Večita borba: Meštani ovog ruskog sela svako jutro se bude zatrpani peskom

Neobično selo Šojna nalazi se na rubu arktičkog kruga, a uprkos hladnim temperaturama, njegova obala smatra se pustinjom. Grubi pesak prostire se na oko 10 kilometara obale Belog mora, gde se nalazi ovo mesto.

Ono što je nekada bilo malo i tiho ribarsko selom, tridesetih je postalo impresivno naselje s više od 1.500 stanovnika i sedamdesetak ribarskih brodova - koća. 

Nekada vrlo bogat morski život industrija je ugrozila masovnim izlovom, a zbog nestašice ribe na kraju je propao posao, pa se populacija u selu značajno smanjila. 

Ljudi su masovno počeli da se iseljavaju u nova ribarska mesta, koja su im nudila bolju perspektivu. Ipak, ostali su starosedeoci, i oni koji nisu imali mogućnosti da odu, a Šojna je u međuvremenu doživela i neobičan fenomen - peščane dine su započele svoju invaziju na ovo mesto. 

S obzirom na to da je morski sistem postao neuravnotežen zbog preteranog izlova, dno okeana počelo je da se pomera. Nekada potopljene peščane dine krenule su prema obali, zbog čega je Šojna počela da tone. Iako na početku ova pojava nije bila primetna, osamdesetih je pesak počeo da se približava kućama, a u ranim devedesetim je zahvatio grad.

Zakopavanje na dnevnoj bazi

Ljudi iz Šojne jedno veče su normalno otišli na počinak, a ujutro su imali šta da vide - bili su živi zakopani u svojim kućama. Pogled kroz prozor otkrivao je samo gomilu srebrnog peska, preko kojeg se prelivala sunčeva svetlost - okeansko dno je progutalo selo. 

Nakon što su se iskopali, meštani su se ponadali njihova noćna mora gotova, ali to je bilo daleko od istine. Pesak im se i dalje prikrada dok spavaju, zatrpavajući kuće.

Ionako mala populacija pretrpela je još jedan egzodus, ostavljajući iza sebe groblje brodova i kuće koje se urušavaju, pretvarajući mesto u selo duhova. 

Šojna je danas dom oko 300 ljudi, koji preživljavaju s mizernim penzijama i socijalnim nadoknadama za nezaposlene, loveći u slobodno vreme guske i otkopavajući pesak. 

Nažalost, tržište rada je nepostojeće, a u mesto ne vredi ulagati. Nema hotela ni restorana, ima samo nekoliko manjih prodavnica.

Ljudi iz Šojne se probude, izvuku se iz peska da bi normalno funkcionisali, a dine za jednu noć mogu doslovno da pokriju celu zgradu. 

Ipak, stanovnici su naučili nekoliko trikova koji im olakšavaju život - noću ostave vrata otvorena da bi ujutro mogli da izađu napolje. 

Ovakav način života čini većinu kućnih poslova besmislenim, pa nema brisanja prašine ili usisavanja.

U selu nema potrebe za asfaltiranim putem, ili železnicom, a svako putovanje iz Šojne svodi se na brod ili avion koji poleće sa skromne piste duge 650 metara i, naravno, prekrivene peskom. 

Uprkos teškim okolnostima, stanovnici su samostalni i ponosni na svoj neobičan stil života, a uslovi koji se drugima čine nepodnošljivim za njih su normalni. 

Ipak, brojni stranci pokušavaju da pronađu način kako da olakšaju meštanima muke. Arhitekta Jan Gunnar Skjeldsoj trenutno sakuplja najbolja stambena arhitektonska rešenja kojima bi mogao da se smanji uticaj peska.