Vlada Stošić: Ko može da odoli mirisu pečenih paprika?

Vlada Stošić, nekadašnji bivši fudbaler Crvene zvezde s kojom je 1991. godine osvojio naslov prvaka Evrope i sveta, došao je početkom septembra iz Sevilje i boravio u rodnom Vranju, u poseti roditeljima. Sportski stručnjaci su ga u Španiji proglasili za jednog od najboljih i najsposobnijih sportskih direktora jer je na toj funciji u FK Betis, članu španske Primere, pokazao vrhunsku profesionalnost, znanje i urođenu intuiciju da nađe prava sportska rešenja u skromnom budžetu kluba.

Vlada Stošić, sportski direktor Betisa

Vezani ste za porodicu. U Vranje dolazite često?
- Porodica mi je sve u životu, a čim mi dozvole obaveze, tu sam. Najviše volim, ako je moguće, da budem na krsnoj slavi i na Bogojavljenju koje se u mom kraju slavi na poseban način, kupanjem u Vranjskoj reci uz trubače i veliko narodno veselje. Naravno, Božić i Vaskrs su nešto posebno.

Fudbal vas je preokupirao odmalena, a odrasli ste u naselju Donje Vranje.
- Odmalena sam zavoleo loptu, po ceo dan je šutirao po dvorištu, igrao sa drugarima. Od početka sam dominirao, a bio sam sićušan, pa su stariji žitelji naselja dolazili da me gledaju kako driblam. Ni u kući nisam bio miran. Uzeo bih stoličicu, stavio je u ćošak sobe i satima gađao loptom među nogare. Bio sam precizan kao da sam igrao bilijar. Niko me nije terao, a nisu mi ni roditelji branili. Bio samo odličan učenik, za primer u školi i nisu se bunili što sam gotovo slobodno vreme provodio s loptom.

Zvezda vas je odvela kao dečaka, bili ste omladinac u lokalnom klubu Dinamo?
- Došao sam jednog dana kući i rekao roditeljima: "Zove me Zvezda, idem za Beograd." Taman sam završio drugi razred srednje škole. Bio sam odličan đak, miran, povučen, ali je fudbal bio moja opsesija. Majka se sekirala, bojala se da me ne uhvati neko loše društvo i ne propadnem u velikom gradu. Počela je da plače, a ja je tešim: "Majko, ne plači, rešio sam, ne sekirajte se, uspeću, postaću poznati fudbaler."

Sami ste otišli za Beograd?
- Noćnim vozom doputovao sam u Beograd, nisam dozvolio roditeljima ni me isprate na stanicu. Pozdravio sam se na kapiji, majku sam ostavio u suzama, dok je otac mahao rukom i blagoslovio me. Bio sam odlučan, strpljiv, uporan, imao cilj pred sobom, iako sam bio dečak.

Roditelji su vas posetili nakon mesec dana?
- Došli su u Beograd, ali ne da pitaju kako igram, već gazdaricu gde sam stanovao, da li lutam, kakvo je moje ponašanje. Kad im je rekla da bolje dete kod nje nikad nije stanovalo, opet se majka Zorka rasplakala. Od sreće. Laknulo joj je, nije se više bojala da li ću skrenuti na loš put.

Otac nije išao da vas gleda u Beograd na utakmicama, niti je ikad pitao trenere kako igrate?
- Nije ga to zanimalo, njemu i majci bilo je najvažnije da ih ne obrukam, da slušam i da postanem prvo čovek, pa sve ostalo.

Nije vam bilo lako?
- Sve što sam postigao je zahvaljajući mom talentu. Moj fudbalski put nije bio nimalo lak. Slali su me u Majdanpek, Rad, Radnički iz Niša, bio sam u Australiji i vratio se u Zvezdu na velika vrata onda kad su mnogi mislili da će se utopiti u prosečnost. Nikad se nisam žalio nikome, iako je nepravdi bilo, i te kako. Verovao sam u sebe, da će doći moje vreme. Tako je i bilo. Sa Zvezdom sam osvojio sve moguće u fudbalu, a kasnije me je upamtila cela Španija. Postao sam i legenda Betisa iz Sevilje.

