Koliko je stara Zemlja?
Jedini način da saznamo koliko je nešto staro je izračunavanje raspada radio aktivnih elemenata. Da bi saznali koliko je planeta Zemlja stara, naučnici su uzeli u obzir to da je vreme za poluraspad Urana 4.51 milijarde godina, to znači da je toliko vremena trebalo da prođe da bi Uran bio onakav kakvog ga danas znamo.
Međutim, u međuvremenu su pronađeni i drugi radioaktivni elementi koji imaju različita vremena poluraspada iz čega se može dobiti uvek druga pretpostavka o starosti Zemlje. Uz sve to, ne zna se zbog čega i na koji način uopšte počinje proces raspadanja nekog elementa. Prema tome, metoda na osnovu koje se došlo do pretpostavke da je Zemlja stara oko četiri i po milijarde godina je pod velikim znakom pitanja.
S druge strane, utvrđeno je da jačina Zemljinog magnetnog polja opada na pola vrednosti svakih 1.400 godina. Tim proračunom se dolazi do podatka da će magnetno polje nestati za 9.000 godina (neki naučnici smatraju da će se to desiti i brže), a ako se računa unazad, dolazi se do podatka da je, tim tempom, Zemlja pre 10.000 godina imala jačinu magnetne zvezde, a pre 50.000 godina da je bila pulsar. S obzirom na to da znamo da Zemlja to nije bila, otvara se pretpostavka da je naša planeta, u stvari, veoma mlada i da joj je "dato" magnetno polje kako bi se zaštitila od opasnosti koje je vrebaju iz svemira. Neki naučnici smatraju da ovakvi podaci poistovećuju starost Zemlje sa onim što znamo iz Biblije.
Sve ostale poznate metode po kojima se određuje starost Zemlje su na, sličan način kao i sa Uranom, prilično nepouzdane. Sve je više naučnika, naročito u Americi, koji veruju da je Zemlja mlada planeta, i da nije starija od desetak hiljada godina. U prilog tome, kako kažu, govori i tajanstveno kamenja iz Ike, u Andima, gde su ljudi prikazani u društvu dinosaurusa.
Demanti naučnika
Problem oko utvrđivanja stvarne starosti Zemlje je i u tome što se svaka teorija koja dovodi do pretpostavke da je naša planeta stara približno koliko se govori i u Bibliji (koja možda može biti i tačna), u određenim naučnim krugovima odbacuje s optužbom da je "kreacionizam". Drugim rečima, oni smatraju da je pseudonauka proistekla iz verovanja da je sve nastalo iz haosa, voljom neke više, božanske inteligencije.
