Zemunac uči Špance fudbalu

Trebalo je to da bude jedan lep produženi vikend... Madrid je čaroban grad koji je sedište velikog Reala. Za svakog ko se bavi fudbalom velika je želja makar da poseti stadion "Santjago Bernabeu".

Tom idejom se vodio i Nebojša Miličić (54), trener, inače bivši fudbaler Zemuna i Partizana.

Krenuo je na kraći put sa suprugom i kćerkom da se upozna sa načinom rada u velikom Realu, da ta iskustva kasnije prenese klincima u Srbiji.

Ali kako samo život može da udesi, od tog trenutka do danas u Španiji je ostao 21 godinu!

U Srbiju se vraćao da poseti familiju, prijatelje, staro društvo... Zvuči pomalo i bajkovito, ali samo Miličić zna koliko je bilo teško doneti odluku o ostanku u Madridu, pa se kasnije izboriti za trenerski posao u Atletiku, zatim i u velikom Realu! Ali, idemo redom...
- Zaista nisam očekivao da će mi život krenuti o tom smeru - priča Nebojša Miličić prilikom posete Dopisništvu "Vesti" u Beogradu. - Pre tačno 21 godine krenuo sam na jedan porodičan put, sa željom da se malo usavršim i vidim kako Španci rade sa mlađim kategorijama. Nisam znao jezik, ali je zato moja supruga profesor španskog, zahvaljujući njoj mogao sam da se sporazumevam. Jednom rečju bio sam klasičan emigrant. Još je u našoj zemlji počeo rat, logično je što sam vremenom imao sve veću želju da ostanem i oprobam se u svom poslu.

Iskoristio šansu u Fuenlabradi

A znamo da biti stranac nije laka rabota. Posebno ako pričamo o Španiji, tačnije fudbalu koji je poslednjih godina najbolji na svetskom nivou. Morao je Miličić da bude bolji od ostalih, da konstantno napreduje i dokazuje svoj kvalitet.

Epizoda u Kazahstanu: Miličić i Ljalja

- Bile su teške prve dve-tri godine, veoma je teško dobiti pravu priliku. Ona mi se konačno ukazala u Segundi B, u Fuenlabradi. Kad je trener dobio otkaz, fudbaleri su insistirali da ja dobijem šansu. Tako se i dogodilo, imao sam uspeha, što mi je pomoglo u nastavku karijere. Međutim, ni tada nije išlo glatko. Imao sam problema sa papirima, pa sam morao da završim njihovu trenersku školu.

Usledio je i veći izazov, rad u Atletiku B, gde je sarađivao i sa srpskim igračima, Vukićem, Paunovićem, Đorđem Tomićem...

- Mnogo dobrih igrača prošlo je kroz drugi tim Atletika, setite se samo Rubena Barahe, koji je bio reprezentativac Španije. Srpskim igračima su vrata otvorili Radomir Antić i Milinko Pantić. Nije pod njihovom komandom Atletiko samo osvajao trofeje, već je igrao kvalitetan i lep fudbal. Sledi kasnije i moj prelazak u veliki Real. Evo, već devet godina radim sa mlađim kategorijama. Imao sam samo jednu godinu pauze zbog rada u Kazahstanu, ali sam se uz dogovor sa klubom ponovo vratio u Madrid.

Uspeli u Španiji: Nebojša sa suprugom i kćerkom

Dolazimo do vrlo zanimljivog dela priče. Tačnije, Miličićeve ideje koju bi tek trebalo da razradi sa predsednikom Florentinom Perezom. O čemu se radi? Miličić će u Realu biti šef trenera koji će raditi na poboljšanje kvaliteta svih igrača madridskog kluba! Misli se na individualni rad, rad po pozicijama igrača, sa željom da momci od sedme godine do ulaska u prvi tim imaju dominantnu ulogu. Miličić je svestan da je u pitanju pionirski posao, ali uverava da će biti plodonosan na nekom dugoročnom nivou.

- Fudbal je baziran na aspektu takmičenja, ako je igra bolja i individualni učinak će biti bolji. Fudbaleri moraju da rade na usavršavanju, moraju da koriste obe noge, da se na svakoj utakmici ponavljaju... Jer ako se ne ponavljaš, onda nisi kvalitet. Nemaju svi taj prirodan dar, setite se samo Vladimira Petrovića Pižona kad se pojavio. U kontinuitetu je radio dobre stvari, zato ga je publika volela.

