Trijumf Urugvaja - samoubistva u Brazilu

Obnova nadmetanja za titulu prvaka sveta u fudbalu, novi izostanak Argentine, pristajanje nadobudnih Engleza da se takmiče sa ostatkom sveta i velika tuga u kojoj je ostao domaćin šampionata nakon završetka Mundijala, obeležili su šampionat organizovan 1950. u Brazilu, pet godina po okončanju Drugog svetskog rata.

Zbog Drugog svetskog rata, šampionati koji je trebalo da budu održani 1942. i 1946. su otkazani, a FIFA je vrlo brzo pokrenula inicijativu da se nadmetanja za titulu svetskog prvaka ponovo pokrenu i bez puno razmišljanja organizaciju prvenstva poverila Brazilu, vodeći se logikom da su poslednja dva prvenstva održana u Evropi i da je Južna Amerika bila pošteđena ratnih razaranja.

U čast dugogodišnjeg predsednika FIFA Francuza Žila Rimea, koji je u godini održavanja šampionata, obeležavao četvrt veka od dolaska na čelo organizacije, ime turnira promenjeno je u Kup Žila Rimea, a Brazilci, uvereni u siguran trijuf svog tima, odlučili su da izgrade najveći stadion na svetu, kako bi čak 200.000 ljudi moglo da vidi i proslavi pobedu "karioka“ na svetskom prvenstvu.

Posledice Velikog rata osećale su se širom sveta, pa su u kvalifikacijama učestvovale samo 32 reprezentacije, među kojima je bila i engleska nacionalna selekcija. Prvenstvo Britanije, na kome su se nadmetali Engleska, Škotska, Vels i Irska, vrednovano je i kao kvalifkaciono takmičenje za Mundijal, a pravo da se takmiče u Brazilu izborili su pobednici Englezi i drugoplasirani Škotlanđani.
Britanski vicešampioni su, međutim, odustali od učešća na prvenstvu sveta, pošto su ranije javno obećali da će u Brazil putovati samo kao šampioni Velike Britanije.
Od učešća na prvenstvu sveta odustala je, iz ekonomskih razloga, i Turska, dok su Indijci demonstrativno odustali nakon što im je FIFA zabranila da utakmice igraju bosonogi.

Treći put uzastopno Mundijal je bojkotovala Argentina, ovog puta zbog svađe čelnika Saveza te zemlje sa rukovodstvom fudbalske reprezentacije Brazila, a o neučestovanju je razmišljao i pobednik prethodna dva šampionata, Italija, kojoj je godinu dana ranije u saobraćajnoj nesreći poginulo osam reprezentativaca.
Međutim, nakon odluke čelnika FIFA da ta organizacija preuzme sve troškove njihovog učestovanja na turniru, Italijani su se predomislili i odlučili da ipak, brane šampionski trofej.

Nakon brojnih otkaza u Brazil su doputovali igrači 13 ekipa, a prvi i jedini put u istoriji svetskih šampionata primenjen je format takmičenja koji nije predviđao polufinalne duele i finalni meč.

Apsolutni favorit takmičenja selekcija Brazila je na prve probleme naišla već u takmičenju po grupama. Nakon lake pobede nad Meksikom, „karioke“ su igrale nerešeno sa Švajcarskom i uz dosta muke stigli do pobede nad Jugoslavijom, koja im je bila neophodna za plasman u finalnu grupu.

Za razliku od Brazila, njihov glavni konkurent Urugvaj je u svojoj grupi odigrao samo jedan meč protiv Bolivije, i posle odustajanja Škotske i Turske, lako stigao do završne faze takmičenja.

Najveće iznendađenje šampionata dogodilo se već u prvoj fazi turnira. Igrači Engleske, za koje je ostrvska štampa tvrdila da nemaju dostojnu konkurenciji na planeti, predvođeni legendarnim asom Stenlijem Metjusom, poraženi su od SAD i Španije sa po 1:0, pa su, posramljeni, pre vremena morali da se vrate kući.
Plasman u finalnu grupu osim Brazila i Urugvaja, obezbedile su i Španija i Švedska, koja je u grupi bila bolja od branioca titule Italije.

Pobedama od 7:1 nad Švedskom i 6:1 protiv Španije u prva dva kola domaći tim je u finalni meč ušao kao nerikosnoven favorit, kome je na ruku išla i činjenica da mu je za konačnu pobedu bio dovoljan i nerešen rezultat protiv Urugvaja, koji je izgubio jedan bod u meču sa Španijom.

Brazilci su taj poslednji susret posmatrali kao neizbežnu formalnost, pa su tri dana pred njegov početak počele pripreme za proslavu osvajanja titule prvaka sveta. Gradonačelnik Rio de Ženeira prvo je na dan odigravanja utakmice sa Urugvajom proglasio pobedu Brazila na prvenstvu sveta, a potom doneo odluku da taj i sledeći dan budu neradni, kako bi stanovnici tog grada na miru mogli da proslave veliki trijumf.

Širom zemlje takođe su u toku bile pripreme za proslavu velike pobede, ali ta slavljenička atmosfera nije uspela da demorališe igrače Urugvaja. Oni su čak uspeli da preokrenu vođstvo protivinka, stignu do trijumfa od 2:1 i druge titule svetskog šampiona, dok je pogodak Alside Djiđe 11 minuta pre kraja utakmice u očaj zavio Marakanu, izazvao masovnu histeriju i depresiju u kojoj srca mnogih Brazilaca nisu izdržala, dok su se oni najočajniji odlučivali čak i na samoubistvo.

Posle dvadesetogodišnje pauze na Mundijalu je ponovo nastupila i Jugoslavija, koja je u međuvremenu promenila režim i umesto Kraljevine, postala Socijalistička Republika.

Šampionat u Brazilu, gde su bez problema pobedili Švajcarsku sa 3:0 i Meksiko sa 4:1, a potom, uprkos porazu od 2:0, pružili jak otpor Brazilu, prestavljao je još jedno takmičenje u nizu na kome je sjajna generacija, čije su perjanice bili Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski i Bernard Vukas, veoma uspešno reprezentovala zemlju.

Taj sjajni tim, koji je dve godine ranije osvojio srebrnu medalju na londonskim Olimpijskim igrama, u Brazilu je samo nagovestio svoj ogromni potencijal i najavio sjajnu deceniju jugoslovenskog fudbala.

"Plavi“ su posle Brazila učestvovali i na sledeća tri svetska šampionata, dok su na Olimpijskim igrama u Helsnikiju i Melburnu osvojili srebrna, a u Rimu 1960. zlatno odličje.