Meni suze same pođu
"Šta ću kad sam osetljiv, emotivac sam, možda mi je nekada to mana, možda neko pomisli da je u pitanju slabost, ali ja se ne osećam zbog toga slabim".
Teško se nalazi takav spoj sportskog talenta i ljudskog poštenja, nenametljivosti i časti, radosti i sete, pa ako ste barem jednom u životu pomislili "Bože, ja sam dobar čovek, ne daj da mi se dogodi nešto loše", znajte da je on jedan od vas i navijajte za njega.
Videste li nekad nekog selektora koga su toliko preplavile emocije prilikom preuzimanja nacionalnog tima da nije mogao da zaustavi suze? To je svakako presedan, pogotovo u doba koje od selektora i uspešnih trenera pravi tehno-menadžere imune na ljudskost. Ali Vladimir Petrović (56) je pustio suzama na volju kada su ga predstavili kao našeg selektora.
|
Dan posle pobede - neopisiv
"Kad pobedim. Taj osećaj sutradan, pa to je neopisivo. Opet, koliko je lepo kad pobedim, toliko ne znam šta ću sa sobom kad izgubim. A lagano je i sada, dok pričamo, pa se podsetim sopstvenih snova. Sve što sam sanjao, to sam i ostvario", kaže selektor Srbije Vladimir Petrović Pižon. |
"Šta ću kad sam osetljiv. Emotivac sam, nema veze da li mi se dešava nešto mnogo lepo ili nešto baš onako tužno. Ma, meni suze pođu. U nekim situacijama ne mogu da izdržim. Možda mi je nekada to mana, možda neko pomisli da je u pitanju slabost, ali ja se ne osećam zbog toga slabim. Kada su me imenovali za selektora, osetio sam to kao priznanje, dokaz da sam napravio nešto u životu i da su stvari došle na svoje mesto, pa sam se zaplakao. I kada sam osvojio prvenstvo u Kini, isto sam plakao, u meni je bio neki inat jer me u mojoj zemlji niko nije tako poštovao".
Razgovor je na trenutak prekinuo momak iz Parking servisa. Prišao je Pižonovom automobilu, a kad ga je selektor pitao koliko može da se zadrži u toj zoni, odgovorio mu je: "Za vas je parkiranje besplatno". Taj detalj pružio nam je povod da saznamo kako sad na njega reaguje običan svet.
"Pa, ljudi reaguju na tebe onako kako se ti ponašaš. A ja se prema svima ophodim kao normalan čovek, uopšte ne želim da se pokazujem i izdvajam oblačenjem, luksuzom, statusom. Još kao dete maštao sam kako ću da postanem neki veliki i važan čovek, a opet da budem skroman. Išao bih tako Bulevarom, gledao one izloge, ljude kako sede u kafani i ručaju, večeraju. A ja nisam imao ni za sladoled. Onda zastanem, pa pomislim kako bi lepo bilo da sam na njihovom mestu, da i ja jednog dana mogu da kupim šta god vidim. A kada je to vreme došlo, kada je jedna moja plata bila kao majčinih deset, prošla me je volja za tim. Mislim, kupovao sam, ali ne kao što sam mislio da ću kupovati".
Odrastao je na Zvezdari, ulica mu je davala časove i iz fudbala i iz života. Šutirao je loptu po milion puta u gol, čekao da bude prazan teren i gađao rašlje. Vodi nas da nam pokaže sva ta mesta: nije mu teško da nam priča o istoriji Bulbudera, o nekadašnjim tabadžijama i sadašnjim opštinskim vlastima. Kaže da ga je sramota kako njegov kraj tapka u mestu i gubi bitku u odnosu na ostale delove Beograda, ali ga onda oraspoloži sećanje na klinačke dane. Ima nešto magično u toj urbanoj džungli, da nije tako, ne bi u reprezentaciji one velike Jugoslavije na jednom prijateljskom meču zaigrala čak četvorica fudbalera koji su kao klinci prkosili zvezdarskoj košavi pikajući loptu: Petar Borota, Dušan - Staja Nikolić, Vladislav Bogićević i Pižon. Priča nam o njima ulazeći u školsko dvorište, a deca i učiteljica trče ka njemu. On ih pita za koga navijaju, pa zajedno udaraju "ševu".
Tvrdi da na mestu selektora nije imao neprijatnosti ni u trenucima kada su u reprezentaciji kola išla nizbrdo. Narod je mahom prolazio na ulici pored njega i gledao svoja posla, tek bi se ponekad dogodilo da ga neko pita što je stavio u igru ovoga, a ne onoga.