Za Miličića fudbal ima i filozofsku notu, u smislu da fudbalera treba učiti svemu, objašnjavati u svakoj situaciji šta treba da uradi na terenu, ali mu ukazivati i kako treba da se ponaša u komunikaciji sa novinarima.

- Ako igrač ima dobru glavu onda može sve. Glava ti omogućava da se organizuješ, da uradiš dobar trening, da imaš dobar porodičan život, da pričaš sa novinarima... To su sve stvari koje se uče, i to od malih nogu, od kad fudbaler kroči na teren sa idejom da uči. Ako u glavi raskrstiš da je fudbal tvoj život i da to želiš, onda je put do uspeha vrlo izvestan.

Imali smo trenere od autoritet

Ideja novog Miličićevog posla bazira se na tri postulata: poboljšanje igre, poboljšanje igrača i takmičarski rezultat.

- Postoje tri grupe igrača. U prvoj su oni koji mogu sve, stalno se ponavljaju, milina ih je gledati i daju veliki doprinos ekipi. Takvi su Ronaldo i Mesi. U drugoj grupi su oni problematični. Imaju talenat, znaju, ali osciliraju, nikad ne znaš šta od njih možeš da očekuju. I u trećoj grupi su oni koji čine 70-80 odsto savremenog fudbala. Oni nemaju veliki talenat, ali su vredni i posvećeni fudbalu i bez njih

određeni tim ne može da se zamisli. Takvi su recimo Pujol iz Barselone ili nekada Gatuzo u Milanu. Oni se nikad ne štede, izgaraju, daju sve za tim. Tako su naučeni, prihvatili su svoje uloge i dali veliki doprinos igri.

Dok ne počne sa realizacijom svoje ideje u Realu, Miličić nas upoznaje sa načinom na koji funkcioniše španski fudbal, preciznije modelom koji mladom igraču omogućuje afirmaciju.

- Pravilo je da fudbaler koji završi omladinski staž ne može odmah da igra za prvi tim. Sve ima svoje vreme, a Španija ima takav sistem da svakom talentovanom momku može da omogući pravi razvoj. Recimo, Treća liga Španije podeljena je na 17 grupa, a svaka od njih ima po 20 klubova! Sledeća faza je Druga B liga, koja ima četiri grupe i na kraju dolazi Druga liga sa 22 tima. Maltene sve viđenije ekipe iz Primere imaju svoje filijale, gde se mladi fudbaleri afirmišu i igraju ozbiljne takmičarske mečeve.

Miličić navodi primer Reala, koji se ne libi i da proda svoje mlade fudbalere, ali pod određenom klauzolom.

- Real je često prodavao svoje igrače drugim klubovima, ali je u ugovoru uvek stajalo da ima pravo otkupa ukoliko to poželi. Na taj način je kontrolisao određenog igrača, ali i omogućio tom klubu da može da zaradi. Najsvežiji primer je

Kaljehon, koga je Real prodao Espanjolu, a kasnije je otkupio ugovor. I svima je bilo dobro, Espanjol je imao odličnog igrača i na kraju i zaradio.

Srpski trener se sa setom osvrnuo na vremena kad je fudbal u staroj Jugoslaviji funkcionisao na sličan način, kad je individualni rad bio obavezna stavka...

- Problem je što ste u to vreme imali trenere sa autoritetom. Kad se samo setim Broćića, Mladinića, Vilotića, Miljanića... U košarci su tu bili Žeravica i Nikolić. Oni su tada imali ulogu i oca i trenera. Ljubiša Broćić je mnogo uradio za mene, i zauvek sam zahvalan. A, takvi ljudi se nisu libili da ostanu posle treninga, da vam stalno konkretno pokazuju šta treba da radite. Sećam se da je Vilotić i posle 50. godine izlazio na teren da praktično objasni šta se od igrača očekuje. Danas se trenerski posao pretvorio u menadžerski i mi konstantno imamo problem sa tim prelaskom iz omladinskog u seniorski staž. Ne radi se dovoljno i tu nema previše filozofije.

Ono što srpskim talentima danas nedostaje su i jaki turniri, gde bi mogli da se oprobaju sa vršnjacima iz svih delova sveta.

- Mi kao klinci nismo imali pauza, kad nije bilo takmičarskih mečeva odlazili smo na turnire u Monte Karlo, Vijaređo ili Kvarnersku rivijeru... To su bili turniri na svetskom nivou, vodili su nas treneri od autoriteta. Nisi smeo da pomisliš da uradiš nešto izvan propisanog kodeksa. Treneri su tada imali ulogu da te nauče da postaneš dobar fudbaler i dobar čovek - poručio je Nebojša Miličić.