Tviter - budućnost čuvanja istorije sveta
Istoričari su nedavno dobili sjajnu novu mogućnost da u budućnosti još verodostojnije rekonstruišu prošlost, pošto je popularni Internet servis "Tviter" čitavu svoju arhivu (koja je svakim danom sve veća a trenutno sadrži oko 50 milijardi poruka korisnika) predao američkoj Kongresnoj biblioteci, i obavezao se da će istu redovno ažurirati. Ocene istorijske relevantnosti ove arhive, međutim, oštro su podeljene.
"Tviter” ima 110 miliona korisnika, ali svaka statistika o tome je zastarela istog momenta kada se konstatuje. Ovaj internet servis koji korisnicima omogućava da jedni druge obaveštavaju o svojim mislima, zapažanjima, komentarima i banalnostima, širi se kosmičkom brzinom – 300.000 novih korisnika se prijavljuje svakog dana.
"Tviter” je inače jedan od novijih izuma internet ere: krenuo je skromno 2007, prvo kao jedan interni sistem za razmenu kratkih poruka od maksimalno 140 slovnih znakova preko interneta, umesto preko mobilne mreže. Kada je ušao u javnu upotrebu evoluirao je u praktično novi medij koji svakodnevno dobija nove primene, od kojih su najznačajnije one u politici i biznisu. I sve to opet samo u najviše 140 slova.
Ovaj fenomen u kome se ukrštaju komunikacije, društvo i kultura dobio je međutim novu dimenziju, pošto je cela njegova arhiva – svaka poruka je naime sačuvana u kompjuterskoj memoriji servisa – upravo predata Kongresnoj biblioteci, glavnom čuvaru američkog i svetskog blaga kulture i istorije, koje je, koliko do juče, bilo oličeno samo u knjigama, i drugim štampanim stvarima, kao i filmskim i radio i televizijskim zapisima.
Biblioteka je doduše još od 1994. počela "digitalizaciju” svojih jedinica, ali arhiva "Tvitera” je prvi materijal koji je izvorno digitalni.
Reč je o oko 50 milijardi (!) "tvitova”, poruka korisnika. Kompanija "Tviter” se obavezala da će tu arhivu redovno ažurirati (u ovom momentu se emituje oko 50 miliona "tvit” poruka svakog dana), dok će biblioteka, isključivo "kvalifikovanim istraživačima” novi materijal stavljati na raspolaganje tek šest meseci od njegovog nastanka. Zbog poštovanja privatnosti autora i "istorijske distance”.
Koliko je, međutim, za istoriju bitna arhiva "Tvitera”, ogromna do nezamislivosti (5 terabajtova, što može da stane na otprilike tri najmodernija hard-diska koji mogu da se kupe za oko 500 dolara, ali bi jednom čoveku trebalo 190 besanih godina da sve to pročita)?
Zašto bi nekom istoričaru moglo da bude bitno to šta je neko doručkovao, kako se u određenom momentu i određenim povodom osećao i slične stvari koje su sasvim prizemne, i koje čine većinu ovih "cvrkutavih” komunikacija ("twitter” na engleskom ima dva značenja: "cvrkut ptica” i "kratak sled nedoslednih informacija”)?
Mišljenja o ovome su protivrečna. Po jednima, to je "kapitulacija pred banalnošću”, a po drugima "demokratizacija istorije”.
"Tviter” je naime fenomen koji pre svega podrazumeva da ljudi masovno dokumentuju svoje živote – i da to ostaje sačuvano na jednom mestu. Istoričari su dosad, proučavajući prošlost (ne jedino velike istorijske događaje) za izvore imali samo opipljive dokumente: pisma, dnevnike i zvanične dokumente. Zbog toga je bilo izuzetno teško da se nešto verodostojno napiše o svakodnevici u "običnim” vremenima.
"Tviter”, pak, nudi upravo tu vrstu zapisa čiji su autori u najvećoj meri "prosečni” pojedinci, i to u obimu bez presedana. Pošto su "tvitovi” instant-poruke, pišu se dakle bez naknadnog sećanja i promišljanja, imaju gotovo stopostotnu spontanost i autentičnost, pa prema tome i verodostojnost.
Istoričari u ovome vide već neiscrpnu građu za proučavanje istorijskih predsedničkih izbora u kojima je Amerika izglasala svog prvog crnog predsednika (Barak Obama je "Tviter” izdašno koristio kao sredstvo za širenje svojih poruka tokom predizborne kampanje).
"Tviterom” je održavana i mobilizacija tokom posleizborne pobune krajem prošle godine u Iranu, a uz pomoć ovog servisa organizovan je prošlog leta i mini ustanak u Moldaviji.
Ali ono najvrednije u ovoj arhivi je, kako to u tekstovima koje su ovim povodom objavili "Njujork tajms” i "Vašington post” ocenjuje profesor Don Koen, direktor Centra za istoriju i nove medije na Džordž Mejson univerzitetu – jeste ono što se sada ne vidi.
"Negde u digitalnom svetu postoji slika iz obdaništa ili link ka ličnom digitalnom dnevniku budućeg predsednika. Negde su "tvitovi” koji su vesnici važnih momenata istorije – samo što za njih još ne znamo”, kaže ovaj profesor, autor knjige "Digitalna istorija” (2006).
Naravno, reč je o velikom rudniku prepunom jalovine: put do dragocene rude može da bude mukotrpan sve dok se ne pripremi tehnologija za efikasno odvajanje bitnog od nebitnog. Dosadašnja istorija interneta, naime, pokazuje da je lakše arhivirati nego pretraživati.
Razne digitalne arhive nisu uređene po jedinstvenim standardima, a sve po pravilu imaju ogromnu količinu materijala, koji doduše ne zauzima fizički prostor, koliko predstavlja tehnološki izazov da se svrsishodno koristi. Primerice, prvi predsednik SAD u eri omasovljenja interneta, Bil Klinton, ostavio je u digitalnoj arhivi svoje administracije više od 40 miliona imejlova.
"Tviter” zapisi od po 140 slova (i manje) posebni su, i potencijalno dragoceni, kao neposredna svedočenja o raznolikim zbivanjima sa cele planete.
Ali, postoji i jedno značajno ograničenje ove "budućnosti proučavanja prošlosti”: reč je o materijalu koji proizvode samo ljudi koji koriste ovaj servis: velika većina za njega nikad nije čula, niti će ikad naći smisao u tome da poznatim ili nepoznatim "sledbenicima” poručuje o čemu razmišlja i šta im se događa...
