Brazil zemlja fudbala (1): Molitva za Mondijal

Dok cela planeta čeka početak najvećeg takmičenja, narod u zemlji fudbala gnevan je zbog činjenice da će bogati na kraju Svetskog prvenstva biti još bogatiji.

Pogled na zaliv u Riju i brdo "Glava šećera"

 

U današnje vreme tehnike, u svetu koji je u besomučnoj jurnjavi zaboravio mnoge davne i ne tako davne vrednosti naše istorije i tradicije, fudbal je izdržao mnoge napade savremene civilizacije. Zbog toga se s pravom mnogi pitaju - ko je glavni krivac što se pojavila ta okrugla stvar za kojom trče 22 mladića, a luduju milioni? Kako je ponikao i kako se razvijao sport koji toliko uzbuđuje, zabavlja, ljuti, zavija u crno ljude na svim kontinentima? Može li jedna zemlja za sebe da kaže da je - "fudbalskija" od drugih?

Biznis od strasti

Ova i mnoga druga pitanja su Oldrih Žurman i Roman Garber u visokotiražnoj i cenjenoj "Zlatnoj knjizi fudbala" postavili još pre gotovo četiri decenije i čini se da su sva ona danas aktuelnija nego ikad.

Dok odbrojavamo dane i sate do početka jubilarnog 20. svetskog prvenstva u fudbalu, ili, FIFA Svetskog kupa, kako je zvaničan naziv ovog "takmičenja nad takmičenjima", ne možemo da zanemarimo činjenicu da fudbal odavno nije više samo puki sport već da je i veliki biznis. I to sa svim onim pratećim elementima koji kod običnog navijača često izazivaju nevericu, razočaranje, ljutnju i mučninu.

U Brazilu se fudbal iskreno voli

Od korupcije, preko raznih skandala, sve do doslovne trgovine ljudima... Ali, kad jednom počne utakmica, pogotovo utakmica na Svetskom prvenstvu, dovoljni su samo jedan dribling, jedan lep potez i gol, pa da sve ružno padne u zaborav.

Otkad se fudbal pojavio i zapalio mase, mnogi javni radnici, sociolozi, psiholozi... pitaju se u čemu je tajna te igre. Čini nam se da je magija upravo u jednostavnosti. Od trenutka kad je gospodin Tring, rektor jedne škole u engleskom grad Apingenu, 1862. godine napisao prva pravila, ova igra je ušla pod kožu običnog sveta. A otkako su 1895. godine pravila dopisana i usavršena, nisu se promenila do današnjeg dana, osim nekih sitnica. I to je jedan od dokaza da je ova igra zaista savršena.

U Brazilu deca bosonoga uče da igraju fudbal

 

U tom savršenstvu plafon je Mondijal. Od prvog, odigranog 1930. godine u Urugvaju, do ovog 20, čiji će domaćin biti Brazil, ovo takmičenje nije prilika samo da se najbolje reprezentacije sveta bore za titulu prvaka, već je to i jedinstvena šansa za promocije država. Tako je mali Urugvaj iskoristio domaćinstvo da bi promovisao 100. godišnjicu nezavisnosti, a nekoliko godina kasnije, završnica turnira u Italiji 1934. bila je u znaku Musolinijevog režima.

Čileu je Mondijal '62. poslužio da privuče pažnju solidarnog sveta posle zemljotresa koji je dve godine ranije razorio delove ove zemlje, Engleska je 1966. godine nastojala da povrati gordost Albiona (Gordi Albion je, naime, nadimak engleske fudbalske reprezentacije), Argentina 1978. da fanfarama začepi usta protivnicima generala Videle, a Španija četiri godine kasnije da pokaže da se rešila teškog nasleđa Frankovog režima i okrenula Evropi. I tako redom, sve do današnjih dana.

Nema sumnje da će veliku priliku za promociju države koja je trenutno među najvećim rastućim ekonomskim silama sveta, sa godišnjim bruto proizvodom od oko 3,3 milijarde dolara, pokušati da iskoristi i Brazil. Ali, čini se da to ovoj ogromnoj zemlji neće ići glatko kao nekim ranijim domaćinima Svetskih prvenstava.

