Utorak 11. 5. 2021.
Washington
180
  • Chicago
    240
  • New York
    170
  • Belmont
    170
  • Atlanta
    200
  • Boston
    230
  • Firt
    200
  • Denver
    210
  • Detroit
    230
  • Dover
    220
  • Hartford
    220
  • Orlean
    200
  • Helena
    210
  • Ren
    160
  • Honolulu
    270
  • Las Vegas
    360
  • Portland
    280
  • Salem
    190
  • Santa Fe
    240
  • Tampa
    230
  • Topeka
    220
0
Nedelja 01.08.2010.
12:00

Notice: Trying to get property of non-object in /var/www/arhiva.vesti-online.com/1.0/system/frontend/views/helpers/Authoralias.php on line 10

Notice: Trying to get property of non-object in /var/www/arhiva.vesti-online.com/1.0/system/frontend/views/helpers/Authoralias.php on line 10

Notice: Trying to get property of non-object in /var/www/arhiva.vesti-online.com/1.0/system/frontend/views/scripts/open/news.phtml on line 73
A

Škola života za američki krem

Najdraži poklon bile bi joj čizme od sedam milja, u svojoj damskoj torbici nosi kompas, u srcu ljubav prema ljudima. Jelena Mesić-Gak je kosmopolita, avanturista, rođena je i odrasla u Beogradu, živi i radi u Njujorku, odmara se u iznajmljenoj kući na Karibima, a bar šest meseci godišnje obilazi plavu planetu.

Nedavno je objavila putopisni kuvar "Razglednica bez marke", uramila je slikom i rečju, kako kaže, svoja traganja za zanimljivim ljudima, predelima, običajima, mirisima i ukusima. Mnogi ljubitelji savremene književnosti ostali su u sredu uveče ispred ulaza u Rimsku dvoranu Biblioteke grada Beograda. Ova sala je bila mala za sve koji su želeli da prisustvuju promociji knjige.


- Roditelji su me kao tinejdžerku slali da skitam po svetu, smatrali su da je bolje ulagati u takva životna iskustva nego u komade nameštaja. Putovala sam, gledala slušala, i jela... Uvek kada bi se avion spustio u neku novu zemlju, oči su mi se otvarale malo više. Ta putovanja su mi pomogla da bliže odredim svoje mesto u svetu. Završila sam Filološki fakultet, odsek za engleski jezik i književnost.

Rano sam počela da radim na RTS-u, u Redakciji za kulturu koju je u to vreme vodila Zora Korać, vodila sam nekoliko programa, a onda dobila poziv da sarađujem u emisiji "Kino-oko". Godinama sam sa ekipom odlazila na filmske festivale po svetu, u Kan, Veneciju, San Sebastijan, Moskvu...

Snimali smo, intervjuisali filmske zvezde i autore filmova... Vodila sam hronike Festa i imala prilike da radim intervjue i dokumentarce o mnogim istaknutim ličnostima, da upoznam Federikija Felinija, Luja Mala, Džejn Fondu, Alberta Moraviju, Paula Koelja, Isaka Singera, Josifa Brodskog, Oktavija Paza, Markesa, Miloša Formana, Pabla Pikasa... Bio je to divan i zanimljiv period u mom životu - priča Jelena, dok sedimo na terasi njene porodične kuće na Dedinju.


Plava kosa joj je nemirna kao i duh koji joj ne da da miruje, u očima su joj sunce i zvezde koje stalno menjaju konfiguraciju, uzalud bi je upitali u kom je horoskopskom znaku rođena, njena zvezda je lutalica.

Skakavce ne bi probala ni u ludilu


- Hrana je bila vrlo zanimljiv i značajan deo mog detinjstva, moja majka Milica je fantastična kuvarica, pripremala nam je neka divna jela koja nisu poticala sa ovog podneblja... Shvatila sam da je ona kuvala, u stvari, nekakva indonežanska jela, kineske supe, iranska jela sa jogurtom...

 

Na putovanjima sam koristila ne samo viljušku i nož, već i štapiće ili samo komadiće lepinje kao na Bliskom istoku. Ponekad sam se služila samo rukama, kao u Indiji i Šri Lanki. Na kraju, na granici Tajlanda i Mijamara, pošto nismo imali ničim ni ruke da operemo, jeli smo u kučećoj pozi. Svako poglavlje u mojoj knjizi ilustrovala sam sa tri recepta te lokalne hrane koju sam okusila i koju sam pravila i sama kod kuće. I to su provereni recepti! Mnogi me pitaju postojili hrana koju ne bih probala ni u ludilu. Mnogo toga ne jedem, na primer razne bube, skakavce ne bih probala ni da umirem od gladi.


