Fudbal ni ne gleda već u tenisu uživa!
Povukao se na vrhuncu, u 30. godini, jedno vreme igrao je mali fudbal, a sad ne ide na stadion, ali se zato ne odvaja od teniske loptice na terenu ili kraj televizora.
Dragan Ćirić bio je i ostao neobična fudbalska pojava. U vremenu izopačenih vrednosti, kada su ljudi spremni da prodaju dušu đavolu za pet minuta slave i dozvole svašta sebi za nekoliko novinskih naslova ili jedno pojavljivanje na televiziji, otpor prema publicitetu jednog od najboljih tehničara u istoriji našeg fudbala, legende Partizana, nekadašnjeg igrača Barselone, Valjadolida i
AEK-a deluje nestvarno. Još su zanimljiviji motivi medijske samoizolacije tog 36-godišnjeg Beograđanina, čiji su vrcavi driblinzi i nepredvidivi šutevi devedesetih godina prošlog veka ostavljali bez daha navijače, i to ne samo onima koja je crno-bela kombinacija na srcu.
Ćirić, međutim, ne liči na nadobudne mrgude među svojim bivšim i sadašnjim kolegama. Naprotiv, njegova priča je drugačija.
"Smišljeno sam se klonio medija tokom cele karijere. Znao sam da mi komunikacija s novinarima ide u rok službe i da mogu ponešto da izgubim ako to izbegavam, ali ni po koju cenu nisam želeo popularnost i pritisak koji ona nosi. Nemam ništa protiv Vaše profesije, nikada nisam bio u sukobu ni sa kim od Vaših kolega. Jednostavno, hteo sam da sačuvam svoju privatnost. I uspeo sam. Danas sam mnogo srećan kada prođem ulicom, odem na roditeljski sastanak, pojavim se na nekom javnom događaju ili izađem na piće, a ljudi se ne gurkaju kada me vide, ne okreću se za mnom ili glasno komentarišu moje ponašanje. Nisam interesantan ni običnoj raji ni paparacima. Živim svoj mali život daleko od očiju znatiželjnika. Kao sav normalan svet. I ništa mi ne fali. Uživam u svom mikrokosmosu i ličnoj slobodi", detinje iskreno priznaje Dragan Ćirić.
|
Iz Jakova do zvezda
|
"Možda je drugima tako izgledalo, ali nisam naprečac, iz nebuha, ničim izazvan ili iz hira završio karijeru. Dugo je ta odluka sazrevala u meni. Nisam bio ni povređen ni uvređen u trenutku kada sam doneo odluku o povlačenju. To je bila kulminacija višegodišnjeg nezadovoljstva nekim stvarima. Mnogo toga se dešavalo mimo moje volje ili išlo u pogrešnom smeru kada je moj fudbalski život u pitanju. Što sam se više opterećivao time to sam manje uživao u igri. Onog trenutka kada sam shvatio da više nisam srećan na utakmicama i treninzima rešio sam da odložim kopačke. Okrenuo sam novu stranicu ne znajući šta me čeka "iza brda". Znam mnoge koji su se pogubili pri okončanju tog hiperaktivnog, do detalja uređenog i vrlo omeđenog života profesionalnog sportiste. Ja se nisam prepustio sudbini. Baš volim svoju sadašnju svakodnevnicu, imam neke druge preokupacije i opet se osećam ispunjenim, ostvarenim".
Za razliku od mnogih bivših fudbalera koji su se otisnuli među trenere, menadžere ili funkcionere, Ćirić se sasvim klonio sveta u kojem je živeo više od dve decenije. Više ni rekreativno ne trči za loptom. Zamenio ju je drugim sportskim rekvizitima.
"Ne igram više ni mali fudbal, a godinama sam "visio" u balonima sa Ivanom Tomićem, Savom Miloševićem, Gordanom Petrićem, Nenadom Bjekovićem juniorom, Zoranom Mirkovićem... Dojadilo mi je više da se tučem... Ni moji prijatelji ni ja ne volimo da gubimo, a kako smo svi još u dobroj kondiciji, ta naša rekreativna okupljanja redovno su se pretvarala u borbu "na život i smrt", kao da se radi o finalu Lige šampiona ili Svetskog prvenstva. Kući sam se stalno vraćao plav od modrica. Zato sam prešao na gospodskiji sport. Tenis sam otkrio i zavoleo još pre uspeha Novaka, Jelene, Ane, Zimonjića i ostalih naših asova, ali sam tek poslednjih godina redovan "na mreži". Vrlo su retki dani kojima se makar jedan sat ne družim s reketom i lopticom. Skoro da sam postao teniski zavisnik. Obožavam da ga igram i pratim televizijske prenose turnira".
Ne isključuje mogućnost povratka najvažnijoj sporednoj stvari na svetu jednog dana. Dotad će u fudbalu uživati kao običan gledalac - iz fotelje.
