Prohodaću po Božjoj volji

Za Zvonka Milojevića fudbal je i dalje sve na svetu, ali saobraćajna nesreća zapečatila je njegovu sportsku karijeru. Neka druga životna borba je tada počela... Udes je doživeo i jedva preživeo u Ahenu, u Nemačkoj, 15. novembra 2007. godine. Lečio se u inostranstvu, u Nemačkoj je operisan četiri puta, a od pre nešto manje od dve godine oporavlja se u Ribarskoj Banji.

Zvonko Milojević sa kapitenom fudbalske reprezentacije Srbije Dejanom Stankovićem

 

Minulog oktobra, u bolnici u Diseldorfu, Zvonku je četvrti put urađena terapija matičnim ćelijama. Zahvaljujući tome, može da stane u razboj i, držeći se rukama, korača pet metara, pravi pokrete iz kuka, a potom i da odšeta nazad...

- Fudbal mi, naravno, bio i ostao sve na svetu. Kada sam prestao da se bavim ovim sportom, deo mene je "umro". Ali, kroz štampu i televiziju bar pratim sva dešavanja - priča za "Vesti" Zvonko Milojević.

Nedavno je na VMA imao i operaciju spazma u stomaku.

- Još imam konce i bolove, ali nadam se da će mi biti bolje. Lekari su rekli da su šanse da ponovo prohodam veoma male. Iako mi je najveća želja da ponovo stanem na noge, ne nadam se mnogo, da se ne bih još više razočarao. Teško mi je, ali sam psihički jak i spreman da izdržim sve. Ako mi je Gospod namenio da ostanem u invalidskih kolicima, ostaću, a ako bude hteo da prohodam, tako će i biti.

Foto - arhiva: Zvonko Milojević

Nekadašnji golman Crvene zvezde, belgijskih klubova Anderlehta i Lokerena, reprezentativac, fudbalsku karijeru završio je kao 36-godišnjak, posle 21 godine aktivnog bavljenja ovim sportom. Desilo se to 3. marta 2007. godine, kada je raskinuo ugovor sa belgijskim klubom.

Kaže, nije planirao da tako završi sportsku karijeru, ali je posle četiri operacije kolena rešio da se zahvali poslodavcima i vrati u zavičaj, porodici i prijateljima.

- Kada sam, pred povratak, otišao da se pozdravim sa upravom Anderlehta, menadžer mi je ponudio da budem trener gomana mlađih kategorija. Bilo je to veliko priznanje. Kada sam se vratio u Jagodinu, menadžer Crvene zvezde Stevan - Dika Stojanović rekao mi je da bi i on voleo da me vidi kao trenera. Imao sam i naše i belgijsko državljanstvo, nesmetano sam mogao da putujem, ali onda se desila ta saobraćajna nesreća...

Fudbalom je počeo da se bavi još u pionirskom uzrastu sa samo 12 godina, kod trenera Jagodine Daneta Đorđevića. A, presudni momenat za početak ozbiljnog bavljenja fudbalom dogodio se kada je igrao na turniru u Minhenu, gde su ga zapazili ljudi iz Crvene zvezde. Prilikom povratka iz Nemačke, u autobusu mu je prišao Vojkan Melić, tadašnji direktor omladinske škole, koji mu je ponudio da igra za Zvezdu.

Početak jednog meča u Jagodini - fudbaleri i sudije u znak podrške nose majice sa natpisom: Hvala ti Miloje

 

- Krajem septembra 1986. godine, u moju kuću došli su ljudi iz Zvezde, koji su se sa mojim roditeljima dogovorili da prvih šest meseci treniram u Jagodini, a da u Beograd putujem samo vikendom. Bio je to naporan period, jer sam, posle teškog treninga, u ponedeljak morao da budem spreman za školu. Ubrzo sam se, ipak, preselio u Beograd, gde sam upisao Četvrtu gimnaziju. Kada mi je isticao omladinski staž, tadašnji golman, a potom sportski menadžer, Dika Stojanović i trener Dragoslav Šekularac dvoumili su se da li da ukažu poverenje meni, koji sam se izborio za omladinskog reprezentativca stare Jugoslavije, ili dugogodišnjem drugom golmanu. Izabrali su mene i moj debi u prvenstvu bio je 1989. godine na utakmici u Kelnu - priseća se Milojević.

Iz bogate istorije izdvaja, kao najvažniju, utakmicu u Tokiju 1991. godine, protiv ekipe Kolo Kolo iz Čilea, za nezvaničnog prvaka sveta. Zvezda je na poluvremenu vodila 1:0, ali i ostala je bez isključenog Savićevića. Trener Vladica Popović rekao im je da se za titulu prvaka sveta igra samo jednom u životu, a crveno-beli su, sa igračem manje, postigli još dva gola, a Milojević nije primio nijedan.

Zvonko je, inače, za Zvezdu, u kojoj je igrao od 1989. do 1997. godine, odigrao 203 zvanične utakmice, ne računajući prijateljske i one u pripremnom periodu. Od 1994. godine bio je i kapiten ovog tima. Potom je otišao na odsluženje vojnog roka, a zatim sklopio ugovor sa Anderlehtom, klubom za koji je igrao šest godina. Poslednje četiri godine u karijeri branio je za Lokeren.

- Kada bih ponovo birao životni put, opet bih izabrao da budem sportista. Ono što sam doživeo u sportu nikada ne bih ni u jednoj drugoj branši. Dok sam, na primer, igrao za Anderleht, u vreme kada smo postali prvaci države, ugostila nas je i belgijska kraljevska porodica...

Život je, onda, završio jednu, lepu priču. Sa velike pozornice Zvonko je sišao do bolničkih sala i soba, sa sve manje ljudi oko sebe. Ostali su uz njega samo najverniji i najbliži, supruga Marina, sin Mladen, kćerke Manuela i Tijana , koji su tu, iako je praktično sam u Ribarskoj Banji. Sa njima je dočekana još jedna nova godina, od koje mora, ma koliko teško bilo, da se očekuje bar nešto bolje...