Odrastao u bedi, provodio se s Ronaldinjom, a sad je ikona Maribora!

Odrastao je u siromašnom delu Porto Alegrea u Brazilu, u veoma teškim uslovima. Počeo je da igra fudbal sa devet godina u Internasionalu, a ovog leta upoznala ga je čitava Evropa, jer je bio najzaslužniji za plasman „malog" Maribora u Ligu šampiona. Ova tema posebno je zanimljiva i za Srbiju, s ozbirom na to da je Markos Tavares najplaćeniji igrač slovenačkog šampiona, a da zarađuje, kako je rekao sportski direktor ovog kluba Zlatko Zahovič, 100.000 evra godišnje. Dakle, mnogo manje od mnogih stranaca koji su bili u Partizanu i Zvezdi, a nisu ostavili gotovo nikakvog traga.

Tavaresova priča je bajkovita, a on je ispovest dao slovenačkom portalu Ekipa24.si.

"Moji roditelji nisu imali lagodan život. Bilo je veoma teško, jer nismo imali dovoljno hrane. Znali smo da jedemo neku vrstu krekera koju je moja mama spremala za doručak, ručak i večeru", kaže najmlađi od troje dece u porodici.

Životni uslovi ga nisu sprečili da se bori i napreduje u sportu koji najviše voli, ali naglašava da je život u pojedinim trenucima bio veoma težak, gotovo nepodnošljiv.

"Nisam imao krevet, nas petoro je spavalo na podu sobe koja je bila baš mala. Od drugog dela kuće bili smo razdvojeni zavesom, nismo imali zid. Često smo bili gladni, a za obrok bismo dobili samo paradajz i malo soli...", priseća se danas najbolji golgeter u istoriji Maribora Markos Tavares.

Sledeća stanica u njegovoj karijeri bio je Gremio, gde je upoznao Ronaldinja.

"Bili smo u kontaktu, ali se više ne čujemo. Svako živi svoj život. Za razliku od njega, nikada nisam znao da se nosim s noćnim životom, izlascima i ženama, i to je uvek negativno uticalo na moju igru, dok njemu to nikada nije smetalo. Imao sam 17 godina i sve je to bilo previše za mene", priseća se Markos.

Život u siromaštvu nosi i neke druge opasnosti za svakog mladog čoveka.

"Polovina mojih prijatelja iz detinjstva je ili u zatvoru ili je mrtva. I ja sam bio mnogo puta u iskušenju da odem nešto da ukradem ili da probam kokain, pušim travu, ali su me prijatelji odvratili od toga zato što sam trenirao fudbal i bio talentovan. Nisu mi dali da krenem stranputicom. Mislim da Bog pazi na mene."

Tavares je izneo i zanimljvu pričiu o putu koji ga je doveo pravo do crkve.

"Uvek sam voleo školu, ali zbog fudbalskih obaveza nisam uspeo da je završim kako sam hteo. Kada mi se ukazala prilika, upisao sam studije teologije. Inače, moja supruga i ja smo osnovali Međunarodno društvo Kairos (koje je zapravo privatna crkva, prim. red.) i sada imamo oko 50 članova. Svakog petka dajemo bogosluženje, a potom održavamo sastanke. Cilj je da pomažemo jedni drugima, naročito u kriznim trenucima, delimo pomoć u hrani i odeći, a naročito obraćamo pažnju na majke bez krova nad glavom. To je i moj način da zahvalim Sloveniji..."

Sa 19 godina otišao je u Maleziju koja mu je zbog vere i kulture bila teška za privikavanje.

"Bilo mi je veoma teško jer nisam govorio engleski, čak sam smršao četiri kilograma za dve nedelje. Hrana je tamo veoma ljuta, pa iako je ne volim, nisam imao načina to da im objasnim. Jedva sam čekao da mi se priključi žena da mi spremi neko brazilsko jelo. Takođe, pošto je to muslimanska zemlja, nije moguće kupiti alkohol, pa sam večeri provodio čitajući Bibliju. I tu je počelo moje iskupljenje."

U Maribor je stigao 2007. godine posle upoznavanja sa Zlatkom Zahovičem. U Sloveniji je počeo da osvaja srca navijača efikasnošću i požrtvovanjem. Zauvek će ostati upamćen po letošnjem golu protiv Seltika kojim je uveo klub u Ligu šampiona i doneo neopisivu radost Mariborčanima i celoj Sloveniji. Kaže da sebe zamišlja i u budućnosti u Sloveniji.

"U budućnosti sebe vidim u Mariboru kao trenera ili sportskog direktora. Ali ipak ne želim da menjam Zahoviča, on je najbolji sportski direktor kog sam imao u karijeri", naglašava Tavares.