Poslednji zalogaj imperatora
Šta je hrana za jednog čoveka, za drugog je gorak otrov! Ovako je govorio slavni filozof Lukrecije. Čovek je od pamtiveka eksperimentisao sa toksičnim napicima. Koristili su se u drevnoj Mesopotamiji, a koriste se i danas. Samo nekoliko kapi u piću ili zatrovana hrana na tanjiru lako su uklanjali krvne neprijatelje i ljubavnice, osvajao se presto preko noći... Često se zato kaže da je otrov oružje kukavica. Oduvek su postojali ljudi koji su posedovali znanje i dar da rukuju toksinima. U zavisnosti od naroda nazivali su ih vračevima, druidima, travarima, šamanima, plemenskim isceliteljima, čarobnjacima, vidarima...
Dok na jednom kraju planete u Australiji otrov iz prirode vreba na svakom koraku, na Balkanu nema smrtonosnih paukova, škorpija i zmija ali zato toksičnih pečuraka i te kako ima. Zna se da su sve gljive jestive, neke nažalost samo jednom. "Šumsko meso" može da bude lek ali i poslednji zalogaj. Pojedine vrste gljiva ne upozoravaju čoveka svojim jarkim "odelom", čak i liče na njihove jestive pobratime, pa se zato samo znalci usuđuju da ih beru.
Pogubni amaterizam
Statistika pokazuje da se najviše prijavljenih slučajeva trovanja gljivama javlja u zapadnoj Evropi, gde je popularno amatersko sakupljanje pečuraka. Od sedamdesetih godina prošlog veka SAD su zabeležile značajno povećanje trovanja gljivama zbog povećanja popularnosti zdravih i prirodnih namirnica. Neki beru gljive zbog gurmanskih kvaliteta, a ima i onih koji uživaju u njihovim halucinogenim svojstvima.
Muharu nazivaju magičnom pečurkom. Poznata je širom sveta a raste i na ovim prostorima. Amanita muscaria ima jaka haluciogena svojstva. Smatra se da je bila drag gost u ritualima među američkim Indijancima. Korištenje gljive muhare kao simbola u narodnim pričama vezano je za vile, zle duhove i žabe krastače. Ona za razliku od većine upozorava svojom jarkocrvenom kapicom koja je ukrašena belim izbočinama. Ipak, tokom obilnih kiša bele tufne mogu da se isperu, a ona se maskira u ruho jestivih pečuraka. Nekoliko muhara na tanjiru mogu da izazovu povraćanje, znojenje, oštećenje jetre, otežano disanje, prestanak rada pluća i smrt.
Pošast iz šume koja je odgovorna za više od 90 odsto trovanja sa smrtnim ishodom je zelena pupavka. Ova pečurka nije uvek zelene boje. Može da bude smeđa, bela i žućkasta poput njene jestive braće. Spada u najotrovnije i najpodmuklije gljive, jer za nju ne postoji protivotrov. Ako bi neko pojeo samo 20 g ovog "šumskog mesa" čak i da ima 80 kilograma i dva metra, ne bi dočekao jutro. Jedan šešir pupavke je dovoljan da usmrti tri čoveka. Veruje se da otrovani umiru u paklenim mukama. Legende kažu da je rimski imperator Klaudije ubijen u 63. godini baš zahvaljujući zelenoj pupavki. Otrovala ga je njegova četvrta žena i nećaka, Agripina Mlađa tako što mu je servirala porciju ovih otrovnih gljiva.
Berači kamikaze
Čovek ima čudnu ružnu naviku da često kaže da nešto zna a da nije savladao materiju. Pojedini amaterski berači pečuraka su zato poput kamikaza. Na internetu mogu da se pročitaju neke od najvećih zabluda koje ljudi govore kada pričaju o gljivama. Nekolicina smatra da su sve bele pečurke bezbedne za jelo, što je daleko od istine. Neki imaju metodu da otkriju otrovne gljive tako što ih kuvaju i promešaju srebrnom kašikom, srebro navodno tada pocrni od otrova.
Legende kažu da tamo gde đavo pljune iznikne otrovni bršljen ili toksična pečurka. Ludaru zato nazivaju sotona ili vražja gljiva. Ni kuvanje a ni sušenje ne pomažu jer ona uvek ostaje otrovna. Zbog neobične vatreno crvene osnove, ova pečurka se često koristi kao ukras na stolu tokom proslava za Noć veštica. Na svu sreću veruje se da ne može da ubije. Ipak, niko se ne usuđuje da eksperimentiše i da je svesno stavi na roštilj ili u lonac. Zna se da izaziva teške dijareje i bolove u stomaku i pogubna je za hronične bolesnike.
