Srce i fudbal vuku u Srbiju

Postoji želja da ostanemo u Beogradu, da dođe cela porodica, ali to zavisi i od toga kako će se Marko pokazati na treninzima omladinaca Crvene zvezde.

ODAVDE SMO DOŠLI: Marko i Milan Janković

Od Žarkova, preko "Marakane", na kratko i Maribora, do Madrida i Brisela, Australije... Tako je izgledao fudbalski put Milana Jankovića, prvog Srbina koji je zaigrao za Real Madrid, sada stanovnika Australije, u koju se otisnuo pre više od dve decenije.

Poslednjih nedelja je ponovo u rodnom Beogradu, gde je došao sa jednim od sinova - Markom, koji je pošao njegovim stopama i sa kojim je bio i gost "Vesti".

USPOMENE: Milan sa Ugo Sančezom

Milan i Maradona

- Za sada, ovde smo do kraja šampionata Srbije, a za posle ćemo da vidimo. Postoji želja da ostanemo u Beogradu, da dođe cela porodica, ali o tome ćemo naknadno odlučiti. To zavisi i od toga kako će se Marko pokazati na treninzima, pošto je prethodnih dana bio sa omladincima Crvene zvezde. Videćemo šta će reći o njegovom potencijalu. Igra na mestu centarhalfa i može da igra za omladince još godinu dana. U poslednje vreme, u Brizbejnu, bio je u grčkom klubu Olimpiku, sa malo starijima, odnosno u selekciji do 20 godina. Igrao je i nekoliko utakmica za prvi tim. Nedostaje mu da bude malo bezobrazniji na terenu, da prođe naše fizičke pripreme i da oseti konkurenciju ovde, koja je mnogo veća. Polako, bez žurbe. Niko ne traži da preskače korake. Prvo omladinci, pa ako može prvi tim. A, ako mu još zatreba vremena da stasa za veliku scenu, onda neka se kali u drugom klubu. Sve zavisi od njega, odnosno od toga kako će se adaptirati, kako će raditi - počeo je razgovor Milan Janković.

U Australiju je otišao na nekoliko meseci početkom devedesetih godina prošlog veka, a ostao je do danas.

- U Belgiji, dok sam igrao u Anderlehtu, upoznao sam suprugu Pamicu, koja je poreklom sa Korčule, ali je otišla u Australiju još kao beba. Prva želja je bila ostanak u Evropi, ali se desilo drugačije. U 1991. nam se rodila kćerka Izabela, pa Marko četiri godine kasnije i Luka, koji je napunio devet godina. Danas smo stanovnici Brizbejna, a pre toga smo živeli u Kensu i Kamberi.

Početkom 21. veka Milan Janković je prihvatio poziv iz Okeanije, pošto se fudbalski aktivirao u Australiji posle višegodišnje pauze.

- Po odlasku u Australiju se nisam bavio fudbalom pet godina, a onda sam prošao neophodne korake za dobijanje trenerskih licenci. Prvo sam radio na lokalnom nivou, pa na republičkom i u australijskoj federaciji, u Institutu za sport, gde oni dovode potencijalne reprezentativce. Onda sam otišao u Okeaniju i zauzeo poziciju tehničkog direktora i selektora reprezentacije Tonge.

Tu počinje jedna od najzanimljivijih epizoda na Milanovom fudbalskom putu od kraja igračke karijere.

MOGLO JE I DRUGAČIJE: Uvek draga reprezentacija Jugoslavije

- Proveo sam tri i po godine na tom ostrvu u kojem je ragbi jedini zvaničan sport i gde su svi tereni građeni upravo za tu igru. Fudbal je bio za one koji ne prođu selekciju u glavnom sportu i pravile su se mlađe selekcije kada je to potrebno zbog kvalifikacija. Sećam se da su prve godine bile kvalifikacije ispod 17 godina i skupio sam solidan tim, u kojem je bilo onih koji su bili fizički dobri i jaki. Video sam u njima potencijal i želeo sam da ih zadržim i da sa njima radim za naredne cikluse. Međutim, kada su se završile prve kvalifikacije najbolji su otišli na ragbi, a četvorica su dobila i školarinu na Novom Zelandu. Bilo je zanimljivo, ali nije bilo potencijala.

