Ki Vest: Potraga za blagom, pirati, pecanje i zalazak Sunca
Ovde su nekada harali neustrašivi gusari i lovci na blaga trgovačkih galija potonulih u opasnim olujnim vodama. Danas caruju nostalgični turisti u potrazi za dobrim provodom i mističnim pričama o davno prohujalim vremenima
Oznake pored puta pokazuju koliko milja još preostaje do najjužnije tačke severno-američkog kontinenta. Na nultoj milji, gde se mešaju vode Meksičkog zaliva i Atlanskog okena i sudaraju dva različita sveta, poslovni američki i uzbudljivi karipski, bliže Kubi nego domovini, kao poslednja tačka u nizu minijaturnih ostrva, smestio se grad-ostrvo Ki Vest.
Ova grupa od preko 800 ostrva, od kojih je samo 30 naseljeno, nazvana je Florida Kiz. Neobičan naziv koji potiče od španske reči za nisko, ravno zemljište, dobili su sa pravom: na Ki Vestu najviša tačka je na pet metara nadmorske visine. Sva ostrva su pripadala Španiji koja ih je početkom 19. veka prodala jednom američkom bogatašu za dve hiljade dolara. Danas ovo zemljište basnoslovno vredi i na njemu se nalaze neke od najskupljih nekretnina u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ki Vest je bio nepoznat svetu dok milijarder Henri Flager nije izgradio železnicu od severa Floride do njene krajnje tačke i pretvorio ga u kopneni grad. Danas stara železnica više ne radi i do ostrva širokog samo tri kilometra, udaljenog 165 kilometara od kopna, stiže se putem sa 42 mosta, od kojih je najduži jedanaest kilometara. Stotine tona blistavo belog, svilenkastog peska na plažama Ki Vesta doneseno je sa Bahama jer je obala kamenita. Nista neobično jer Ki Vest živi od turista kojih uvek ima više nego stanovnika.
U prošlosti, ovuda su prolazile galije španske krune natovarene zlatom, srebrom, dragim kamenjem, kafom i začinima. Koristile su povoljne struje i vetrove da stignu iz Meksika i Južne Amerike u Evropu. Tada neprijateljske države, Engleska, Franscuska i Holandija, organizovale su posebne brodove da otimaju ove dragocene tovare.
Kada je Španija sa njima sklopila mir, napadi su zvanično prestali, ali posade koje su do tada bile na državnom platnom spisku, nastavile su samostalno sa ovim unosnim poslom. Tako su nastali gusari koji su napadali sve brodove, bez obzira na zastavu pod kojom su plovili. Opasne vode oko Ki Vesta postale su grobnica preko dve stotine opljačkanih brodova koji i danas leže na morskom dnu. Gusari su svoj posao uspešno obavljali sve do sredine 19. veka, kada je američka mornarica, u cilju da ih uništi, osnovala ovde pomorsku bazu. Gusari su se onda preorjentisali na drugi, legalan posao - spasilaca potonulog blaga. Privlačne tirkizne vode oko Ki Vesta su podmukle i često kobne. Ispod blistave lepote mora, kriju se oštri koralni grebeni, a razbesnela oluja za tili čas prekrije sunčano nebo.
Ova smrtonosna kombinacija razbila je brojne brodove o stene i upropastila bankarske račune mnogih trgovaca. Tokom zime, kada oluje nisu česte, spasioci su lažnim signalima navodili brodove na grebene, a zatim hitali da spasavaju njihov tovar. Sa osmatračnica visokih preko trideset metara, danonoćno su gledali na pučinu. Oko 2000 tadašnjih stanovnika je sa nestrpljenjem iščekivalo klepet zvona i povike koji su se čuli od Atlantika do Meksičkog zaliva: "Olupina na vidiku”! Ko prvi stigne do nasukanog broda, komanduje akcijom spasavanja i dobija najveći deo nagrade za spaseni tovar. Zahvaljujući godišnjoj zaradi od nekih pola miliona, oko sedam miliona u današnjim dolarima, Ki Vest je pedeset godina bio grad sa najvećim prihodom po glavi stanovnika u američkoj uniji. Sa modernom navigacijom, neustrašivi spasioci potonulih blaga su nestali. Zamenili su ih novi, koji uz pomoć robota, u morskim dubinama nalaze davno potopljen dragoceni tovar.
