Život nije med i mleko
Svojevremeno nije zaigrao za Zvezdu jer se uplašio konkurencije, ali je kao trener Apoela naučio da bije jače od sebe, poput Porta, Zenita i Šahtara ove sezone.
U životu se ništa ne dešava slučajno. Ivanu Jovanoviću dogodilo se da su otac Božidar i majka Danica porodično gnezdo svili tik pored pomoćnog terena fudbalskog stadiona u Loznici. Šta bi drugo, zabavljao se po ceo dan s najdražom igračkom mnogih dečaka. Do besvesti je šutirao loptu, najčešće u ogradu.
Jednog dana daska je popustila, a Ivan se vešto provukao po loptu ne razmišljajući da ulazi u carstvo koje će mu doneti slavu Lige šampiona. Povratka nije bilo.
|
Čast je voditi Srbiju
Da li Ivan sanja o povratku u srpski fudbal? |
Privlačnost zelenog pravougaonika, golovi veći od najveće lozničke kapije, žongliranje fudbalera... Dečak je stidljivo pratio šta rade stariji. Jedva je čekao da završe i odu. Tada je počinjalo njegovih pet minuta. Ulazak u kuću podrazumevao je prepoznatljiv ritual. Crven u licu, zadihan i prašnjav, najpre je morao na umivanje. Potom je na scenu stupao otac Božidar:
"Sine, osveži se medom. Posle možeš opet za loptom", savetovao je poznati loznički pčelar.
Med i fudbal postali su neraskidiv pratioci u životu Ivana Jovanovića, dok se na Kipru sve nije pretvorilo u najlepšu fudbalsku medovinu.
Svakom sportisti seniorski debi ostaje za nezaborav.
|
Priznanje i u Grčkoj
|
Ivan Jovanović je Lozničanima ostao u sećanju kao Ivica. Strljivo je napredovao u svojoj sredini. Ipak, nije zapostavio školu. Kao odličan učenik Gimnazije "Vuk Karadžić" upisao je Saobraćajni fakultet.
"Na drugoj godini usledio je preokret, zbog fudbala kojem sam se maksimalno posvetio. Bio sam talentovan za svašta. Pohađao sam i muzičku školu - smer harmonika. Izdržao sam godinu. Umesto vodeća harmonika izgleda da sam kao dečak više želeo da budem prva violina".
Svakom sportisti seniorski debi ostaje za nezaborav.
"Bilo je to protiv Sinđelića u Beogradu. Pred utakmicu uđe naš čovek na protokolu Cole Radosavljević i u nedoumici pita Milanovića: "Ko je ovaj Jovanović broj 11, da nije neka greška?!" Trener je otklonio dilemu: "Nije greška, biće on fudbalerčina." Meč je završen nerešeno 0:0, ali Sinđelićevo igralište postalo mi je kasnije talično. Uvek sam tu dobro igrao".
|
Lion brine pred revanš
Bolji od Vengera i Hajnkesa
|
Opšta tuča u Jeni
Ostao je u Radu, koji je 1989. kao četvrtoplasirani u Prvoj ligi SFRJ izborio učešće u Intertoto kupu. Umesto afirmacije u Evropi usledio je neslavan kraj.
"Radača, Đoinčević, Janković, Banjalić, Ajder, Jevtović, Dostanić, Korak, Milinković, Grbović, Arsenijević, Ivanović", nabraja saigrače setno nastavljajući.
"Mi prvi u grupi, a odlučujuću utakmicu sa Karl Cajsom u Jeni izgubimo 0:1. Sudija produžio meč dok nisu dali gol. I onda haos. Opšta tuča. Bilo je doživotnih suspenzija. Mene kao kapitena UEFA kazni dve godine zabrane igranja u Evropi, mada nisam bio učesnik jer sam isključen 10 minuta ranije"!
Leta 1989. Jovanoviću se sreća osmehnula. Iraklis iz Soluna zagrizao kao nekada Selja Jovanović.
