"Tata mi je zvezdaš, ali nisam hteo što i većina!"
"Stao sam pred njega kao šestogodišnjak i rekao mu: "hoću da budem fudbaler“, a on me ucenio vezivanjem pertli“, priseća se početka karijere Danilo Pantić, talentovani vezista crno-belih.
Danilo Pantić privodi kraju tek prvu celu kalendarsku godinu u seniorskoj ekipi Partizana. Zbog sitnih povreda i velikih peripetija oko potpisivanja ugovora s crno-belima, nije još stigao da napravi nešto grandiozno posle prekomande iz omladinaca u prvotimce "parnog valjka", ali svaki njegov dodir s loptom sluti ogroman potencijal u nogama sedamnaestogodišnjaka iz Rume.
Toliki da ga je Ljubiša Tumbaković, nekadašnji trener i sportski direktor kluba iz Humske, opisao kao „sublimaciju Dragana Ćirića, Predraga Mijatovića i Saše Ilića“, a skauti iz najjačih evropskih liga odavno prate svaki njegov fudbalski korak.
Zna se da vam je otac zvezdaš, ali nije poznato kako to da ste kao desetogodišnjak uspeli da ga ubedite da vas pusti u Partizan?
"Nisam ga uopšte ubeđivao, niti je on pokušavao da od mene na silu napravi zvezdaša. Otac i majka su dobri i razumni ljudi koji su oduvek imali sluha za moje i sestrine želje. Tata je zvezdaš, društvo mi je na suprotnoj strani, ceo moj kraj u Rumi više voli komšije", rekao je Pantić i dodao:
"Nisam hteo isto što i većina. Bio sam drugačiji i terao po svome, čekajući da me primeti neko iz Partizana. Srećom, nisam dugo. Još sam išao u osnovnu školu kada je organizovan meč reprezentacija Beograda i Srema. Dao sam sve golove za 9:8 mojih Sremaca, posle čega je trener iz Omladinske škole crno-belih Zvonko Popović napisao ceduljicu i dao je mom treneru. Lud od sreće trčao sam do kuće. Bio je 11. novembar, naša porodična slava Sveti Avram, kada sam, s osmehom oko glave, upao u sobu i svima ponosno pokazao papirić koji mi je promenio život. Tako je počela moja i Partizanova priča“, otkrio je Danilo Pantić.