Život u Tongi je bio znatno različit od onog u Australiji.

- To je kraljevina, u kojoj se uopšte ne dozvoljava veća modernizacija, izgradnja. Asfalt je jedino u glavnoj ulici. Mi smo uživali tamo, cela porodica, zavoleli smo tu zemlju, jer je sve lepo, sve prirodno, a ljudi su dobri.

Pogled na bogatu fudbalsku karijeru je prepun sećanja, ali je ostalo i pitanje da li je mogao još da igra, pošto je završio karijeru u 31. godini.

- Mogao sam, a ne znam zašto sam prestao. U stvari, jedan od razloga je bilo to što sam izgubio mesto u reprezentaciji na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. To me je baš zabolelo jer je to bila poslednja prilika da zaigram na tom najvećem takmičenju. U Anderlehtu sam se povredio te godine, kada smo igrali kvalifikacije i posle početnih utakmica sam ostao bez mesta u nacionalnom timu. Selektor Ivica Osim je pozvao Safeta Sušića, koji je tada imao 35 godina i igrao je dobro u Parizu. U međuvremenu, ja sam se oporavio, ali je bilo normalno da se ne menja tim koji pobeđuje, koji je zaređao sa uspesima. I tako se završila moja priča u reprezentaciji, ali ne mogu da krivim Osima, jer je on selektor i on odlučuje. Uostalom, na SP u Italiji smo napravili fantastičan uspeh. Osim je dokazao da je pravi trener.

I onda, ponovo, povratak u sadašnjost i želja da se porodica zadrži duže u njegovom rodnom gradu.

- Videćemo. Kao što sam već rekao, za sada je sigurno da ostajemo do kraja maja, a drugi deo porodice čeka konačnu odluku u Australiji. I ja želim da se vratim u Srbiju zbog fudbala, iako znam kakva je finansijska situacija. Voleo bih da se ovde bavim trenerskim poslom. Za sada, Marko trenira, zajedno gledamo utakmice i sa nestrpljenjem čekamo "večiti derbi". Moram na vreme da nabavim ulaznice - uz osmeh je rekao Janković.

Sećanje na Engleze

U Milanu Jankoviću je uvek bio pobednički duh i teško je podnosio kada nije igrao.

- Normalno je da me pogode takve stvari. Sećam se tako situacije kada smo igrali protiv Engleza u kvalifikacijama za EP na "Marakani". Ja sam bio u Madridu, u životnoj formi, a Ivica Osim je želeo da igrači dođu sedam dana pre utakmice i naljutio se kada iz Reala to nisu dozvolili, već su rekli da će me pustiti u nedelju ujutru, posle utakmice. Na kraju, menadžer reprezentacije mi je rekao da dođem i ja sam zajedno sa Garijem Linekerom, koji je tada igrao u Barseloni, otputovao naknadno za Beograd. Naravno, počeo sam na klupi i u 20. minutu je već bilo 3:0 za Engleze, kada me je Osim poslao na zagrevanje. Ispred zapadne tribine su mi zvezdaši dobacivali da nema potrebe ni tada da igram, da ne ulazim u igru. Usledio je još jedan gol, za 4:0, pre nego što sam se našao na terenu, pa su dobacivanja postala još jača. Na kraju, utakmica je završena rezultatom 4:1. Naravno, odmah posle meča su se novinari okupili oko mene, ali im nisam rekao ništa posebno, iako su možda to očekivali. Ja sam bio tu da igram za reprezentaciju i nikada nisam hteo da idem protiv trenera. On je taj koji odlučuje.

Golovi na debijima

Kao najdraže trenutke u karijeri Milan Janković, koji je rođen 30. decembra 1959. u Beogradu, ističe prve utakmice u dresovima Crvene zvezde i Real Madrida, u koji je otišao sa "Marakane" 1987. Na početku karijere je sazrevao u Mariboru, a od 1988. do 1990. je bio član Anderlehta.

