Umetnik u kopačkama
"U Minhenu sam, recimo, nacrtao most, a dok sam to radio osetio sam veliki spokoj, taj osećaj je skoro neobjašnjiv", kaže mladi srpski reprezentativac Aleksandar Ignjovski.
Za Aleksandra Ignjovskog (20), mladog reprezentativca Srbije i prvotimca Verdera iz Bremena, može slobodno da se kaže umetnik u kopačkama, ali bez navodnika i preterivanja, budući da ovaj momak pored dara za fudbal poseduje još talenata, i to za, pazite sad, slikarstvo i juvelirstvo.
"Oduvek sam pomalo crtao, imam kod kuće radove još iz osnovne škole, a prvu sliku smo uramili još 2002. godine. Taj trenutak važan je u smislu odabira srednje škole. U galeriji gde smo uramljivali te moje crteže jedna žena nam je predložila, na osnovu iskustva svoje ćerke, da upišem Tehnoart školu. To je bila dobra odluka iz više razloga: mogao sam da idem na treninge i da prisustvujem nastavi bez brojnih izostanaka", priča Aleksandar Ignjovski, koji je u toku zimske pauze u Bundesligi, odmarao u rodnom Pančevu.
|
Druženje sa Marinom
"U Bremenu se uglavnom družim s Markom Marinom i s Grkom Sokratisom. Idemo do restorana na večere, ručkove, piće, gledamo utakmice jedni kod drugih", priča Ignjovski. |
"Umetnička škola ne traži disciplinu, pošto umetnici vape za slobodom. Nastavnici zato imaju razumevanja. Upamtio sam prijemni ispit: konkurisalo je oko četiri stotine učenika, na mom smeru je primano 14 i bio sam upravo taj poslednji iznad crte. Smer se zvao "juvelir umetničkih predmeta". Razlika između zlatara i juvelira je u tome što mi ne radimo serijsku proizvodnju, već unikat. Svakog dana smo morali da uradimo dvadeset skica nakita. Sami bismo ih smišljali, a kasnije smo te ilustracije pretvarali u predmete. Radio sam prstenje, minđuše, lančiće, kraljevski rad".
Ignjovski se, neminovno, u jednom trenutku našao pred dilemom: fudbal ili umetnost?
"Kad sam došao u OFK Beograd, u principu sam imao dobar odnos s ostalim momcima, ali nekima je nedostajalo discipline. Žurke, glasna muzika, zezanje... Nisam mogao da se koncentrišem na obaveze u školi, čak nije bilo ni adekvatnog stola za crtanje. Roditelji, otac Zoran i majka Gordana, presekli su posle jedne posete to moje nezadovoljstvo i rekli da se vraćam u Pančevo. To je za mene bila možda i ključna odluka, ko zna kako bih se ponašao da sam ostao. Možda bih zanemario školu, fudbal... Ipak sam bio klinac".
Retki su primeri fudbalera koji mogu podjednako dobro da funkcionišu i s loptom i slikarskom kičicom, ili alatom u vajarskoj radionici.
"Iskreno, nisam još nijednog takvog sreo. Nekada slobodno vreme koristim da crtam, ali za to je potreban mir, da nema stresa... Sve to u fudbalu nije moguće. Imao sam ideju da nacrtam stadion u Bremenu, videćemo da li ću to i uspeti. U Minhenu sam, recimo, nacrtao most, a dok sam to radio osetio sam veliki spokoj. Taj osećaj je skoro neobjašnjiv".
Balkanac s nemačkom glavom
Igrač za sve uloge
Letos je posle dugih pregovora došao u Bremen, ali se na Nemačku već bio privikao. Prethodno je dve godine uspešno nosio dres Minhena 1860. U Verderu se brzo izborio za status prvotimca, u prvih 17 kola na terenu je bio 1073 minuta po čemu je jedan od standardnijih u klubu.
|
