Ovako žive ljudi u najsrećnijoj državi na svetu
Danci su, prema izveštaju o sreći koje su napravili stručnjaci njujorškog Univerziteta Kolumbija po narudžbini UN-a, najsrećniji narod na svetu, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak tokom većeg dela godine pada već u 16 sati.
Danska ima 5,4 miliona stanovnika, nalazi se na severu Evrope, BDP po glavi stanovnika iznosi gotovo 44.000 evra, što je drugi najveći BDP u Evropskoj uniji, piše Jutarnji list. Statistika pokazuje da sa svojom zaradom žive 25 posto bolje od prosečnog stanovnika EU. Za socijalnu zaštitu izdvajaju čak 35 posto BDP-a. Zaposleno je oko 76 posto stanovništva od 20 do 65 godina, a nezaposlenost je u krizi dostigla zabrinjavajućih 7,5 posto.
DRUGAČIJI KONCEPT
Ono što razlikuje ovu zemlju od država sa područja Balkana jeste bogatstvo, ali i razlika između južnog i severnog mentaliteta. Kad se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski sa porodicom početkom 2009. godine preselila u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u naprosto drugačiju državu. Njen suprug je poslom vezan uz danski glavni grad Kopenhagen, pa su razmišljali o mogućem preseljenju.
Krajem 2007. godina rodila je sina, a još tokom porodiljnog bolovanja počeli su da planiraju preseljenje u Kopenhagen.
- Htela sam da živim u inostranstvu i da probam nešto drugo i nisam zažalila - kaže Volsperger Danilovski. Prvi susret sa potpuno drugačijim konceptom života bio joj je vezan uz upis deteta u jaslice.
Arhitektura Kopenhagena je predivna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraci, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje su jedva posvećivale pažnju detetu.
- Danci veruju da decu od malih nogu treba odgajati da budu individualci, da se brinu sami o sebi i da sami sebe zabavljaju. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da dete mora da padne i da će tako da nauči. U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši, da promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu - kaže ona.
MEJLOVI PRIJATELJICAMA
- Nema tu ocene šta je bolje ili lošije, to je naprosto različito. Da li je bolje stalno skakati oko dece kao što mi činimo? Da li je bolje to što naši vrtići moraju biti roze i plavi i puni cveća? Da li je to objektivno bolje? Da li je naš mentalitet u kojem se poslednji novac daje za decu bolji? Da li je bolje da roditelji nemaju ništa, ali da deca nose markiranu odeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verovatno je najbolji put negde u sredini - kaže Kristina.
Svoje dogodovštine u Kopenhagenu na zabavan i ležeran način redovno je u mejlovima opisivala svojim prijateljicama u Hrvatskoj. To dopisivanje, kaže, bila joj je duhovna hrana.
Nakon tri godine porodica se vratila u Zagreb, u kojem je Kristina pokrenula svoj posao. Na temelju mejlova koje je pisala prijateljicama i pričica koje je još u Kopenhagenu napisala da bi ih jednom dala svom sinu, odlučila je da napiše knjigu koju će za Božić pokloniti tim prijateljicama. Knjigu je nazvala „Danci i stranci“. Međutim, knjiga je neviđenom brzinom prešla iz kruga prijatelja u knjižare. Radi se o pitkom, zabavnom i nepretencioznom štivu.
LEŽERAN OPIS
- To je moj doživljaj drugih i nas samih i ništa drugo, ležeran opis mog tamošnjeg života i uviđanja koliko ima odličnog u Danskoj, a koliko toga u Hrvatskoj. I kako nema idealnog. Nadam se da će ovog Božića moji zapisi nekoga obradovati - kaže ona.
1. PRAVILA, PRAVILA I – BEZ IZUZETKA– PRAVILA
Da bi postojao u Danskoj, da bi mogao da imaš ime, adresu, da kupiš auto ili televizor, pa platiš struju, pozajmiš knjigu ili upišeš se u fitnes klub – moraš da imaš žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu sa poreskim brojem CPR-om. Jer taj je broj poput Big Brother kamere – zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica “zna” gde živiš, jesi li oženjen i sa kim, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa i u kojim bankama, što poseduješ u Danskoj, a što u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mesečnu kartu za podzemnu… I to je jedina isprava koju Danci imaju, to je i lična karta, i pasoš, i zdravstvena knjižica. I sa njom obavljaš sve.
