"Pred utakmicu sam palio sveću"
Kada bi postojao fakultet za golmane, Goran Gavrilović bi sigurno već odavno bio ponosni vlasnik doktorske titule. Nekadašnji čuvar mreže, rođeni Beograđanin koji je brilijantnu karijeru započeo u omladinskoj školi Partizana, branio istorijske utakmice u nekadašnjem Kupu UEFA i zaslužio status zrenjaninske žive legende kao golman Proletera, danas mirno živi u Kumodražu, u porodičnoj kući i podučava mlade golmane u sopstvenoj akademiji.
Nedavno je napunio 50 godina i rado se seća devedesetih godina, kada je sa zrenjaninskim Proleterom, klubom koji danas više ne postoji, pobeđivao Zvezdu, Partizan, Dinamo i Hajduk, a 1991. godine ekipa je zabeležila najveći uspeh u istoriji kluba i zauzela četvrto mesto na kraju šampionata SFRJ i obezbedila učešće u Kupu UEFA.
- Bili su to fenomenalni dani, kada se igrao fudbal, borilo viteški na terenu i ginulo za dres svog kluba. Danas, nažalost, to više nije tako, fudbal čak i ne pratim. Možete zamisliti dokle je to došlo, kad ja kao nekadašnji ovisnik o fudbalu uopšte više nemam želju, ne da odem na neki stadion, nego da utakmice gledam i na TV-u. Mi smo se, nažalost, negde izgubili kao fudbalska nacija - ogorčen je Gavra.
Mokar na golu
- Imao sam neke male svoje obrede, uvek sam vezivao prvo levu pa desnu kopačku, zagrevao se u jednom dresu, a branio u drugom, konobari su kose čupali kada je supa kasnila sa posluženjem, jer sam onda nervozan pred utakmicu savijao viljušku ili kašiku... Trudio sam se da u autobusu uvek sednem na svoje mesto koje mi je donosilo sreću kada smo putovali na gostovanja, a više puta se dogodilo da neki novi, mlad igrač iz čistog neznanja sedne baš na moje mesto u autobusu. Na sreću nisam morao ja da ga upozoravam, to su radili drugi igrači: "Ne sedaj tu, to je Gavrino mesto."
Čorba sa čarapama- Moji dragi saigrači Amir Teljigović i Nikica Maglica, bili su cimeri i često su imali smešne dogodovštine. Maglica, koji je uvek dolazio pre kući od Amira, imao je običaj da pospremi po sobu i opere neke stvari. Te noći smo slavili važnu pobedu, pa je Amir stigao malo veseo u stan, a Maglica je već uveliko spavao. Pošto smo imali jutarnji trening, Amir je rešio da skuva čorbicu i razbije mamurluk. Dohvatio je prvi lonac na koji je naleteo u kuhinji, iseckao meso i povrće, sve stavio u lonac i kad se to sve lepo skuvalo, seo je i u slast sve pojeo. Neki sumnjiv ukus osetio je tek kod poslednjih zalogaja, nije mu dao mira i probudio je svog cimera. Ovaj onako bunovan nije mogao da veruje, prekorno ga je upitao: "Jesi li ti lud, taj lonac nam služi za iskuvavanje čarapa, baš sam sinoć kad sam došao iz grada iskuvao i tvoje i moje." Amira Teljigović se u momentu otreznio. |
Vernik sam, redovno postim, idem u crkvu. Takav sam bio i kao igrač, pred svaku utakmicu bih otišao u crkvu i zapalio sveću. Puno čitam i veoma me zanima pravoslavlje, putevi duševnog mira i blagostanja. Tragajući za smirenošću i vedrinom duha, valjda sam i pronašao definiciju uspešne odbrane jedanaesteraca, nikada nisam žurio i unapred se bacao na jednu stranu, što čine mnoge moje kolege. Čekao i nadmudrivao se sa izvođačem penala, prosto ga izazivao na grešku.
- Žuto-crni dres mi je poklonio kum Slobodan Radovanov, branio sam odlično na toj utakmici i od tada je on postao moj zaštitni znak... Sećam se situacije kada je u klub došla nova žena koja pere veš i ne znajući šta mi taj dres znači, a imali smo baš važnu utakmicu protiv zagrebačkog Dinama u Zrenjaninu, ona ga je stavila na pranje i nije se osušio do početka utakmice. Bio sam besan kao ris, stotinu slika mi je prolazilo kroz glavu kako u drugom dresu dobijam golove na toj utakmici i odlučio sam da ga onako mokrog navučem na sebe i istrčim na teren... Pobedili smo!
Turske mućke
- Kad sam igrao za turskog prvoligaša Genčerbirligiju, branio sam odlično i bio miljenik navijača. Imao sam uslove kao nijedan golman u to vreme, ali nisam mogao da istrpim nepravde i nameštanje pojedinih utakmica. Mada ni sada posle toliko godina sa sigurnošću ne mogu da tvrdim šta su sve nameštali, ali nisam mogao to da trpim i gledam. Otišao sam kod predsednika kluba u njegovu vilu i rekao mu u lice: Džaba vam sve pare, ja ne želim da učestvujem u prljavim rabotama. Čovek je bio zbunjen i sad se sećam njegovog izraza lica, ali ja sam se spakovao i vratio u svoj Proleter.