Imate divnu porodicu, deca vole deku i baku, Vranje...
- Vaspitavao sam ih odmalena da znaju odakle im je otac, da su poreklom Srbi, da znaju kakva je to zemlja, ljudi, da upoznaju Vranje, gde sam se rodio. Pomalo znaju srpski, teže govore, ali ne treba im prevodilac. Sve razumeju šta im se kaže na srpskom. Poštuju starije, posebno moje roditelje, a za to sam zahvalan supruzi Alisiji. Treba videti kako se igraju sa mojim roditeljima, sa decom od rodbine, kakva su to prisna grljenja i poljupci.

Živite u u prelepoj kući u Sevilji.
- Kuća je lepa i komforna, nalazi se na periferiji Sevilje. Bili su nam u gostima roditelji, bilo mi je puno srce jer sam video da su presrećni što sam uspeo u životu. Mnogo su se mučili kroz život, majka je odrasla bez roditelja, došla za oca i postala stub kuće i familije Stošić. Dočekala je da joj sin i ćerka lepo žive, da ih poštuju i cene.

U Betisu ste sportski direktor, jedan od najuspešnijih u Španiji?
- Posle Zvezde, najemotivnije sam vezan za Betis gde se moje fudbalsko ime izuzetno ceni i gde sam doživeo lepe fudbalske trenutke koji su me doveli u poziciju da budem u grupi igrača koji su obeležili istoriju kluba. Prihvatio sam vruć krompir jer je 2010. godine Betis bio drugoligaš, u sudskom postupku, teškog materijalnog stanja i potpune anarhije i improvizacije u sportskom delu. Nisam se kolebao. Dobio sam odrešene ruke da dovedem ili prodam igrače po svojoj proceni. Određen je budžet, prilično skroman, u koji sam morao da se uklopim. Napravio sam čudo - doveo sam igrače za male pare, a za velike rezulate.

Kako ste uspeli?
- Nije bilo nimalo lako, napravio sam tim od petorice fudbalskih stručnjaka koji su svi dobili svoja zaduženja. Za dve godine vratili smo se u Primeru i u prošloj sezoni zablistali. Plasirali smo se u Ligu Evrope što je fantastičan uspeh. Ipak, finansije diktiraju da budemo mudri, da se ne zalećujemo i da klub stabilizujemo, i finansijski i sportski. Zato smo se opredelili da u novom prvenstvu budemo u sredini tabele, ali ako se ukaže šansa, borićemo se za što bolji plasman. Moje sportsko ime je poznato i priznato u Španiji, svi znaju kakav sam direktor. Igrači mi veruju i znaju da pre svega radim u njihovu korist, a onda i u korist kluba.

Kao fudbaler koji je sa Zvezdom bio prvak Evrope i sveta da li ste pokušavali da uspostavite poslovnu saradnju sa bivšim klubom?
- Zvezda je takođe moj klub, ali interesovanja za njene igrače nemam, ne samo ja, nego ni ostali klubovi u španskoj Primeri. Zvezda ima interesantnih fudbalera, ali su skupi. Da li su precenjeni ili ne, ne želim da u to ulazim. Doveo sam svojevremeno Duška Tošića, ali se nije snašao. Slabo pratimo srpsko tržište jer nema tu za nas odgovarajućih fudbalera.

Koliko srpskih fudbalera igra u prvoj ligi?
- Samo Antonio Rukavina u Valjadolidu, ostali ne mogu da se izbore da budu u prvom planu. Recimo, Dejan Lekić i Stefan Šćepović igraju u drugoj ligi, u Sportingu iz Hihona, a bili su potencijalni reprezentativci Srbije.

Kako biste ocenili srpski fudbal?
- Srbija ima mnogo talentovanih igrača i oni su interesantni za Španiju, Portugal, Belgiju, Italiju, Englesku, Francusku. Međutim, nemamo gotove igrače koji klubovima donose velike pare. Bojim se da je srpski fudbal u velikim problemima, da je sav u improvizacijama, zato ga treba što pre privatizovati, pre svega, Zvezdu i Partizan.