"Sve je bilo dogovoreno da pređem u Mec. Međutim, suspenzija je pokvarila transfer. Francuzi su odustali, Grci nisu. Zbog kazne sam propustio utakmice protiv Siona i Valensije. Mislio sam, nikad više u Evropi", priča Ivan o jeseni 1989.
U Iraklisu je ostao deceniju, sedam godina bio kapiten. Stekao poštovanje i odomaćio se. A Ivica bez lozničkog meda nigde. Samo, umesto u teglama, za Grčku je distribuiran u kanti.
"Lepe godine proveo sam u Iraklisu. Imali smo ekipu koja je dugo trajala. I uvek u vrhu grčkog fudbala. Potom je došlo zasićenje igranja više od dve decenije i prekinuo sam 1999."
Kad je stavio tačku na igračku karijeru, duboko se zamislio.
"Bio sam dobar fudbaler, a nikakav trofej nisam osvojio. Zar je moguće? - pitao sam se.
Shvatio je odavno da je fudbal njegov život. Završetak fakulteta nije bio rešenje. Ostao je trenerski poziv kao realnost. Počeo je da uči, rešen da nadoknadi nedostatak trofeja iz igračkih dana. Na klupi je debitovao u malom klubu Niki Volu 2001. Sledeće sezone Iraklis je spasao ispadanja.
"Veoma ozbiljno sam shvatio trenerski posao. Školovanje mi je mnogo pomoglo u radu. Volim da čitam i stalno se usavršavam. Diplomu PRO licence stekao sam 2006, među prvih 15 trenera u Grčkoj".
Nije cilj samo stići u Ligu šampiona
Sledi selidba na Kipar, u Apoel. Startovao je 2003. i proveo dve sezone. Osladio se prvim peharima.
"Tu je otvoren moj trofejni dosije na Kipru. I to s jednim klubom. Tri titule prvaka Kipra, jedan kup, četiri Superkupa. I nije tako loše".
Ljubav je obnovljena 2008. Tada počinje ono pravo, uspesi kakav kiparski fudbal nije doživeo. Apoel je eliminisao Crvenu zvezdu u UEFA kupu (2008), zatim i Partizan u kvalifikacijama za Ligu šampiona (2009).
"Već te 2009. načinjen je krupan korak. Igrati u grupi sa Čelzijem, Portom i madridskim Atletikom doživljeni su ovde kao trofej. Bod je nedostajao da prođemo dalje. Posle istorijske Lige šampiona, ne osvojite domaće prvenstvo ili kup. To treba izdržati i pregrmeti. Međutim, mi smo nastavili kao da se ništa nije dogodilo. Strpljenje. To je recept".
Ipak, pre strpljenja postoji i nešto važno za uspeh?
"Selekcija igrača i modeliranje ekipe. Na prvom mestu je poverenje i dobra saradnja na relaciji uprava - trener. Uprava donosi odluke o ugovorima i transferima, ja se pitam za fudbal. Sve usklađujemo s mogućnostima. Naš budžet od osam miliona evra je skroman za rezultate u Ligi šampiona".
Korak po korak napredovao je klub iz Nikozije, da bi jesenas fudbalski eksplodirao, isprašio Zenit, Porto i Šahtar i kao prvi u grupi plasirao se u osminu finala Lige šampiona, gde sad igra sa Lionom.
"Mnogima je cilj samo plasman u grupu Lige šampiona. Međutim, u mom klubu su ambiciozni, ne zadovoljavaju se samo igranjem protiv kvalitetnih rivala. I uspeli smo, zajedničkim snagama. Liga šampiona je najbolja, fudbalski Holivud! Osećaj je fenomenalan, vrhunski. Uspesi u tom takmičenju su udvostručili godišnji budžet kluba", sa zadovoljstvom zaokružuje priču skromni trener čiji apetiti nisu još zadovoljeni.
