Italijanski "katanaćo", a Juga zamalo u finalu

Novi trijumf Brazila na svetskom šampionatu u Čileu 1962. godine ostao je u senci brutalnog i sve dekadentnijeg defanzivnog fudbala na kome su najviše od svih insistirale ekipe Italije, Zapadne Nemačke i Čilea.

Na trećem šampionatu u Južnoj Americi zablistala je i selekcija Jugoslavije, koja je stigla do polufinala, ali je ostao utisak da su „plavi“, uz veće razumevanje i podršku državnog rukovodstva, mogli da stignu i do odlučujućeg meča za svetsku titulu.
Šampionat je održan u Čileu uprkos katastrofi koja je zemlju zadesila dve godine pre turnira - velikom zemljotresu, najrazornijem od 1900. godine, od kako američki Centar za geloška istraživanja vodi evidenciju.

Skoro 1.700 ljudi poginulo je u 5. maja 1960, a zemlja je pretrpela velika materijalna razaranja. Zahvaljujući velikom angažovanju državnog rukovodstva i ličnom požrtvovanju predsednika Organizacionog odbora Karlosa Ditborna, po kome je stadion u Ariki dobio ime, Čile je, ipak, uspeo da završi sve objekte u predviđenom roku, pa je šampionat organizovan gotovo bez i jednog problema.

Za razliku od prethodnih turnira u Švajcarskoj i Švedskoj ekipe su u Čileu mnogo više pažnje počele da posvećuju odbrani umesto napadu, pa je efikasnost, u odnosu na 1958, opala gotovo za čitav gol po utakmici. Italijani su i mnoge druge ekipe uspeli da zaraze „katanaćom“, defanzivnim sistemom igre, koji su navijači u Jugoslaviji okarakterisali kao „bunker“, pa su selektori, nedostatak istinskih znalaca i umetnika sa loptom, pokušavali da kompenzuju zatvorenom igrom prepunom grubosti.

Takvo defanzivno opredeljenje iniciralo je mnoge povrede, pa su veliki asovi svetskog fudbala, poput Pelea, skoro osakaćeni, prvenstvo završavali mnogo ranije.
Kao na prethodnom prvenstvu, u prvoj fazi takmičenja eliminisani su dvostruki šampioni Urugvaj i Italija, ali i favoriti poput Argentine i Španije, u čijem timu su bili svetski fudbalski velemajstori poput Argentinca Alfreda di Stefana, Mađara Ferenca Puškaša, Urugvajca Hosea Santamarije i domaće zvezde Luis Suares i Francisko Gento.

Sumrak favorita nastavio se i u četvrtfinalu, pa su kući, pre nego što su očekvali morali da se vrate aktuelni evropski šampion SSSR, Engleska, Mađarska i Zapadna Nemačka, dok su u borbi za finale, osim favorita Brazila, neočekivano ostali domaćin Čile, Čehoslovačka i podmlađena jugoslovenska ekipa, koja je na prvenstvo stigla kao zvanični olimpijski šampion i evropski viceprvak.

Istorijsku priliku da uđu u finale Jugosloveni su propustili u duelu sa Čehoslovačkom, odigranom 13. juna na stadionu u Vinja del Maru. U meč u kome su bili favoriti, „plavi“ su ušli opterećeni unutrašnjim trzavicama, uvređeni odlukom državnog rukovodstva da im ne odobri premije za plasman u polufinale, s obrazloženjem da treba da igraju iz patriotizma, a ne zbog novca. Protivnik je to vešto iskoristio, pobedio sa 3:1, zahvaljujući Adolfu Šereru koji je u poslednjih deset minuta postigao dva gola i stigao do finalnog duela sa Brazilom, koji je bez problema izašao na kraj sa Čileom.

Iskusni brazilski asovi, ukomponovani u najstariju ekipu koja je stigla da šampionskog trofeja, predvođenim legendarnim driblerom Garinčom, novim liderom tima nakon povrede Pelea, rutinski su odradili posao u finalu, iako je Čehoslovačka povela golom Jozefa Masopusta u 15. minutu. Dva minuta kasnije „karioke“ su pogotkom Amarilda izjednačile, a pobedu su obezbedile u drugom poluvremnu golovima Zita i Vave.

Trijumfom u Čileu Brazil je nakon Italije postao drugi, i za sada poslednji tim kojem je uspelo da odbrani titulu svetskog šampiona.

Plasmanom u polufinale jugoslovenska selekcija koju su predvodili izuzetni dribler Dragoslav Šekularac (kasnije uvršćen u idelani tim šampioinata), golgeter Dražan Jerković (sa četiri postignuta pogotka podelio prvo mesto na listi strelaca), hitri Milan Galić i pouzdani golman Milutin Šoškić premašila je zacrtane ciljeve, ali se u javnosti i danas spekuliše da četvrto mesto nije smelo da bude krajnji domet tog tima.

Nakon početnog poraza u duelu sa Sovjetskim Savezom od 2:0, pobede nad Urugvajem od 3:1 i Kolumbijom od 5:0 i konačno razbijanje nemačkog kompleksa u četvrtfinalnim duelima na prvenstvima sveta nagovestilo je velike mogućnosti jugoslovenske selekcija.

Nakon dosta godina, u javnost su procurele informacije, po kojima su premije, koje su čelnici SFRJ odbili da obećaju igračima, odlučujuće uticale na bledo izdanje u susretu sa Čehoslovacima.

Pojedini igrači tvrdili su čak i da je rukovodstvo državnog tima od jugoslovenskih iseljenika u Čileu prikupilo 14.000 dolara za premije, ali da su te pare vraćene nakon što je iz Beograda stigla jasna poruka, čije se autorstvo pripisuje tadašnjem predsedniku Titu, da fudbaleri treba da igraju zbog ljubavi prema zemlji, a ne prema novcu.

Titovo „ne“, kako se tvrdi u kasnije „ispredenoj“ legendi, usledilo je i na zahtev igrača da im se, ukoliko ne mogu da dobiju novac, po povratku u zemlju dodeli makar po jedan automobil marke „fića“.

Bez obzira na razloge neuspeha u polufinalu, taj domet jugoslovenska reprezentacija na sledećim šampionatima nikada nije uspela da ponovi, pa je prvenstvo u Čileu, uz nastup na prvom takmičenju u Urugvaju, ostalo zabeleženo kao najveći uspeh i krajnji domet našeg fudbala na Mundijalima.