2. KOLIKO I KAKO DANCI RADE
Danci su bogat i radan narod, ali sa merom. Sa naglaskom na meri. Dobro je raditi i ne zabušavati, ali u radno vreme. Dobro je zarađivati puno, ali pokazivati bogatstvo je nepristojno. Smatraju da su dovoljno opterećeni 38-časovnim radnim vremenom (pauza im nije plaćena), pa im šest nedelja godišnjeg odmora (koji koriste kada i kako hoće i šef ne mora da ga odobri – samo mora da bude obavešten) ne nudi utehu. Radi se u radnom vremenu, najčešće od 8 do 16. I ni sekundu duže. Nikada. Poslovni laptop ostaje na poslu, ako ga nosiš kući i radiš, plaća se posebni porez. Kao i na prekovremeni rad i na korišćenje službenog mobilnog telefona van radnog vremena.
Stranci se uglavnom čude ovakvim radnim navikama jednog od najbogatijih naroda. Danskog je radnika vrlo lako otpustiti, jer nema otpremnine. Ali je vrlo lako naći i posao – 700.000 Danaca godišnje promeni posao, piše Jutarnji.hr. Prosečnom Balkancu, naviknutom da gotovo svaku uslugu može dobiti i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti, i frizeri, i pedikeri, i radnje, i knjižare, sve se zatvara oko 18 sati.
Ako čekate u prodavnici i sat vremena u redu ne biste li platili robu, kad istekne radno vreme – moraćete da napustite radnju i da se vratite sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan. Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsnu ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red.
3. NOVAC, POREZI, ŠTEDNJA
Danci su izuzetno štedljiv narod i štede na svemu. Namirnice se kupuje petkom, jer subotom dolaze nove pošiljke, pa se petkom stara pošiljka prodaje po akcijskim cenama. Budući da preferiraju sirovu hranu, dobiju sve što im treba. Danci retko kuvaju, ali obrok van doma smatraju rasipništvom i luksuzom. Nenamenski krediti, koji se na Balkanu masovno dižu kada se troši preko mere, u Danskoj su izuzetno retki.
Kamate su najviše 3 posto, ali kredit jednostavno ne možeš dobiti bez krajnje dobrog razloga: banka – koja neminovno zarađuje na takvim kreditima, takve kredite u pravilu ne odobrava ni kad je platežna moć za njihovo vraćanje neupitna. Umesto nenamenskih kredita banka nudi – kurseve upravljanja novcem! Danci koncept minusa, odnosno “dopuštenog prekoračenja po tekućem računu” uopšte ne razumeju.
4. ODGAJANJE DECE U DANSKOJ
Jednog mračnog jutra, šibana hladnim vetrom i praćena prvim kapima kiše, Kristina je prolazila pored desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo da ostavi svog uplakanog 1,5-godišnjeg sina, kada je začila stenjanje i tihi plač. Misleći da umišlja, nagne se nad jedna kolica, kad tamo ugleda zavezanu bebu kako plače. U devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora! Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora, piše Jutarnji.hr.
Najbolje je decu ostaviti u šumi
Danci ekstremno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca retko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez dobrog razloga, trebaju biti kreativni i da se igraju napolju, bez uplitanja odraslih. Zato su izuzetno popularni šumski vrtići. Radi se o vrtiću koji se, u građevinskom smislu, sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu van grada. Osam sati svaki dan ta deca borave – u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora. Sa sobom nose pakete za ručak, pretežno sastavljene od sirove hrane. Osnovno je pravilo da deca moraju da se animiraju sama, bez upletanja pedagoga.
Beba ima temperaturu? Pa ostavite je golu na snegu…
Danci ne nasedaju na prevare farmaceutskih lobija i ne troše lekove bez veze jer – od većine se stvari ne umire. To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara. Nakon dugo godina otpora, prihvatila ju je i Ankica, izbeglica iz Bosne, koja već 20 godina radi kao vaspitačica u tamošnjem vrtiću. Ankica dugo je smirivala Kristinu koja je dobila slom živaca kad je u vrtiću svog deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu pored otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura!
5. BITI STAR U DANSKOJ
Dok su dečija kolica na svakom koraku, starci u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deka servis, a deca napuštaju roditeljski dom gotovo čim im to zakon dopusti, sa 18 godina.
Danski penzioneri najčešće prodaju svoj stan i sa tim novcem odlaze na neko jeftinije mesto za život. Najčešće se radi o francuskoj ili španskoj ili danskoj provinciji. Državne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cene i, sve su jednake! Bez obzira na to gde radili, osnovna penzija je svima ista.
