Ceo Japan kao ljuljaška

Otkad je pre dva meseca stigao u Uravu, svakodnevno doživljava zemljotrese i divi se opuštenim domaćinima.

Srdačno je primljen u Japanu - Ranko Despotović

Ranko Despotović, reprezentativac Srbije, rođeni Lozničanin, fudbalsku sreću posle matičnog kluba tražio je u novosadskoj Vojvodini, Dinamu iz Bukurešta, španskim klubovima Mursiji, Salamanki, Đironi...

Mesto pod fudbalskim suncem ovog leta 28-godišnji golgeter pronašao je u Japanu. Tamo gde sunce izlazi. I gde se zemlja trese. Svakog dana! Kao vrhunski tok-šou zvučala je Rankova ispovest o adaptaciji na Japan, zemlju koju je proteklog proleća pogodila serija strahotivih zemljotresa, nuklearna katastrofa i još mnogo toga.
Put ga je odveo u Uravu, deo Tokija, gde je potpisao ugovor sa čedom Micubišija - "crvenim dijamantima".

"Pitali su me novinari, čim sam stigao, kako sam se odlučio za dolazak, da li se plašim zemljotresa", priča Despotović.

"Odgovorio sam im pitanjem: "A, da li se vi plašite zemljotresa?" Odgovoriše mi da se ne plaše. Samo sam dodao: "Pa, što bih se ja onda plašio." I tu je priči bio kraj..."

Kako je posle zemljotresa, ima li podrhtavanja tla, kad će se zemlja smiriti?

"Ima ih, vala, svakog dana", uz osmeh govori čovek, pa smo pomislili da je šala.

Svakog dana?

"Pa, gotovo svakog... Ali, znate, nije to nešto strašno, ode recimo na šest-sedam stepeni Rihtera".

 
Vatreno krštenje usledilo je tri-četiri dana po dolasku u Japan...

"Prvog dana, na treningu, svi su me pitali kako sam podneo ljuljanje. Kad im rekoh da ništa nisam osetio, samo su se nasmejali i ohrabrili me: "Polako, ima vremena, ne žurimo nigde." I, zaista, negde četvrtog dana, bio sam još u hotelu, na 12. spratu. Sedim i gledam susednu zgradu, mislim da ima 60 spratova, kako se, ali bukvalno ljulja, metrima mereno... Ja u panici. Otvorim vrata hotelske sobe, pogledam hodnik - nema nikog?! Pomislim: "Ranko, brz si igrač, ali baš toliko brz da ćeš stići do prizemlja sa 12. sprata, nisi brz. Ostani tu gde si, Bog čuva Srbe."

I ostanem u sobi. Uredno je alarm pištao, ali niko, baš niko se doslovce nije opredelio da ide iz sobe, bar ne sa mog sprata. I ostao sam. A, verujte, ozbiljno se ljuljalo".

Kako običan narod reaguje na izmenjenu stvarnost?

"Kako? Treba da vidite mirnoću kojom Japanci recimo ručaju u restoranu, kako im supa "beži" iz tanjira, kako puštaju da ih kafa koju su krenuli da piju u kafeu ili restoranu proliva, kako se sami njišu dok ručaju, večeraju. I ni najmanjeg uzbuđenja nema".

Da li je moguće?
"U Japanu su zgrade rađene na neki samo njihov, japanski, "svemirski" način. Po propisima su rađene da mogu da izdrže udar od 10 stepeni Rihtera... Znate li šta to znači? Kad bi, daleko bilo, takav udar pogodio Beograd, grad bi se srušio, do Subotice bi sve odletelo... U Japanu toga nema. Zgrada "igra", tako je pravljena da može da se njiše, nekoliko metara. A ima 60 spratova. Znate i sami da su čudo u svakom pogledu. Nema zime za njih".

Je li bilo nekih potresa za vreme utakmice? Da li ima manje publike na stadionima zbog opasnosti od zemljotresa?

"Ma, ni govora o tome. Puni stadioni, kao košnice. Na utakmici nisam ništa osetio. Jednom prilikom, na treningu, igrali smo na dva gola, sa manje igrača u timu, pa su neki stajali pored terena. Mi koji smo bili u igri, ništa nismo osetili, ali su na kolege posle pričale da je baš bio solidno jak udar... I jednom prilikom, na sastanku u svlačionici se treslo, ali niko nije primetio. Mene je pomoćni trener gurnuo i pokazao na zavesu, koja se lepo njihala dok su svi slušali trenerovu besedu i ostali bez reakcije".

Doživljajima sa nemirnim tlom nema kraja, a Ranko je tek tri meseca u Japanu.

"Kod kuće dok gledam TV, to je već normalna pojava postala... Daljinski upravljač je u ruci i kad počne da se trese ne možeš program da promeniš od vibracija. I, osećaj je nekako čudan. Kao da telo malo ranije registruje da se nešto sprema. Osetiš slabost poput one kad ti je muka, kad se uplašiš da ćeš pasti u nesvest. E, kad to stigne, onda će i udar, odnosno ljuljanje, za koji trenutak".