Bogatije nacije nisu nužno i zdravije
Tvrdnja Larija Samersa, jednog od vodećih ekonomskih savetnika američkog predsednika Baraka Obame, da su bogatije nacije automatski i zdravije, nije nužno tačna, upozorio je tim sociologa sa britanskog Univerziteta Kembridž.
Ti stručnjaci su proučili podatke o 22 zemlje tokom gotovo pedesetogodišnjeg perioda, da bi proverili tačnost verovanja da se stimulisanjem privrednog rasta automatski poboljšava nivo javnog zdravlja, preneo je Rojters.
|
U svetlu ovih nalaza, jedan od autora istraživanja, dr Lari King ističe da bi svetski političari, centralne banke i međunarodne političke organizacije trebalo mnogo više da se bave smanjenjem siromaštva i nejednakosti, a ne samo time kako da se posle globalne finansijske krize obnovi visoka stopa ekonomskog rasta. U protivnom, mozda rizikuju znatan gubitak ljudskih života. |
Pokazalo se da pomenuta tvrdnja ne važi za sve slučajeve, već se dešava da zdravlje neke nacije opada i u situaciji kad se nacionalni prihod povećava.
Greška je u tome što političari često imaju u vidu samo ekonomski rast, a zanemaruju individualni životni standard stanovnika, pre svega pitanje siromaštva i ekonomske nejednakosti.
Samers je privredni rast i unapređenje zdravlja stanovništva prvi put doveo u vezu u jednom izvestaju iz 1996. godine, a otad je to postala "formula vodilja" kako za ministre zdravlja mnogih zemalja, tako i za globalna finansijska tela čiji je zadatak podrška međunardnom razvoju.
Tim iz Kembridža je razmotrio efekte siromaštva i nejednakosti u 22 južnoameričke zemlje između 1960. i 2007. godine, analizirajući i odnos tri standardna pokazatelja javnog zdravlja - očekivanog životnog veka, stope mortaliteta dece i stope smrtnosti od tuberkuloze - s bruto domaćim proizvodom (BDP) po stanovniku, kao merilom privrednog rasta.
Pokazalo se da, u principu, svaki procenat rasta BDP-a dovodi do smanjenja smrtnosti novorođenčadi za 1,2 odsto i produžavanja očekivanog životnog veka za 22 dana.
Međutim, ako je uz rast BDP-a beleženo i povećanje nejednakosti u društvu, smrtnost novorođenčadi se smanjivala u manjoj meri (0,9 odsto na svaki procenat BDP-a više), dok se mortalitet tuberkuloznih bolesnika uopšte nije smanjivao, a očekivani životni vek se nije produžavao.
S druge strane, kada se nejednakost u društvu smanjivala, jedan procenat rasta BDP-a rezultirao je smanjenjem smrtnosti novorođenčadi za 1,5 odsto, smanjenjem stope smrtnosti od tuberkuloze za 1,8 odsto i produženjem očekivanog životnog veka za 51 dan.
