Seriju pobeda Poljaci su nastavili i u drugoj fazi. Prvo su bili bolji od švedske, zatim i od Jugoslavije, ali su u odlučujcuhem meču za plasman u finale izgubili od domaćina Mundijala. Igrači Zapadne Nemačke nisu dozvolili da im se ponovi kiks iz prve faze, pa su bez problema izašli na kraj sa svim rivalima i još jednom stigli do meča za titulu prvaka sveta.

Finalni meč, koji prvi put nije igran u glavnom gradu organizatora šampionata, počeo je šokantnim golom Holandije u drugom minutu iz jedanaesterca. Rezultat sjajne akcije, u kojoj su Holanđani izmenjali čak 15 pasova, ne dozvolivši zbunjenom protivniku da dođe do lopte, bio je prekršaj za jedanaesterac nad Krojfom. Prvi udarac sa bele tačke u istoriji finalnih mundijalskih mečeva uspešno je izveo Neskens, pa se učinilo da će holandska fudbalska mašina samleti Nemce.

Tim koji je maestralno predvodio Bekenbauer još jednom je demonstrirao nesalomiv duh, pa su Nemci već u 25. minutu izborili svoj jedanaesterac, koji je uspešno izveo Paul Brajtner. Pobedonosni gol za “elf” postigao je nenadmašni strelac Gerd Miler dva minuta pre kraja odlaska na odmor. U svom 68. meču za državni tim kratkonogi strelac postigao je 62. pogodak i po završetku proslave titule svetskog šampiona objavio da mu je to bio poslednji gol u nacionalnoj selekciji, pošto je odlučio da gogletersku poziciju u ekipi prepusti mlađima.

Nakon dobrog početka Jugoslavija je doživela debakl, a uzroci slabih igara ekipe za koju mnogi tvrde da je to bio naš najbolji mundijalski tim, godinama su analizirani.
Kao i na šampionatu u Čileu kamen spoticanja predstavljale su premije. Igrači su, prema tvrdnjama svedoka, nakon prve faze takmičenja pretili i štrajkom u slučaju da im se ne isplate premije, pa je rukovodstvo Saveza uspelo da im obezbedi novac za isplatu jednog dela obećane sume.

Neispunjeno obećanje unelo je nemir i razdor u ekipu, a čitavu situaciju dodatno je destabilizovao, unapred najavljeni, odlazak glavnog čoveka selektorske komisije Miljana Miljanića, usred prvenstva u Madrid da preuzme ekipu Reala.

Susret reprezentativaca sa predsednikom Titom u Dizeldorfu, tokom Mundijala, maštovita jugoslovenska javnost iskoristila je kao podlogu za brojne predimenzionirane priče, od spekulacija da je sam Josip Broz morao da smiruje uzavrele strasti, do potpuno besmislenih i neutemeljnih tvrdnji da je predsednik države posetio Nemačku, kako bi obezbedio kredit za isplatu premija.

Bez obzira na plasman u drugu fazu jugoslovenski tim je u Nemačkoj doživeo neuspeh. Očekivanja javnosti od selekcije, o čijem izuzetnom kvalitetu je svedočila i činjenica da je nenadmašni brazilski as Pele tražio da svoju poslednju utakmicu u reprezentaciji, pred skoro 200.000 gledalaca, na prepunoj Marakani, odigra baš protiv “plavih”, bila su ogromna, ali ne i bezrazložna.

Reprezentacija Jugoslavije zaista je imala potencijal da se nadmeće sa najboljim svetskim timovima, ali čelnici organizacije su još jednom potvrdili da nisu u stanju da igračima obezbede uslove da se u potpunosti usresrede na igru, što je predstavljalo jedan od ključnih faktora za uspeh na dugim i iscrpljujućim takmičenjima poput prvenstva sveta.