Srce i fudbal vuku u Srbiju
Postoji želja da ostanemo u Beogradu, da dođe cela porodica, ali to zavisi i od toga kako će se Marko pokazati na treninzima omladinaca Crvene zvezde.
Od Žarkova, preko "Marakane", na kratko i Maribora, do Madrida i Brisela, Australije... Tako je izgledao fudbalski put Milana Jankovića, prvog Srbina koji je zaigrao za Real Madrid, sada stanovnika Australije, u koju se otisnuo pre više od dve decenije.
Poslednjih nedelja je ponovo u rodnom Beogradu, gde je došao sa jednim od sinova - Markom, koji je pošao njegovim stopama i sa kojim je bio i gost "Vesti".
- Za sada, ovde smo do kraja šampionata Srbije, a za posle ćemo da vidimo. Postoji želja da ostanemo u Beogradu, da dođe cela porodica, ali o tome ćemo naknadno odlučiti. To zavisi i od toga kako će se Marko pokazati na treninzima, pošto je prethodnih dana bio sa omladincima Crvene zvezde. Videćemo šta će reći o njegovom potencijalu. Igra na mestu centarhalfa i može da igra za omladince još godinu dana. U poslednje vreme, u Brizbejnu, bio je u grčkom klubu Olimpiku, sa malo starijima, odnosno u selekciji do 20 godina. Igrao je i nekoliko utakmica za prvi tim. Nedostaje mu da bude malo bezobrazniji na terenu, da prođe naše fizičke pripreme i da oseti konkurenciju ovde, koja je mnogo veća. Polako, bez žurbe. Niko ne traži da preskače korake. Prvo omladinci, pa ako može prvi tim. A, ako mu još zatreba vremena da stasa za veliku scenu, onda neka se kali u drugom klubu. Sve zavisi od njega, odnosno od toga kako će se adaptirati, kako će raditi - počeo je razgovor Milan Janković.
U Australiju je otišao na nekoliko meseci početkom devedesetih godina prošlog veka, a ostao je do danas.
- U Belgiji, dok sam igrao u Anderlehtu, upoznao sam suprugu Pamicu, koja je poreklom sa Korčule, ali je otišla u Australiju još kao beba. Prva želja je bila ostanak u Evropi, ali se desilo drugačije. U 1991. nam se rodila kćerka Izabela, pa Marko četiri godine kasnije i Luka, koji je napunio devet godina. Danas smo stanovnici Brizbejna, a pre toga smo živeli u Kensu i Kamberi.
Početkom 21. veka Milan Janković je prihvatio poziv iz Okeanije, pošto se fudbalski aktivirao u Australiji posle višegodišnje pauze.
- Po odlasku u Australiju se nisam bavio fudbalom pet godina, a onda sam prošao neophodne korake za dobijanje trenerskih licenci. Prvo sam radio na lokalnom nivou, pa na republičkom i u australijskoj federaciji, u Institutu za sport, gde oni dovode potencijalne reprezentativce. Onda sam otišao u Okeaniju i zauzeo poziciju tehničkog direktora i selektora reprezentacije Tonge.
Tu počinje jedna od najzanimljivijih epizoda na Milanovom fudbalskom putu od kraja igračke karijere.
- Proveo sam tri i po godine na tom ostrvu u kojem je ragbi jedini zvaničan sport i gde su svi tereni građeni upravo za tu igru. Fudbal je bio za one koji ne prođu selekciju u glavnom sportu i pravile su se mlađe selekcije kada je to potrebno zbog kvalifikacija. Sećam se da su prve godine bile kvalifikacije ispod 17 godina i skupio sam solidan tim, u kojem je bilo onih koji su bili fizički dobri i jaki. Video sam u njima potencijal i želeo sam da ih zadržim i da sa njima radim za naredne cikluse. Međutim, kada su se završile prve kvalifikacije najbolji su otišli na ragbi, a četvorica su dobila i školarinu na Novom Zelandu. Bilo je zanimljivo, ali nije bilo potencijala.
Život u Tongi je bio znatno različit od onog u Australiji.
- To je kraljevina, u kojoj se uopšte ne dozvoljava veća modernizacija, izgradnja. Asfalt je jedino u glavnoj ulici. Mi smo uživali tamo, cela porodica, zavoleli smo tu zemlju, jer je sve lepo, sve prirodno, a ljudi su dobri.
Pogled na bogatu fudbalsku karijeru je prepun sećanja, ali je ostalo i pitanje da li je mogao još da igra, pošto je završio karijeru u 31. godini.
- Mogao sam, a ne znam zašto sam prestao. U stvari, jedan od razloga je bilo to što sam izgubio mesto u reprezentaciji na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. To me je baš zabolelo jer je to bila poslednja prilika da zaigram na tom najvećem takmičenju. U Anderlehtu sam se povredio te godine, kada smo igrali kvalifikacije i posle početnih utakmica sam ostao bez mesta u nacionalnom timu. Selektor Ivica Osim je pozvao Safeta Sušića, koji je tada imao 35 godina i igrao je dobro u Parizu. U međuvremenu, ja sam se oporavio, ali je bilo normalno da se ne menja tim koji pobeđuje, koji je zaređao sa uspesima. I tako se završila moja priča u reprezentaciji, ali ne mogu da krivim Osima, jer je on selektor i on odlučuje. Uostalom, na SP u Italiji smo napravili fantastičan uspeh. Osim je dokazao da je pravi trener.
I onda, ponovo, povratak u sadašnjost i želja da se porodica zadrži duže u njegovom rodnom gradu.
- Videćemo. Kao što sam već rekao, za sada je sigurno da ostajemo do kraja maja, a drugi deo porodice čeka konačnu odluku u Australiji. I ja želim da se vratim u Srbiju zbog fudbala, iako znam kakva je finansijska situacija. Voleo bih da se ovde bavim trenerskim poslom. Za sada, Marko trenira, zajedno gledamo utakmice i sa nestrpljenjem čekamo "večiti derbi". Moram na vreme da nabavim ulaznice - uz osmeh je rekao Janković.
Sećanje na Engleze
U Milanu Jankoviću je uvek bio pobednički duh i teško je podnosio kada nije igrao.
Golovi na debijima
Kao najdraže trenutke u karijeri Milan Janković, koji je rođen 30. decembra 1959. u Beogradu, ističe prve utakmice u dresovima Crvene zvezde i Real Madrida, u koji je otišao sa "Marakane" 1987. Na početku karijere je sazrevao u Mariboru, a od 1988. do 1990. je bio član Anderlehta.
Među zvezdama u Madridu
Janković se dobro seća dana provedenih u "kraljevskom klubu".
Rešenje u sopstvenom pogonu
Janković je upoznat sa teškom situacijom u Crvenoj zvezdi poslednjih godina.
Hvala Vermezu, ali "ne" Partizanu
Ljubav prema Crvenoj zvezdi Milan je preneo na svoju decu, koja su rođena u Australiji.
Markov uzor Serhio Ramos
Njegov sin Marko razume srpski, ali ga još ne govori dovoljno dobro. Ipak, pomno je pratio naš razgovor sa njegovim ocem i nije krio da mu se mnogo sviđa u Beogradu, gde je sada drugi put. A, na pitanje koji mu je omiljeni igrač nije imao dileme.
|