Ulica od 45 kilometara
Došljak doživi vrtoglavicu na ulicama Pekinga. Reka 20 miliona ljudi i pet miliona automobila danonoćno teče kineskom prestonicom.
Peking je velegrad koji kao da pokušava da pobegne od samog sebe. Raste i širi se neverovatnom brzinom. Ovde već odavno ne možete da pronađete neko „staro društvo iz ulice”: Čangan, najprometnija pekinška ulica, dugačka je čitavih 45 kilometara. Najduža ulica na svetu, hvale se Kinezi.
Mešavina bezbroj ukusa, mirisa i boja. Šarenim Vanfuđinom, pekinškom Knez-Mihailovom, neizostavno treba prošetati, sesti u neku čajdžinicu i uz zeleni čaj gledati kroz izlog užurbani svet.
U pomodnoj četvrti pored parka Čaojang, po silnim kafeima vrvi od našminkane klijentele. Uglancane limuzine i luksuzni džipovi su stvar prestiža.
Ako malo skrenete sa bučnog Sanlituna ili šarenog Ćićajuana, nađete se bukvalno u drugom svetu: u lavirintu prašnjavih uličica kojima promiču pognute žene i natrontani muškarci. Zvuci sela, miris pržene ribe i žagor uličnih prodavaca.
Tvrde da su socijalne razlike Kine danas veće od onih u Americi.
U obilazak prostranog Pekinga možete krenuti taksijem, metroom ili rikšom. Ali, ako ne želite da provedete ostatak života u taksiju, obavezno kupite plan grada i naučite makar tri kineske neophodne reči: zouguai – levo, jouguai – desno i dždao – pravo. Prava je retkost sresti pekinškog taksistu koji govori engleski.
U gradskom bedekeru obeleženo je više od 200 tzv. turističkih punktova. Nezaobilazni Zabranjeni grad, nadomak trga Nebeskog mira (Tjenanmena), svakodnevno je preplavljen turistima. Na ulazu još visi ogromna fotografija Mao Cedunga, koji je na ovom mestu 1949. proglasio osnivanje NR Kine.
Zauzima 720.000 kvadrata i okružen je zidom visokim deset metara. Ovde su nekad živela 24 cara dinastija Ming i Ćing. Samo u vreme Minga na carskom dvoru je bilo 9.000 konkubina i 100.000 evnuha.
Prošlost svedoči da je grad, pod različitim imenima, bio prestonica pet carskih dinastija. Pre oko 2.300 godina zvao se Đi, pa Jenđin, Džungdu, Dadu, Bejping. Najzad je 1403. dobio ime – Bejđing (Severna prestonica), kako Kinezi nazivaju Peking.
Ovde se danas, haotično ali ubrzano, meša ono što je prošlo i ono što će tek stići. Grad je danas sasvim srećan kada sruši neki svoj oblakoder, podignut pre samo nekoliko godina, da bi napravio mesto za novi, još veći i blistaviji.
Drevna tradicija i najmodernija tehnologija, luksuzni neboderi i trošne udžerice, drvene računaljke (abakusi) i najsavremeniji kompjuteri, bofl i skupoceni porcelan, sjaj i beda, Istok i Zapad – sve to postoji jedno uz drugo u Pekingu.
Ako vam je cilj – šoping, onda je izbor veoma širok: od mnoštva luksuznih butika i grandioznih robnih kuća sa firmiranom robom, do dvadesetak velikih pekinških pijaca, od kojih su tri ubedljivo najposećenije: Svilena, Pamučna i Biserna.
Ukoliko volite operu, onda treba otići u čuvenu čajdžinicu „Laoše” koja se pročula po izvanrednim operskim pevačima, ljupkim pokretima igračica i drevnim kostimima.
Pekinška opera je strogo formalizovana i usredsređena na četiri glavne uloge: mušku, žensku, ulogu "obojenog lica” (ili prevaranta) i ulogu klovna.
Karte koštaju između 80 i 200 juana (1 evro – 8 juana). Za najskuplju ulaznicu dobićete mesto u prvom redu, odmah iza stola na kojem su čaj i kolači. Imaćete priliku da se sa samo par metara divite savršenstvu šminke umetnika. A posle ponoći, kada većina Pekinžana spava, u Gui Đijeu, ili Ulici duhova, načičkanoj restoranima, tek počinje noćna zabava. Ovde svraća uglavnom skromniji kineski svet, željan provoda za male pare.
Smeštena na periferiji, daleko od šljaštećih četvrti, Gui Đije je postala nezaobilazna ulica za noćni provod dokonog sveta. U nizu lokala ovog zabačenog hutonga (uskog sokaka sa niskim kućama i zajedničkim dvorištima), prava je retkost videti nekog stranca.
Dok muzika trešti iz razglasa u skučenom restoranu "Baođuha”, gosti se osmehuju pridošlicama, nazdravljaju i kuckaju štapićima po tanjirima jeftinih đakonija. Iako je ponoć davno minula, svi stolovi su zauzeti.
"Moji gosti uvek dolaze namerno a ne tek tako – nenadano, zato što su zalutali u Ulicu duhova”, tvrdi Lju Bing, vlasnik "Baođuhe”, gde porcija navodno svežih morskih rakova košta 16 juana (dva evra).
Pečene patke vise ispred kuhinje kao uvošteni mamci, dok uniformisane konobarice guraju kolica sa prženom ribom, pilećim krilcima i ćuftama u soja-sosu. Zidovi su obojeni crvenom bojom koja, prema kineskom verovanju, donosi sreću.
U Gui Đije retko svraćaju pripadnici pekinškog džet-seta, šminke i mafije, uobičajene noćne publike iz barova Sanlituna i Čaojanga. Njihova zabava zahteva bleštaviji ambijent i mnogo više novca. Provod u stilu "samo jednom se živi”.
Imućne i razmetljive ekipe uglavnom naručuju najskuplje koktele koji su bacili u duboku senku tradicionalna kineska pića. "Zaiđen, moutai" (zbogom, rakijo), uzvikuju omamljeni pozeri u društvu raskalašnih dama u ulickanom klubu "Najtmen”.
I tako sve do zore, dok osvit dana ne rastera pekinški noćni svet.