Blizanci na terenu- U Proleteru sam igrao s braćom blizancima, Slavkom i Savom Komarom. Toliko su ličili jedan na drugog da ih ni mi nismo razlikovali, a kamoli protivnički igrači. Slavko je igrao u napadu, a Sava u veznom. Na jednoj utakmici toliko su zbunili protivničkog igrača, da je čovek bio u potpunom bunilu. Prišao mi je prilikom izvođenja kornera i upitao: " Šta je bre, Gavro, ovo, da l' je uopšte moguće, ko vam je ovaj klinac, predriblam ga na svojoj polovini terena, kad eto ti ga opet ispred vašeg gola... Ja mu kažem, šta ti je, bre, mali, samo mene juriš po terenu, idi bre napadaj neke druge igrače." Kad sam mu otkrio da su to blizanci, kad nije propao u zemlju od sramote. Samo mi je posle utakmice rekao: "Nije ni čudo, dali ste nam pet komada, sve je bilo kao u bunilu, a i ovi vaši blizanci. Idem ja sad lepo kući da se odmorim, vidimo se Gavro." |
- Onda sam igrao u niškom Radničkom, gde sam dugo bio u senci popularnog Dragana Pantelića, ali sam ipak privukao pažnju ljudi iz Proletera. Doveli su me u klub, odmah sam stao na gol i branio prvih nekoliko utakmica očajno. Tadašnji trener Bela Palfi, nekadašnja Zvezdina legenda, pitao je, i to s pravom, svog pomoćnika Milenka Rusa: "Je li bre, bata Rujo, je l' bio u tom Radničkom još neki Gavrilović, da mi nismo nešto pobrkali?" Kasnije je sve došlo na svoje. Proleter i Zrenjanin zauvek nosim u srcu i najveća nepoznanica mog života je upravo pitanje zašto u ovom gradu nisam ostao da živim.
- Jednom sam sebi skoro presudio loptom. Na treningu me saigrači uhvatili u mašinu, driblaju, vezu, ja nikako da dođem do lopte. Iznerviran uspem da šutnem svom snagom. Lopta se odbi od ograde, vrati se i mene tup, posred nosa. Klasičan nokaut, sve mi se zacrnelo i za trenutak ničega se nisam sećao. Uleteli treneri, doktor, fizioterapeuti. Saigrači, mirni kao bubice, tek kasnije u svlačionici, pokidali su se od smeha, a i ja zajedno sa njima, jer me u međuvremenu prošao bes. Posle sam naučio da se kontrolišem na terenu.
Večni čuvar mreže
- Saigrač iz Proletera Srđan Tekijaški je voleo da se kladi sa protivničkim igračima kad su imali penal protiv nas. Stajao je uvek na centru isturen i obavezno da svi čuju je dovikivao: "Gavro, ajd' kad je uhvatiš, brzo mi je baci da dam gol iz kontre", a neko od protivničkih igrača redovno bi prihvatao ponuđenu opkladu, uz obrazloženje kako ovaj njihov što šutira pet godina nije promašio jedanaesterac:
Poštovanje na golu- Uh, kako sam se silno rasrdio jednom prilikom na mlađanog Vladimira Ivića, kasnije poznatog igrača Partizana i PAOK-a, koji je tek počinjao karijeru. Bili smo na zimskim pripremama u Kanjiži, sneg, teren zaleđen, hladno. Klinac, željan da se dokaže, uhvati jedan sjajan geg, lobuje me, protrči pored mene i ubaci loptu u gol. Stariji igrači, znajući šta ga čeka, potrčaše u njegovu odbranu, a ja za njim. Vlada zbunjen, raširio ruke, stao i pita me: "Gavro, šta nije u redu?" Rekao sam mu kratko da se golmani moraju poštovati, to jest lep potez bio, ali nije baš fer. Slično kao u košarci kad ti protivnik loptu baci kroz noge i obiđe te. |
"Ma kakvi, bre, nema šanse, ovome našem niko pet godina nije bio ni blizu da pogodi stranu, a kamoli da mu odbrani penal!" Tekijaški je naravno odmah predlagao opkladu u poneku paru posle utakmice, što bi protivnički igrač prihvatao. Ja sam naravno odbranio penal i mi napravimo kontru i zamalo da postignemo gol. Protivnički igrač jurio je Tekijaškog po celom terenu.
- Bilo je puno čuvara mreže koji su napravili blistavije karijere i zaradili mnogo više novca, ali meni ova moja baš prija i zato je i ne prekidam. Ispunjen sam čovek, fudbalska lopta je moj život. Ni sada u 50. godini nisam prestao da se aktivno bavim fudbalom, tj. čuvanjem mreže. Dobro se osećam, nemam problema sa kilogramima i u kondiciji sam, jer sam po čitav dan sa decom na terenu. Stajanje između stativa na utakmicama mi dođe kao neka relaksacija, hobi i tako će biti dok god budem mogao da se krećem i hodam...
- Otvorio sam školu za mlade golmane, ako sam ja uopšte neki brend. Trudim se da momcima pre svega usadim neku sportsku etiku, želju za viteškim nadmetanjem, tek kasnije dolazi tehnika.
- Eleonora i Jovan su moja deca iz dva braka, sa jednom Zrenjaninkom i jednom Valjevkom. Eleonora puni 18, Jovan 14 godina. Žive sa svojim majkama, Eleonora u Lazarevu kod Zrenjanina, Jovan u Valjevu... Ja sam u Beogradu, tu su mi majka i brat sa porodicom. Decu viđam i lepo nam je kad smo zajedno, ali njihove majke su zaslužne što su izuzetno lepo vaspitana deca.