Gledala smrti u oči


- Svako putovanje podrazumeva i rizik. Jednom sam bila u životnoj opasnosti, na Himalajima, imala sam veliki problem sa nadmorskom visinom i retkim vazduhom. Nisam uspela dovoljno brzo da se aklimatizujem, na kraju su hitno helikopterom morali da me prebace u bolnicu. Minuti su bili u pitanju, gledala sam smrti u oči.

 

Moja najlepša iskustva sa svih putovanja su kada odem negde, uradim nešto dobro i promenim nekome život. A najstrašnije iskustvo je kad shvatim da ništa ne mogu da učinim,promenim, tada sam sklona da kao iskupljenje sve pare što imam dam nekom prosjaku.


Raj na Karibima


- Često me prijatelji pitaju da li su Karibi zemaljski raj? Karibima je problem droga, a uragani koji duvaju su rušilački. Ipak, mogu da kažem da su Karibi raj, sve više vremena provodim tamo. Postoji kućica koju suprug i ja rentiramo,tamo mogu i da pišem i da meditiram...


Suze zbog Josifa Brodskog


- Razgovor sa Josifom Brodskim ću pamtiti dok sam živa. Plakala sam dok sam pravila intervju, a pravila sam ga nekoliko dana. Brodski mi je pričao o svom detinjstvu, o sobi u kojoj je odrastao i majci koja je zavesom pregradila sobu, i on je živeo u jednom kutku gde mu je bio krevet i noćni stočić sa lampom.

 

Kroz njegovu emociju, reči i majstorstvo u pričanju, shvatite da je ta soba za njega bila čitav univerzum, jer je njegov duh bio sposoban da izađe iz svega toga. Najćudljiviji sagovornik bio mi je Oktavio Paz. On je dobar pesnik, ali nekako nisam bila najzadovoljnija rečima koje je taj čovek izgovarao, načinom na koji je govorio. To je bilo vreme kada je dobio Nobelovu nagradu, kada su mu intervjui bili deo publiciteta.

 

Očekivalo se mnogo od njega, a on je valjda bio umoran, nije mi delovao mnogo iskreno. Bila sam tada trudna sa Nikolom, možda je moja trudnoća uticala na mene, moguće je da se Nikoli nešto u svemu tome nije dopalo...

Ljubav na Menhetnu


- U Njujork sam se zaputila 1982. da pronađem sebe, da vidim kako je negde drugde. Amerika mi je bila jedna od najprivlačnijih destinacija, s obzirom na to da sam i ranije često odlazila u Njujork kod prijatelja, poznavala grad, osećala se dobro u njemu. Uzela sam godinu dana odsustva i otisnula se. Mogla sam uvek da šaljem priloge za RTS, što sam i činila niz godina, pronalazila snimatelja koji nije mnogo koštao, snimala kulturne događaje...

Bilo mi je veoma važno da sam uvek mogla da se vratim u Beograd. Njujork je postao moj dom, ali u Beograd sam se vraćala svakog leta da vidim porodicu i prijatelje, to me je oslobađalo osećanja nostalgije. I sada je tako.


Jelena se u Njujorku udala i rodila dvoje dece i to je na neki način filmska priča. Svog supruga Ranka Gaka upoznala je u Beogradu u RTS-u, gde je on radio kao producent. Bili su samo kolege.


- Ranko i ja smo se zavoleli i venčali u Americi. Došao je kao turista u Njujork, potražio me i desila nam se ljubav. On se vratio u Beograd, počela su da lete pisma, vodili smo beskonačne telefonske razgovore. Kada smo izračunali koliko nas košta telefon, zaključili smo da je jeftinije da on kupi avionsku kartu i doputuje u Njujork. Nisam mu dozvolila da se vrati. Kasnije su nam rode donele decu, ćerku Anu i sina Marka koji su sada odrasli ljudi.


Ranko je u Njujorku osnovao Agenciju za produkciju dokumentarnih filmova i opslužuje TV ekipe iz Evrope.


- Ja sam se od samog početka bavila raznim stvarima, radila sam nekoliko poslova u isto vreme, kao agent za jednu brokersku kompaniju, vozila se kolima sa jednom imućnom gospođom, pravila joj društvo i čitala joj knjigu, radila sam kao prevodilac i kao komentator Olimpijskih igara u Sarajevu za jednu američku TV stanicu... Ali, suprug i ja stizali smo i da se zabavljamo, iznajmili smo stan na Menhetnu. Voleli smo da uvek budemo u centru zbivanja, da odemo na neki lep koncert, u bioskop, pozorište, šetnju...