Kad u bilo kojem delu sveta kažete "Brazil", prvo što padne na pet su kafa, samba, karneval i - fudbal. Kao što se nekad govorilo "Jugoslavija? A, Tito!", tako se i za Brazil već decenijama uzvikuje: "Pele! Garinča! Ziko! Ronaldo!" Ali, stvarnost ove zemlje danas je drugačija. Ne, nije prosečan navijač - a takvih je u Brazilu najviše - prestao da živi za fudbal. On i dalje grozničavo iščekuje svaku utakmicu svojih ljubimaca, omiljenog kluba i državnog tima. Prati i najmanju sitnicu iz života fudbalera, ima svoje mesto na stadionu na koji odlazi da igra u ritmu bubnjeva, duboko u noć slavi pobedu i još duže tuguje posle poraza. Rađa decu i odgaja ih u istoj tradiciji - da prvo šutnu loptu, pa tek onda prohodaju. I da dane i dane provode na Kopakabani u Riju ili na nekom od stotina terena u Sao Paulu i Porto Alegreu, gde će pokušati da krenu stopama slavnih fudbalskih zvezda.

Dobri poznavaoci zbivanja na geopolitičkoj mapi sveta upozoravaju na jednu pojavu koja se u zemlji fudbala može nazvati i paradoksalnom: taj isti navijač kivan je što će bogati svet posle Mondijala biti još bogatiji i to ga trenutno više zaokuplja nego dilema da li njegov tim može da osvoji šestu titulu prvaka sveta. "Ovo nije naše prvenstvo već takmičenje koje služi samo za promociju FIFA", gnevno kliču u favelama, jedinstvenim brazilskim naseobinama unutar velikih gradova, u kojima živi siromašan i još siromašniji sloj brazilskog društva. A mišljenje koje vlada u favelama ne valja zanemarivati, pošto u njima važe posebna pravila, pravila koja su često snažnija od zvaničnih, državnih zakona.

Samo na stotinak metara od tih bednih čatrlja, za potrebe Mondijala nikli su novi stadioni ili su renovirani stari. Reč je o pravim lepotanima, uprkos nekim manama na koje ukazuju inspektori Svetske fudbalske federacije koja neprestano ima zamerke: te mora da se popravi ili izgradi novi poseban prilaz, te jedna loža ne ispunjava određene standarde, te ona tribina nije u potpunosti bezbedna za gledaoce, te svetlo mora da se pojača radi televizijskih prenosa, te se kasni, kasni, kasni...

Obične Brazilce, međutim, mnogo više muči činjenica da je u ovih 12 stadiona već utrošeno više od 12 milijardi dolara, da će većinu kajmaka od zarade po svoj prilici pokupiti FIFA i da će potom, kad Mondijal jednom prođe, Brazilu ostati betonski spomenici čije će održavanje plaćati generacije. Zagovornici ove teorije podsećaju na probleme koje je imala Grčka sa stadionima i dvoranama izgrađenim za Olimpijske igre 2004. godine, ali navode i svežiji primer. "Da li sada svet hrli u prvu mondijalsku zemlju Crnog kontinenta kao 2010. i čemu sada, samo četiri godine posle Svetskog prvenstva, Južnoj Africi služe svi oni lepi stadioni?", pitaju protivnici FIFA-mondijalizma.

Mafija preti

Na sve to dolazi i problem sa kriminalom koji je u Brazilu stalna pretnja. Mafijaške grupe, po brojnosti članova i sistemu organizacije nalik modernim vojskama, ne ustručavaju se da otvoreno prete napadima na sve aktere predstojećeg prvenstva, pa je sigurno da će mere obezbeđenja daleko premašiti one koje su bile na snazi na poslednjem Mondijalu, u Južnoj Africi. A zvanični podaci i mnogi "hodočasnici" Roga Afrike tvrde da su pre četiri godine te mere bile veće nego ikad u dosadašnjoj istoriji organizacije jednog fudbalskog takmičenja.

Vernici njenog veličanstva "bubamare", ipak, jednodušni su u uverenju da će i ovo Svetsko prvenstvo biti praznik fudbala. Navode da treba misliti pozitivno - Brazil predugo čeka novu priliku da osvoji titulu na svom tlu i da je zemlja koja je fudbalu toliko dala to i zaslužila.

Dvanaest domaćina

SUTRA - Brazil zemlja fudbala (2): Škotlanđanin u Riju