Engleski škart se ne "prima" u Italiji
Samo zato što je nešto besplatno, ne znači da je dobro. Fernando Tores, Nemanja Vidić i Ešli Kol su najbolji dokaz da istrošena roba iz Engleske u Italiji ne donosi željeni kvalitet. Naprotiv.
Kada je Pol Gaskojn podrignuo u mikrofon italijanskog novinara prilikom intervjua, tokom trogodišnjeg boravka u Laciju, tadašnji predsednik kluba Serđo Kranjoti je obećao da više nikad neće kupiti engleskog igrača.
Bila su to vremena kada su fudbaleri koji su dolazili iz engleske lige uglavnom punili naslovnice dešavanjima izvan terena, a ne toliko stvarima na njemu.
Vremena su se promenila. U Italiji se na engleski fudbal gleda sa zavišću, a ne ismejavanjem. Pre 30 godina Engleska je bila na zlom glasu zbog huliganizma i rasizma. Sada se Italija bori sa ta dva velika problema. Tada je Serija A bila najbogatija, najatraktivnija liga na svetu, a danas je to upravo Premijer liga.
Možda to može da objasni zabrinjavajući trend da italijanski klubovi dovode igrače koji u Engleskoj više nisu konkurentni u timovima. Kako drugačije definisati interesovanje Rome za desnog beka Liverpula Glena Džonsona, kome u junu ističe ugovor?
Osim činjenice da većina navijača kluba sa "Enfilda" beka smatra jednom od najslabijih karika crvenih, "vučica" je već potpisala jednog iskusnog igrača iz Engleske, Ešlija Kola, koji se nije baš najbolje snašao na "Olimpiku". Rimljani su mogli da nauče lekciju iz toga, ali očito da njima to ne igra važnu ulogu, već žele da ugrabe priliku da dobiju igrača po povoljnoj ceni.
Milan i Inter, takođe, su ovog leta izdvojili novac kako bi Fernandu Toresu, odnosno Nemanji Vidiću ponudili izdašne ugovore. Španac je stigao na dvogodišnju pozajmicu, a srpski defanzivac kao slobodan igrač. Na prvi pogled, nijedan nije preveliki trošak. Ali, to nije slučaj. Tores i Vidić su među najbolje plaćenim igračima u klubovima. Španski napadač zarađuje četiri miliona evra godišnje, a uglavnom sedi na klupi, dok Vidić dobija 3,2 miliona evropskih novčanica godišnje. Učinak se definitivno ne poklapa sa troškovima.
To ne znači da bi klubovi iz Serije A trebalo da odbace mogućnost dovođenja igrača koje mogu da dobiju besplatno. Daleko od toga. Seidu Keita iz Rome je pravi primer, jer je postao ključni igrač tima.
Žeremi Menez je u Milanu pružio ono što se zapravo očekivalo od Toresa. Bivši centarfor Liverpula i Čelsija je postigao jedan gol u deset utakmica, što je u rangu njegovih brojki iz dresa londonskih plavaca, gde je na 110 utakmica bio strelac 20 golova. Upravo je to jedan od razloga zašto je tim sa "Stamford Bridža" pristao da pozajmi Toresa.
Inter je pao u istu zamku, jer je očekivao da će mu Vidić, kao bivši kapiten Mančester junajteda, doneti deo popularnosti u Aziji. Neroazuri su očigledno spremni da ignorišu loše igre Srbina kako bi podigli popularnost kluba na inostranom tržištu.
Mnogi italijanski klubovi su u finansijskim problemima i zato bi predsednici i sportski direktori klubova trebalo da se ponašaju racionalnije. Umesto da potroše četiri miliona evra na "mačku u džaku", bolje bi bilo da se fokusiraju na ulaganje u dovođenje mladih talenata. Tu je pravi primer Juventus i dovođenje Kingslija Komana.
Međutim, priliku bi trebalo dati i mladim Italijanima. Od 220 igrača koji su započeli utakmice prošlog vikenda, samo 96 njih su domaći fudbaleri (42,7 odsto). A, stranci koji igraju ne prave svi, nužno, razliku na terenu. Napoli je protiv Sampdorije tako istrčao sa samo jednim Italijanom, a zanimljivo, već sad je ispao iz trke za titulu.
Fiorentina je protiv Juventusa u petak zaigrala bez ijednog domaćeg igrača. Za razliku od "ljubičastih", "stara dama" je utakmicu počela sa petoricom Italijana, a vidljivo je da ona ima rezultate, jer je u lovu na četvrti uzastopni Skudeto.
Transferi nisu egzaktna nauka. Grešaka će uvek da bude. Ali, dovođenje skupih igrača iz Premijer lige je navika, koju italijanski klubovi moraju da izbace. U suprotnom, to bi moglo da bude pogubno za njihov fudbal.
