Barbadoski oraščić - biljka koja može da spase svet
Nemački naučnici sa Univerziteta Hohenhajm tvrde da bi ukoliko se zasade milioni hektara barbadoskog oraščića, biljke koja "jede" ugljenik, proces globalnog zagrevanja mogao da se preokrene.
Malena i žbunasta biljka koja se zove barbadoski oraščić, promeniće tok budućnosti, tvrde naučnici. Njena tajna leži u sposobnosti da za sebe veže neviđene količine ugljenika, piše Sajntifikamerikan. Nedavno istraživanje nemačkih naučnika pokazalo je da su milioni hektara biljke Jatropha curcas, ili barbadoskog oraščića, na priobalnim i suvim terenima idealan način da se rešimo ugljen-dioksida, koji zahvaljujući superindustrijalizaciji planete ne tako polako puni našu atmosferu.
Dok ideja ugljeničnih farmi, zasada čija je primarna svrha da crpe ugljenik iz atmosfere i smanjuju efekat staklene bašte nije nova, upotreba barbadoskog oraščića tek je nedavno pala na pamet naučnicima. Oraščić bi, ukoliko bi zamisao uspela, mogao da zarobi između 17 i 25 tona ugljen-dioksida po hektaru svake godine, i to u periodu od 20 godina od trenutka od kad je zasađen.
"Samo biljke mogu da nam pomognu. Samo one mogu da crpe ugljen-dioksid iz atmosfere", kaže Klaus Beker, vođa istraživačkog tima Univerziteta Hohenhajm u Štutgartu.
Prema istraživanju nemačkih stručnjaka, ukoliko se 730 miliona hektara zemlje (pet odsto ukupne površine kopna na Zemlji) zasadi oraščićem, trend povećanja koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi bio bi zaustavljen! Kako ne bi bile konkurencija poljoprivredi, ugljenične farme bile bi koncentrisane u suvim i priobalnim oblastima.
Bitna stavka je izdržljivost barbadoskog oraščića, koji uspeva da preživi tamo gde nijedna druga biljka ne može. Dalje, od semena oraščića, koje nije jestivo, može da se proizvodi biogorivo, a sama biljka može da izdrži gotovo sve temperature, pa i visok nivo kontaminacije tla. Takođe, oraščić raste izuzetno brzo i razvija veliki korenski sistem, što je veoma bitno za proces vezivanja ugljenika.
Oko milijardu hektara zemljišta pogodnog za ugljenične farme već postoji u raznim priobalnim i pustinjskim oblastima, u Meksiku, Namibiji, Saudijskoj Arabiji i Omanu. Ukoliko bi se sva ta zemlja iskoristila za ugljenične farme, koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi mogla bi da se smanji znatno u periodu od 20 godina. Inače, ukupan trošak ovakvih farmi bio bi oko 50 evra po zarobljenoj toni ugljenika, što se smatra razumnom cenom za sprovođenje poduhvata koji bi mogao da spase svet.
