Stomatološka ordinacija Cabunac: Ni dan bez zuba
Na implantate kao najbolje rešenje za nadoknadu izgubljenog zuba dugo se čekalo. Kada je tehnologija implantata usavršena, problem za sve zahtevnije pacijente postalo je vreme čekanja da se na nosač implantata postavi kruna. Danas se sve češće u vidljivoj regiji koriste imedijatna opterećenja, to jest odmah po ugradnji na implantat se postavlja privremena kruna koje se kroz nekoliko nedelja zamenjuje trajnim nadoknadama.
Nedostatak svih ili pojedinih zuba nekada se lako rešavao izradom mostova (fiksni rad) ili proteza, čime su se postizale dobra funkcionalnost i estetika, što je, uglavnom, zadovoljavalo pacijente.
Bilo je to lako izvodljivo ako su postojeći zubi mogli da se koriste kao nosači. To je značilo da se moraju obrusiti susedni zdravi zubi kao nosači nedostajućih. Druga opcija nije postojala, to je bio prvi izbor.
U situaciji kada nedostaju svi zubi ili su postojeći zubi nedovoljno kvalitetni i nepovoljno pozicionirani pribegavalo se izradi mobilne protetske nadoknade - proteze, parcijalne ili totalne.
Savremeni pacijent je mnogo zahtevniji. Estetika i funkcionalnost su vrhunski unapređeni, pa se sve više pažnje poklanja komforu i očuvanju integriteta postojećih zuba, koji pacijentu omogućava protetski rad.
Činjenica da fiksni rad pacijentu obezbeđuje sigurnost u komunikaciji i u intimnim situacijama navela je stomatološku struku da počne da traži načine kako da stabilizuje protetske radove. Ta istraživanja išla su u tri smera: pravljenje raznih lepkova za totalne proteze, zatim unapređenje skrivenih preciznih veznih elemenata na parcijalnim protezama i usavršavanje implantologije.
Nekada su mogućnosti za ugradnju implantata bile veoma skromne, pa su se implantati manje koristili. U početku nisu bili idealni. Ugradnja i postoperativni tok bili su dugi i neprijatni. Danas, posle nekoliko decenija upotrebe, njihov dizajn i površine su unapređeni i dovedeni do perfekcije.
Sama intervencija je postala rutinska stomatološka procedura posle koje, najčešće, nema bolova i otoka, a indikacija se ne svodi, kao nekad, na pitanje da li je moguće ugraditi implantat, već na koji način ga ugraditi? To znači da je znatno skraćeno vreme od ugradnje do njihovog opterećenja i postavljanja definitivnog protetskog rada.
Sve češće u vidljivoj regiji koriste se imedijatna opterećenja (implantati se opterećuju istog trenutka po ugradnji). Tom prilikom se koriste privremene krune koje se posle nekoliko nedelja zamenjuju trajnim nadoknadama.
U situacijama gde nije moguće uraditi imedijatno opterećenje izrađuju se neke druge privremene nadoknade da bi pacijenti mogli normalno da funkcionišu u svakodnevnim obavezama, tj. kako ne bi morali da se socijalno izoluju.
Nakon što se postave trajne nadoknade na implantat, on je biološki, estetski i funkcionalno najbliži prirodnom zubu, što ga svrstava u prvu indikaciju rešavanja problema krezubosti i bezubosti.