- Uvek sam imao sreće u fudbalu i u svemu. To je neophodno za uspehe. U Crvenoj zvezdi sam debitovao protiv Dinama u Zagrebu, iako nije bilo predviđeno ni da putujem nego se razboleo neko od igrača. Desilo se da se povredi Vladimir Petrović Pižon tokom utakmice i da ja dobijem priliku. Praktično nisam ni pipnuo loptu, ali sam dao jedini gol na utakmici, pred punim tribinama. U sledećem kolu je na "Marakanu" došao Zagreb, a ja sam ponovo dao gol i pobedili smo sa 2:0. Po odlasku u Madrid, na prvoj utakmici u Hihonu sam dao jedini gol, za pobedu Reala - prisetio se Janković.

Među zvezdama u Madridu

Janković se dobro seća dana provedenih u "kraljevskom klubu".

- Tu su bili Emilio Butragenjo, Ćendo, Del Boske, koji je tada počinjao kao trener u Realu. I tada smo se baš družili. U to vreme je kondicioni trener bio Miroslav Vorgić, koji mi je bio i prevodilac kada sam došao, a on je bio nerazdvojan sa Del Boskeom. Sa nekima sam ostao u kontaktu i danas, s vremena na vreme.

Rešenje u sopstvenom pogonu

Janković je upoznat sa teškom situacijom u Crvenoj zvezdi poslednjih godina.

- Razgovarao sam sa Džajićem dva puta i znam da je baš teško. Ono što meni malo smeta je činjenica da Partizan radi mnogo više sa igračima iz omladinskog pogona. Ne volim kada vidim da se dovodi mnogo fudbalera iz inostranstva i stariji igrači sa strane, a da se klincima ne daje šansa. A, tako je već godinama. Ne mogu da se očekuju rezultati u ovakvoj finansijskoj krizi, teško da može da se uradi nešto više u Evropi i da se zaradi sa ovim timom, pa je onda bolje skoncentrisati se na igrače iz sopstvenog pogona. Ne znam da li bi to navijači i javnost shvatili, da li bi rekli da je to u redu, ali ja ne vidim drugo rešenje. Treba praviti igrače i istrpeti ih. I nije normalno da se posmatra tako da sa 17 godina ili igraš za prvi tim ili ništa. Ja sam bio tu negde oko prvog tima, pa su me poslali u Maribor na kaljenje, pa sam se vratio sa 19 i po, 20 godina i pomalo igrao u početku. I postao sam igrač. Naravno, tu su veoma bitan faktor i roditelji, a znam koliko je teška finansijska situacija i zato svi gledaju da što pre zarade pare.

Hvala Vermezu, ali "ne" Partizanu

Ljubav prema Crvenoj zvezdi Milan je preneo na svoju decu, koja su rođena u Australiji.

- Vodio sam Marka da gleda utakmicu protiv Spartaka. Bila je fina atmosfera. Gledao je i brojne stare utakmice na internetu. Eto, desilo se pre šest meseci, kada sam bio u Zemunelu i kada mi je Vlada Vermezović pokazivao kakvi su uslovi u tom sportskom centru, da mi kaže da dovedem Marka kod njih, pošto sam mu pričao da mi je sin fudbaler. A ja sam ga pogledao i rekao: "Kako da ga dovedem? Pa ima da me pljuju ovi moji po Žarkovu".

Upravo taj deo grada je njegov najomiljeniji kutak na planeti, pošto je odrastao u tom kraju, a i danas tamo ima brojnu rodbinu.

- Žarkovo nije više selo, pošto uvek pričam kako je to bilo kada sam se ja rodio. Moj deda je bio seljak i nosio je mleko na Senjak. I bila su konjska kola, pa se išlo preko Banovog brda, kroz rupe. Danas je sve to drugačije - podsetio se Janković dok je pogled usmerio ka Žarkovu na geografskoj karti.

Markov uzor Serhio Ramos

Njegov sin Marko razume srpski, ali ga još ne govori dovoljno dobro. Ipak, pomno je pratio naš razgovor sa njegovim ocem i nije krio da mu se mnogo sviđa u Beogradu, gde je sada drugi put. A, na pitanje koji mu je omiljeni igrač nije imao dileme.

- Serhio Ramos! - odgovorio je odmah.

Usledilo je objašnjenje njegovog oca.

- Pre nekoliko godina sam zvao Madrid i tražio da mu se potpiše na dres jer ga mnogo voli. I to mu je jedan od najdražih poklona.

Naravno, Markov omiljeni klub je Crvena zvezda, a voli i Real Madrid i Arsenal.