Ovde je izvađeno i najpoznatije potonulo blago na svetu: preko hiljadu poluga zlata i srebra sa španskog jedrenjaka Nuestra Senora De Atoča koga je progutalo pobesnelo more pre četiri stotine godina.
Uzbudljivi događaji i dalje prate Ki Vest. Tako je ovaj grad-ostrvo proglasio nezavisnost od SAD 1982. godine, kao odgovor na policijsku blokadu jedinog puta koji vodi ka kopnu, u cilju da se spreči ulazak ilegalnih emigranata. Kada građani Ki Vesta nisu uspeli da je uklone ni sudskim putem, u znak protesta su proglasili nezavisnost, izabrali vladu, osnovali vojsku i objavili rat matici. Državu su nazvali "Konk republika”, po velikoj, jestivoj školjki koja se nekada lovila u okolnim vodama.
Nezavisnost je trajala samo jedan minut, jer se predsednik vlade po proglašenju predao federalnim agentima. Republika i danas postoji, ali samo kao simbol slobodnog duha i turistički mamac. Međutim, izdaje svoje pasoše sa kojima su neki vlasnici čak nesmetano putovali po svetu. Za samo 118 dolara svako može dobiti državljanstvo i pasoš, a za 10.000 dolara diplomatski i zvanje ambasadora!!! Zahtevi se primaju i preko interneta…
Neobičnost Ki Vesta, avanturistički duh njenih stanovnika, izvanredna klima i toplo more tokom cele godine, privukli su mnoge interesantne ličnosti. Ernest Hemingvej je ovde napisao svoja najpoznatija dela čija se prva izdanja čuvaju u njegovoj kući pretvorenoj u muzej. U kuhinji, gde je spremao riblje specijalitete koje je sam lovio, i danas se osećaju njegov duh i miris ruma koji je pio umesto vode. Preko šesdeset mačaka, potomaka njegove mačke sa šest prstiju, slobodno šetaju okolo i mnoge imaju tu istu, neobičnu karakteristiku.
Na Ki Vestu je i nekadašnje letovalište američkih predsednika "Mala Bela Kuća”, gde je predsednik Truman doneo odluku da pomogne izgradnju porušene Evrope. Salon još uvek krasi njegov kartaški sto, jer je. bio strastveni igrač pokera, sto je i u današnje vreme šokantno za jednog predsednika.
Istorija Ki Vesta vezana je i za kubanske emigrante koji su počeli da se naseljavaju za vreme kubanskog građanskog rata. Sa sobom su doneli sve čari kubanske kuhinje i arome rukom uvijanih cigara. U gradu je nekada postojalo preko 160 fabrika koje su proizvodile više od sto miliona kubanskih cigara godišnje. Do Kube je samo 145 kilometara, pa su obale Ki Vesta i u savremenoj istoriji bile spas za Kubance: 1980. godine, za pet meseci, na plaže Ki Vesta iskrcalo se preko 125.000 kubanskih emigranata.
Neki su nastavili put, a oni koji su ostali na ostrvu po mnogo čemu sličnom njihovom rodnom, daju Ki Vestu poseban šarm, pa se putniku čini da je jako daleko od američke civilizacije: španski jezik se čuje više nego engleski, kubanski restorani vladaju gastronomskim nebom, a latino muzika preovlađuje u svim barovima i na radio talasima. Ko dolazi ovde, treba mu samo foto aparat, kupaći kostim i pun novčanik. Dobro raspoloženje i uzbudljiva atmosfera osećaju se u vazduhu, čim zakoračite na jedinu glavnu ulicu na svetu koja počinje na jednom a završava se na drugom moru. I ne zaboravite naočare za sunce: ovde je jedan od najspektakularnijih zalazaka sunca na zapadnoj hemisferi.
