Stakleni disk koji čuva podatke - zauvek

Naučnici britanskog Univerziteta u Sautemptonu učinili su ogroman korak u razvoju skladišta za digitalne podatke jer su, korišćenjem nanotehnologije, stvorili disk od stakla koji zapis može da sačuva milijardama godina.

Time će problem današnjih medija, gde fotografije izblede ili knjige istrule, biti rešen, jer kada se pogleda na duže staze, očuvanje zajedničkog kulturnog i duhovnog nasleđa čovečanstva predstavlja štafetu, u kojoj nadolazeće generacije jedna drugoj predaju informacije pohranjene na medijima za skladištenje koji će u roku od nekoliko godina propasti. 

Kako se navodi na sajtu Univerziteta u Sautemptonu naučnici Centra za istraživanje optoelektronike (ORC) uspeli su da, koristeći femtnosekundni laser, laser čiji su impulsi svetlosti dugački nekoliko bilijarditih delova sekunde, na posebno oblikovano staklo zapišu i sa njega pročitaju petodimenzionalne digitalne podatke.

Naime, laser zapisuje podatke tako što pretvara minijaturne delove stakla u polarizirajuću strukturu, koji se čitaju slanjem drugog impulsa. 

Oni se interpretiraju na osnovu tipa, radijalnog ili azimutalnog, i smera polarizacije, što čini da staklo “ima” pet dimanzije - tri fizičke u naslaganim slojevima, a dve u talasnoj dužini (boji) i polarizaciji svetlosnog talasa (jedna s polarizacijom od nula, a druga od 90 stepeni). 

Kapacitet ovakvog stakla jeste 360 terabajta memorije i stabilno je do temperature od 1.000 Celzijusovih stepeni.

Na sobnoj temperaturi, kako tvrde naučnici, trebalo bi da je neograničen, odnosno, kako predviđaju, na teperaturi od 190 Celzijusovih stepeni može da traje čak 13,8 milijardi godina. 

To nije malo kada se ima u vidu da planeta Zemlja postoji 4,6 milijardi godina, galaksija Mlečni put 13,2 milijarde godina, a čovek najviše 200.000 godina. 

Stručnjaci smatraju da će najveću korist od novog vida dugoročnog skladištenja podataka imati institucije sa velikom bazom podataka, poput nacionalnih arhiva, muzeja i biblioteka. 

Prvi put ova tehnologija prikazana je 2013. kada je tekstualna datoteka od 300 kilobajta uspešno snimljena u pet dimenzija.