"Rašino selo" - gost dobrodošao i u sedlu!
Radoje Raša Stanojlović, profesor ekonomije koji 30 godina živi u Americi, u Rudovcima kod Lazarevca podigao je vodenicu, kačare, vajate i štale za smeštaj i negu četvoronožnih ljubimaca.
Iako je živeo i radio na čak pet kontinenata, Raša Stanojlović iz Rudovaca, koji je više od tri decenije u Americi, kaže da je Šumadija najlepši deo sveta, pa joj se uvek iznova vraća. Sada ima i razlog za to.
Ovaj 62-godišnji Srbin, profesor ekonomije na fakultetu u San Dijegu, nije gradio kuću veću od komšijine, kao što to obično čine zemljaci na radu u inostranstvu. Nije gradio fontane, stavljao lavove na kovanu ogradu i druga čudesa koja bi delovala prestižno u odnosu na kuće iz komšiluka. Ovaj vispreni i preduzimljivi čovek napravio je nešto što će ne samo njega, već sve koji kroče u njegovo dvorište, vraćati selu i tradiciji.
Raša je u Rudovcima napravio prvi hotel za konje u Srbiji. Pored njega sagradio je etno-kompleks, koji odlikuje specifična arhitektura. U njemu ima svega: od vajata i kačare, preko mlekare i mnogo zaboravljenih stvari, koje su nekada koristili naši preci. Tako je podigao muzej kulture našeg naroda.
Kompleks čine i tri etno-restorana, amfiteatar za književne večeri i tribine za nastupe kulturno-umetničkih društava. Tu je i sala za rekreaciju, bazen, vodenica, biblioteka, manji zoološki vrt, a uskoro počinje i izgradnja crkve. Kompleks zauzima hektar i po imanja.
Beogradska trava
- Radeći i živeći u brojnim državama, video sam mnoga svetska čuda. Ali, bio sam i ostao veliki borac za očuvanje sela, koja polako izumiru u Srbiji. A ako nestanu sela, nestaće i Srbija. U našem, ali i susednim selima, gotovo da nema životinja. Zato svojim primerom želim da vratim one koji su otišli iz sela i da u njima zadržim mlade koji još nisu otišli u svet. Odavno želim da imam nešto ovako, a naročito da imam svoje konje i ostale životinje. Sve ove građevine napravio sam od srca i duše - kaže Raša.
Nesumnjivo je da je u tome uspeo. Jer, već za Novu godinu "Rašino selo" ili "Rašavil" (Rashaville), kako ga on naziva, posetilo je 11 gostiju. Oni su mogli da uživaju u bogougodnom miru, posmatraju okolinu sa vidikovca, jašu konje polubosance i mešance, ali i budu u društvu mnogobrojnih životinja.
Kineskinja Jovana
Rašine kćerke Ana i Maja iz prvog braka podarile su mu petoro unučadi. Svi žive u Americi. Raša sada živi sa Kineskinjom Mani Cui, koja se krstila u našoj crkvi i dobila ime Jovana. Raša kaže da je ona nenadmašna u pravljenju kozjeg sira. |
- U Srbiji sve više ima etno-sela. To su, u stvari, restorani u kojima se uglavnom krka, a od tolike masne hrane smanjuje se životni vek ljudi. U mom selu posetioci mogu da vide starinske objekte i predmete koji su nekada u njima korišćeni. Najvažnije je da oni koji imaju konje imaju gde da ih ostave.
Da li je neko video mesto na kome su smešteni konji na beogradskom Hipodromu? To je žalosno. Takođe, stalno govorimo o Evropi. A kada ljubitelji konja iz Italije, Francuske, Nemačke i drugih zemalja dođu sa njima, nemaju gde da ih smeste. Šta ako neko sa konjima dođe u Beograd? Neće valjda da pasu beogradsku travu - pita se Raša.
Kopači uglja
Njegov hotel za konje ima 12 prostranih dvosobnih dupleks apartmana u kojima može da se smesti 26 konja. Pored njih nalaze se bungalovi za goste, a odmah do njih šetalište za konje. Luksuzni smeštaj nije sve što će dobiti konji.
Oni će moći da jedu najukusniju osušenu šumadijsku detelinu, timariće ih, brinuti o njihovoj grivi, ali ih i kupati. Ukoliko su povređeni, konji će dobiti svu potrebnu negu.
- Konji su seoske životinje i tu treba i da ostanu. Sela su naše najveće fabrike. I to je ono što treba da pokažemo svetu. Ja sam proizvođač zdrave hrane. Izvozim je u 70 zemalja sveta. Uskoro ću početi proizvodnju i na njivama Šumadije. Umesto što beže iz sela, ljudi treba da se vraćaju u njih i rade ono što su vekovima činili njihovi preci. Da proizvode hranu, gaje životinje i žive od toga - ubeđen je Raša.
Zato ovaj vredan Šumadinac, koji za sebe voli da kaže da je dete u velikom telu, kad god može dolazi u domovinu da bi uživao kraj svojih životinja i u svom selu. Zato ne razume što teško može da nađe radnike jer je svima lakše da rade na kolubarskim kopovima uglja nego da brinu o životinjama.