"Ne idem na stadione. Ne pamtim kada sam pre Partizanovog meča s Arsenalom u Beogradu uživo posmatrao neku utakmicu. Radije ih gledam sa svojim društvom u svom restoranu, uz dobru klopu, čašicu pića i interne šale. Najčešće su to mečevi Lige šampiona i reprezentacije. I za koga god da navijamo, taj izgubi. Obavezno. Imamo takav njuh za gubitnike da bi nam, da se kladimo, 100 odsto prolazili tiketi na timove protiv kojih igramo. Volim energiju koju nose veliki mečevi. Nedavno rekoh svom drugom ocu Ljubiši Tumbakoviću da je taj povišen adrenalin jedino što bi jednog dana moglo da me vrati fudbalu. Samo to mi nedostaje".
|
Ritual na Kaleniću
"Obožavam atmosferu pijace, njenu živost i koloritnost ljudi koje tamo srećem. Za mene je ta kupovina više od svakodnevnog rituala. Imam svoje prodavce na Kaleniću i naše jutarnje priče o svemu i svačemu. Dok prebiram po hrani, siti se išćaskamo o velikim svetskim problemima, domaćim političkim aferama i sportskim rezultatima. Padne i poneki trač, jer ih većina čita tabloide, za razliku od mene koji samo preletim preko dnevnih novina dok čekam red na teniski termin. Volim i da kuvam za porodicu s vremena na vreme. Kažu da sam dobar u spremanju ribe, morskih plodova i raznih čorbi. Umem nekad da pravim društvo kuvarima u svom restoranu. Ne da bi ih nadgledao ili im se mešao u posao. Radim to iz čistog gušta i radoznalosti. Pošto su svi majstori svog zanata, mogu samo da se zadovoljim poslom pomoćnog radnika". |
"Čudo" kraj Dunava
Današnja mlađarija se možda ne seća njegovih igračkih bravura, ali ljubitelji Dunava, Zemuna, đakonija španske kuhinje, intimne atmosfere, fado muzike i zvuka starog roka znaju za Ćirićev restoran "Milagro". Naš sagovornik kaže da je bez naročitih pretenzija, maltene slučajno postao vlasnik jednog od najprestižnijih mesta u našem glavnom gradu.
"Nisam sebe zamišljao kao ugostitelja, mada je to čest izbor bivših fudbalera. Prvobitna ideja bila je da napravim kutak u kojem ću sa družiti sa sebi dragim ljudima. Pošto sam oduvek voleo Zemunski kej i često dolazio u taj deo Beograda, nisam se dvoumio kada sam video jednu trošnu, skoro urušenu kućicu iz 1800. i neke godine. Srušio sam je i na njenom mestu počeo da zidam Milagro, što znači čudo na španskom jeziku. Uložio sam mnogo truda, pa i novca u restoran, ali više za svoju dušu nego iz namere da se obogatim na njemu. Priča je, međutim, ubrzo prerasla moja očekivanja i postala veoma ozbiljna. Danas je to popularno mesto, gde neki fin svet dolazi da uživa u neobičnom enterijeru, dobrom zalogaju, piću i živoj muzici. Kada je lepo vreme, uživa se i u divnom pogledu na Dunav s terase i iz letnje bašte", priča Dragan Ćirić.
Srbija draža od Španije
Jedan od najboljih fudbalera među ugostiteljima ili jedan od najuspešnijih restorandžija među fudbalerima hteo je i uspeo da u ovoj prelepoj kući na Zemunskom keju oživi duh Španije, zemlje u kojoj je proveo skoro celu inostranu karijeru.
"Volim Španiju, mnogo toga lepog sam video, naučio i doživeo u toj zemlji, ali nikad nisam poželeo da tamo ostanem i posle karijere. Ne radi se samo o nostalgiji i normalnoj želji da se bude blizu roditelja, familije i prijatelja, da se govori svojim jezikom. Ma koliko to čudno zvučalo, u zlom vremenu u kojem svi živimo supruga i ja smo se složili da je Srbija bolje, prirodnije mesto za odrastanje naše dece. Poneo sam, ipak, neke dobre navike odande. Jedna od njih je uživanje u hrani. Španci ne idu u restorane samo da bi se videli i ispričali, već i da bi zadovoljili čula ukusa i mirisa. I vrlo su jednostavni u tome. U njihovoj kuhinji meso je meso, riba je riba, povrće je povrće... Imaju meru u kombinovanju namirnica i sjajne začine, od kojih je neke ovde teško nabaviti. Zbog toga nisam imao nikakvu dilemu oko menija u Milagru. To važi i za vina, među kojima dominiraju ona španskog porekla. Lično, najlakše prepoznajem i najviše volim vina iz Valjadolida i te regije. Važe za najbolja na svetu".
I sin Marko u Partizanu
Najveći izvor Ćirićeve sreće i energije nalazi se, ipak, u njegovoj mnogočlanoj porodici. Nekadašnji Partizanov as je ponosni otac 12-godišnjeg Marka, dva leta mlađe Laure i petogodišnjeg Mateje. Ne gura ih u sport, ali se potajno nada da će neko od njih krenuti tatinim stopama.
"Najvažnije mi je da su zdravi i srećni, odnosno da izrastu u dobre, poštene, obrazovane, vredne i lepo vaspitane ljude, koji će se baviti onim za šta su predodređeni. Bilo bi mi drago kada bi se neko od njih troje pronašao u sportu, ali ne pada mi na pamet da ih silim na to. Priznajem da sam bio srećan kada mi je Marko jednog dana saopštio da bi voleo da trenira fudbal u Partizanu. Odveo sam ga i prepustio ljudima iz naše omladinske škole. Ne samo da ne tražim protekciju za njega, nego mu vrlo retko idem na utakmice, jer smatram da treba sam da se bori i izbori za sebe. Primetio sam samo da mi je sličan, igra iz zadovoljstva, na mahove, to jest kada mu je lepo i kada je inspirisan. Neka ga, ima moju maksimalnu podršku, pa dokle dogura. Laura je počela da pokazuje interesovanje za odbojku, verovatno ćemo je upisati u neki klub, a Mateja je još mali da bi znao šta je sport i šta mu leži".