Druga strana medalje


Ipak, putnička bubica koju su joj roditelji usadili ostala je zauvek u Jeleni. Niz godina, tačnije do 2009, radila je za malu neprofitnu organizaciju. U Institutu za društveni pokret ili, bolje rečeno, Institutu za društveno vođstvo, bila je programski direktor.


- Izdržavali smo se od priloga koje su nam davali imućni ljudi u Njujorku, a bavili smo se edukacijom mladih i organizovanjem volonterskih projekata po svetu. Najpre smo organizovali male konferencije na koje smo pozivali jako uspešne ljude da bi studentima pričali kakvi su bili njihovi životni putevi, kao i o dobrim i lošim iskustvima koja su im pomogla da postanu to što jesu.

Zatim smo počeli da organizujemo edukativna putovanja za tinejdžere. Bila su to deca iz vrlo imućnih porodica. Roditelji su im bili zvezde na njujorškom nebu, a oni nikad nisu izašli iz te zaštićene sredine u kojoj su morali da se snalaze samo donekle i učine samo ponešto. Želeli smo, pre svega, tu decu da naučimo zašto je bitno pomagati ljudima, zašto je važan volonterski rad i da se ne uplaše ako im život bilo kada pokaže svoje drugo lice.


Indija je uvek neodoljivo privlačila Jelenu, nekoliko puta je odlazila u tu daleku i egzotičnu zemlju. Nije čudo što je odlučila da počne da vodi sa svojim saradnicima grupe tinejdžera iz bogatih porodica u Indiju, u avanturu koju će pamtiti dok žive. Usledila su zatim i putovanja u Peru, Tanzaniju, a onda i preko okeana, u Australiju!


- Deci i njihovim roditeljima sam objašnjavala da putujemo da bismo humanitarno radili najteže fizičke poslove, da je oblast u koju idemo i lepa surova, da ćemo živeti bez komfora, jesti lokalnu hranu i rintati od zore do mraka. Vrlo svesno sam ih razuveravala i na neki način odgovarala od toga da putuju, prikazivala im dokumentarne filmove, trudila se da saznaju sve što mogu o onome što ih čeka. Nisam želela da ublažim taj kulturni i emotivni, fizički i socijalni šok koji će doživeti.

Tim tinejdžerima, uzeti ašov i lopatu i zajedno sa lokalnim radnicima kopati i zidati, nije bilo nimalo lako. Mnogi su unapred odustajali i dobro je što je tako. Ta prethodna priprema bila je obavezna i za sve ostale destinacije koje su usledile da ne bi bilo iznenađenja.


Osvajanje Himalaja


Jelena i njeni saradnici sa Instituta su u nekoliko navrata vodili grupe od 10 do 15 tinejdžera u Ladak, u podnožju Himalaja.


- U Ladačkoj oblasti smo gradili škole, odnosno proširivali smo već postojeće. Jedna škola od četiri razreda opsluživala je niz sela, 250 dece je svakog jutra pešačilo 20 kilometara i mogli su zbog nedostatka prostora da završe samo četiri razreda. Proširili smo im školu tako da su mogli da završe svih osam. Ta oblast se nalazi pod snegom i ledom osam meseci godišnje.

Meštani, naročito žene, žive kao domaće životinje. Kad padne sneg nema komunikacije. Škole su posle naših dolazaka postale mesta gde su žene mogle da se okupljaju, da pletu, vezu, pevaju, razgovaraju, druže se... Tu su počeli da se okupljaju i meštani i da se dogovaraju o najvažnijim stvarima za selo. Pored škola zidali smo i toalete, nije bilo javnih, napravili bismo tri-četiri po selima, pored glavnih puteva. Zidali smo i česme. Odlazili smo sa grupama i na jug Indije, u državu Kerala, tamo smo se bavili edukacijom žena o ishrani i vaspitanju dece. Ta oblast je vrlo siromašna i ljudima je pomoć preko potrebna.


Peru i Tanzanija su bile podjednako važna odredišta.


- U Peruu smo pravili kuće za ugrožene stanovnike Pamplone, predgrađa koje se naslanja na glavni grad Limu. Sve kuće u Pamploni su bile sklepane od dasaka, papira, kartona, lima, plastike... Kupovali smo jeftine montažne kuće koje smo sklapali sa lokalnim majstorima. Kasnije smo pomogli da se dovede i voda, mnogo smo učinili za te ljude, stekli prijatelje među njima.