"Ni meni nije svejedno, živ sam čovek i reagujem, pogotovo ako shvatim da sve ono što sam dao našem fudbalu nije dovoljan zalog za budućnost. Pa, ljudi, valjda to zavređuje neko poštovanje i makar mali kredit? Ne, kod nas što si veće ime, neki izgleda hoće sve da ti kažu u oči. Trpeli su dugo i bili zavidni, onda priđu, pa ti saspu: "Aha, evo ti ga sad". Razmišljao sam zbog čega se to događa i da li sam zaslužio da se bilo ko ponaša tako prema meni. Trudim se da budem uzoran i skroman, nema me po tabloidima, splavovima. Znate kako, valjda svako od nas želi da ga se neko seća kao dobrog čoveka, onda je normalno da ti smetaju kritike, a trudiš se da budeš pošten i čist u svim sferama života. Ne želim da neko sutra kaže kako sam mu ostao dužan i, ne daj bože, da sam ukrao nešto".
Privodeći šetnju kraju, Pižon je stigao do dvorišne kućice u kojoj je odrastao. Zajednički toalet i zajednička česma stoje kao sećanje na mesto odakle se otisnuo u šareni svet. Da li mu je drago kad pogleda odakle je pošao, a gde je stigao.
"To dokle sam stigao je relativan pojam, ali drago mi je uvek kad se setim odakle sam pošao. I sad kad pogledam, taj je život bio lep, s mnogo snova. Živeo sam praktično u snovima, sisao sam palac do 17. godine i uvek sanjao. Majka me, recimo, nikad nije proveravala kad ću kući, ali bih uvek dolazio do osam uveče i slušao radio, jer tada nije bilo televizora. Razmišljam nekada šta bih bio da nisam fudbaler. Onda se uvek naježim. Bavio bih se sigurno nekim teškim fizičkim poslom, a s obzirom na moju konstituciju, i zdravlje bih izgubio. Ne smem ni da mislim o tome šta bih bio i šta bi bilo s mojim životom. Znate, koliko sam bio lukav kao igrač, toliko nisam lukav kao čovek, i tome se čudim. Zato verovatno ne bih dobro prošao, a imam i neki stid zbog koga sam nenametljiv. Jednostavno, ne umem da se guram".
Strog prema ćerkama
"Na vreme sam shvatio da mi je onaj ko je bio strog prema meni kad sam bio dete dobro mislio. Sada i moje dve ćerke to shvataju, a nekada nisu. Morao sam da im govorim istinu. Istina ume mnogo da boli. Moje ćerke su sada odrasle, postale su ozbiljne, završile su škole. Jedna je diplomirala dizajn u Firenci, druga višu trenersku školu, udate su i nikada se nisu povlačile po novinama kao Pižonove ćerke. Nikad ih nisam vodio sa mnom da bi bile slobodne, da bi mogle da se šetaju gradom normalno. Da su na neki način bile popularne, možda bi to loše uticalo na njih. Kad ih gledam, doživim satisfakciju, mada im je to što sam im bio otac nekada i odmagalo. Recimo, mlađa ćerka je bila 300. teniserka sveta, a nije od sponzora nikada dobila ni patike, iako je njen otac u svoje vreme za džabe promovisao te proizvođače sportske opreme. Ma, bilo pa prošlo".
Više ne mogu da driblam
"Vozim bicikl, igram malo i tenis, ali ne zato što je pomodarstvo. Počeo sam s tenisom pre nego što smo postali sila u tom sportu, ali nisam ga, doduše, igrao skoro dve godine. A solidan sam, onako.
Igrao sam stalno s kumom Duletom Savićem, najviše na "25. maju". On vodi u pobedama, ali ja sam nekada bio bolji od njega... Ne pazim na ishranu. Kad se ugojim, onda malo manje jedem, i tako.
Svi bivši fudbaleri imaju dobar apetit, ne poznajem nijednog da jede malo. Često pate od holesterola, imam ga i ja. Prestao sam da igram fudbal. Poslednji put sam igrao za veterane pre jedno četiri meseca. Mogu da dodam loptu, ali ne mogu više da driblam".
Karijera (igrač): Hajduk sa Liona (mlađe kategorije), Crvena zvezda, Arsenal (Engleska), Antverpen (Belgija), Brest (Francuska), Standard Lijež (Belgija), Nansi (Francuska)
PRIZNANjE: Proglašen četvrtom Zvezdinom zvezdom posle Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca i Dragana Džajića, a pre Dragan Stojkovića i generacije 1991. |
Četvrta Zvezdina zvezda
