Zašto leteći tanjiri nisu postali svakodnevica
Službeno, vanzemaljci ne postoje, ali zato je malo falilo da leteći tanjiri postanu svakodnevica.
Američki Nacionalni arhiv nedavno je objavio nikad viđene nacrte i detalje vojnog projekta iz 1950-ih godina prošlog veka, pod nazivom Project 1794. Cilj tog projekta bio je napraviti supersonične leteće tanjire.
Novi materijal, s kojeg je skinuta oznaka tajnosti, pokazuje kako je američko ratno vazduhoplovstvo imalo ugovor s kanadskom kompanijom (koja više ne radi) oko izgradnje letelice kakva dotad nije bila viđena. Project 1794 stigao je do nivoa izrade prototipa, a u memorandumu iz 1956. prikazani su testovi prototipa letelice i otkrivaju šta je proizvođač želeo da postigne.
Cilj je bio da leteći tanjir postiže brzine između 3 i 4 puta brže od brzine zvuka te da ima plafon leta od preko 30 kilometara. Isto tako, želili su da postignu maksimalan dužinu letenja od 1.800 kilometara.
Da je sve prošlo prema zamišljenom planu, američka vojska imala bi sada leteći tanjir koji bi se kretao Zemljinom atmosferom maksimalnom brzinom od 4.160 kilometara na sat. To je veoma brzo za jednu vojnu letelicu s pilotom. Isto tako, taj leteći tanjir bio je dizajniran za vertikalno uzletanje i sletanje, prenosi dnevnik.hr.
Nejgov letački maksimum od 1.800 kilometara možda se ne čini kao nešto previše, ali ta letelica bi stigla od Njujorka do Miamija za samo 24 minuta.
Nameće jednostavno pitanje - zašto je projekat propao? Zašto, recimo, iznad Iraka i Avganistana misije ne izvode leteći tanjiri? Novac nije predstavljao ključan problem, jer je cena izrade prototipa bila 3.168.000 dolara, što u današnjem vremenu iznosi 26,6 miliona dolara. To i nije neka suluda cifra za tako naprednu tehnologiju. Pravi problem bio je plafon leta letelice, koja nije mogla dostigne ni blizu 30 kilometara visine, već otprilike 3 kilometra. Američka vojska zbog toga je 1960. godine ugasila taj projekt.
