Mali Pariz u Srbiji (nije kafana!)
Znate li za Mali Pariz, koji uopšte nije tako daleko i nema veze sa Francuskom?
Iako pogođen krizom, jedan od najstarijih srpskih gradova - Šabac, bolje se razvijao od drugih gradova u Srbiji. Ono što je za Pariz Diznilend, za Šabac je vašar.
Svašta će vam danas kazati o Šapcu. Većina od 115.000 ljudi popisanih u šabačkoj opštini za svoj grad će reći da je Mali Pariz. Ono što je za Pariz Diznilend, za Šabac je Šabački vašar. A kao što je Pariz glavni grad Pete Republike, tako je i Šabac glavni grad Čivijaške republike.
"Čivijada je bila festival sarkazma, cinizma, čak i zdravog i upečatljivog duha kako se vlast i njeno ponašanje dovodi u pitanje i ismeva iz ugla naroda", kaže glumac Branislav Lečić koji je Šabac napustio kako bi upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.
Sanja Bokun Dinić, direktorka biblioteke u Šapcu, kaže da joj se ne dopada to u šta se šabački vašar pretvorio poslednjih godina.
"Meni je žao što šabački vašar danas više liči na bilo koju buvlju pijacu tih nekoliko dana, sa šatrama, sa pevačicama, sa svim tim sadržajima koji su na našim vašarima, što naš grad nije uradio jedno lepo etnološko prevrednovanje šabačkog vašara", kaže ona.
Novinarka Jelena Mišojčić je, međutim, kako kaže, veoma ponosna na tu autentičnu šabačku manifestaciju.
"Fenomenološki to je jako bogat program, to je eksplozija boja, šarenilo za oči. To su takvi doživljaji na šabačkom vašaru da je zaista šteta da neko ne vidi tu veliku lokalnu manifestaciju. To jeste, na neki način, kulturna odrednica Šapca, ali i veliki vašar mentaliteta našeg naroda", priča Jelena.
Do Malog Pariza se danas stiže malo autoputem, pa malo kaldrmom, a prvi pogled nije baš tako prijatan - sa leve strane industrija na umoru, a sa desne velika deponija.
"Kada idete od Šapca do Beograda, ili obrnuto, vi ustvari prođete kroz dve civilizacije, jedna je autoputem od Rume do Beograda i to je 21. vek, a ovih 30 kilometara od Rume do Šapca, ne mogu to tačno ni vremenski da smestim, gde je - to je valjda tranzicija", kaže nekadašnji ministar poljoprivrede Dušan Petrović.
Šabac spada među starije srpske gradove. Ipak, može se reći da istorija Šapca kao grada počinje sa Jevremom Obrenovićem, bratom kneza Miloša. Zahvaljujući Jevremu Obrenoviću grad je urbanizovan 1826. godine, a Šabac biva prvi grad u Srbiji koji ima apoteku, pozorište, zastakljene prozore, fijaker.
Nadomak Šapca, na planini Cer, nalazi se spomenik srpskim vojnicima koji su u čuvenoj Cerskoj bici, prvoj bici Prvog svetskog rata, porazili austrougarsku vojsku.
Nadomak Šapca je i Mišar, poprište jedne od najčuvenijih bitaka Prvog srpskog ustanka.
Među prvim gradovima u Evropi Šabac je ženama otvorio vrata svoje gimnazije. Tu su školu pohađale Isidora Sekulić, ali i Mileva Marić, poznatija kao Mileva Ajnštajn. Iz Šapca u velike gradove uputili su se mnogi znameniti Srbi: Laza Lazarević, Kosta Abrašević, Janko Veselinović, Stanislav Vinaver. Od obrazovnih ustanova Šapčani se najviše ponose bibliotekom.
"Čini mi se da svi Šapčani nekako vole biblioteku zato što ih podseća na upravo onu stvar koja jeste element kojim se mi svi dičimo u gradu, to je ta boemština. Prostorija u kojoj se nalazi ta gradska biblioteka, ona jeste osnovana 1847. godine, ali je ona zapravo bila kafana. Ja ne znam da li ijedan grad u Srbiji ima instituciju biblioteke koja je potekla iz kafane, a ja mislim da je to stvar kojom mi treba da se ponosimo, jer su najlepše pesme i najlepša književna dela zaista i nastala u kafani", kaže Mišojčić.
Ni čuvene šabačke kafane nisu što su nekad bile, zamenili su ih uobičajeni kafići. Ono što se u Šapcu nikad nije promenilo jeste vedar čivijaški duh i nadimak - Šapčani čivijaši.
Meštani objašnjavaju poreklo tog čudnog nadimka:
"Nastao je tako što je knez Milan Obrenović voleo da se kocka u Šapcu. Imali smo jake kockarnice koje su se nalazile u tadašnjim hotelima. Hotel 'Evropa' je bilo njegovo stalno odredište. Mi smo bili jako ljuti što je on dozvolio da kao glavni u državi, tadašnjoj kneževini Srbiji, dozvolio sebi da ne plati kockarski dug. E onda smo mi njemu, u znak odmazde, izvukli čiviju iz kočije", priča Jelena.