U Tanzaniji smo pravili vodovode i sisteme za navodnjavanje. Vodovod smo pravili pomoću cevi koje smo razvlačili od izvora do sela i zidali česme. Od odbačenih creva smo pravili sisteme za navodnjavanje, kupovali smo creva, bušili ih i razvlačili ih kroz polja. Najprostije rečeno, svuda smo rintali, jer nam je cilj bio da pomognemo ljudima, ali da i svi zajedno naučimo da cenimo ono što imamo i da se ne plašimo sudbine koja ponekad može da bude surova.

Pustolovina bez kraja


Usledila su i putovanja i boravci u Australiji, koja nisu bila manje uzbudljiva za tinejdžere i, kako Jelena kaže, vrlo slična rijaliti porogramu "Farma".


- Slali smo decu u Australiju da se nauče veštinama preživljavanja, u saradnji sa jednim centrom blizu Melburna. Kad stignu, deca imaju određenu sumu novca, objašnjeno im je šta treba da rade, gde se kupuje hrana, kako se priprema, sve o čišćenju, pranju i ostalim poslovima koji ih čekaju. Drugim rečima, uče osnovne veštine života, moraju da se dogovore šta će ko da radi. Bilo je tu i svađa i razmirica i teških reči... Ali, kada bih razgovarala sa tom decom posle putovanja primećivala sam promenu koja se u njima dogodila.


U knjizi "Razglednica bez marke" Jelena je napisala priču o jednoj grupi tinejdžera sa kojom je boravila u Indiji. Priču završava tako što devojke iz grupe, pre odlaska iz Indije, poziva u jedan otmen hotel u Nju Delhiju na piće.


- Mi smo čiste, ali pocepane, izgužvane, u radnim pantalonama i izbledelim majicama. Ulazimo u luksuzan hotel, sve miriše, klanjaju nam se portiri odeveni u najraskošnije indijske nošnje, sa turbanima, i belim rukavicama... Devojke piju sok, a ja pivo. Gledam ih, njihovo oduševljenje je bezgranično, a znate, one potiču iz takvih sredina, iz umivenih kuća koje se fotografišu za najotmenije magazine.

Vodim ih u radnje tipa "Šanel" i "Prada", očarane su su, iako se odevaju u takvim prodavnicama. Nešto se desilo sa tim devojkama, okusile su nešto drugo, onako sa žuljevitim rukama, pocepane i prljave šire oči kao da prvi put sve to vide. Kada se budu vratile kući i istuširale se, obukle firmiranu garderobu, ipak neće biti sve isto. Videle su i okusile surovost, upoznale nemaštinu, znaće da cene ono što imaju i da deo toga podele sa drugima. To je i cilj putovanja i edukacije koje sam organizovala i srećna sam zbog toga.


Jelena kaže da je njen život i dalje pustolovina. I njena knjiga govori o tome, svako poglavlje je puno priča o onome što je doživela, i što je uticalo da, kako kaže, malo bolje vidi i malo bolje čuje ljude oko sebe.


- Članovi moje porodice su me uvek pitali zašto baš "tamo" putujem, zašto ne odem negde gde se brže i lepše stiže, a ja sam im odgovarala da idem "tamo" zato što je izazov i zato što se sa takvih putovanja nikada ne vratim kao ista osoba. Takva putovanja mi otvore neke nove vidike. Zato uvek kažem - nisu svi koji lutaju izgubljeni - što je i moj životni moto.

VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Sigma Pešić (59)
GUBITNIK
Sonja Biserko (71)
DNEVNI HOROSKOP
vodolija21. 1. - 19. 2.
Nedostaje vam osnovno interesovanje da se posvetite nekim poslovnim temema koje zahtevaju dodatni napor. Nemojte precenjivati svoje profesionalne mogućnosti. Trenutni položaj Meseca u vama podstiče emotivnu nesigurnost, stoga izbegavajte rasparavu ili sumnjivo društvo. Budite iskreni prema svima.
DNEVNI HOROSKOP
lav22. 6. - 23. 8.
Neko ima dobre namere, dogovor sa jednom osobom čini vam se da obećava zajedničku korist ili poslovno-finansijski dobitak. Zadržite samopouzdanje i optimistizam, ponekad je "prvi utisak" od presudnog značaja za dalji tok poslovnih događaja. Osoba koja privlači vašu pažnju deluje nedodirljivo.
DNEVNI HOROSKOP
vaga24. 9. - 23. 10.
Imate dobro idejno rešenje, ali neko pokušava da ogranici vasu ulogu i uticaj na dalji tok poslovnog dogovora. Nemojte dozvoliti, da se nesporazum negativno odražava na vasu koncentraciju ili da vas neko "ulovi" u svoju zamku. Važno je da se nalazite u pozitivnom okruženju. Pažljivije birajte društvo za grad.
  • 2021 © - vesti online