Jugoslovenski automobilizam: Modeli koje smo voleli
Pre nego što počenemo sa prisećanjem, trebalo bi da ustanovimo pravila koja se tiču škakljivog pitanja: šta je to domaća proizvodnja?
U davna vremena (ne baš tako davna rekli bi mnogi) mnoge stvari su prolazile prilično lako: dopremite polugotovi auto u zemlju, našrafite mu točkove, nalepite oznaku i, eto ga, domaći proizvod, spreman za prodaju bez vrlo visokih dažbina. I ovde važi ista filozofija: sve što nije imalo carinu, naše je.
Krenimo od početka. Automobilizam u Jugoslaviji se zahuktao početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada je 1962. godine Zastava počela da sklapa “fiću”. Nije bilo potrebno previše vremena da se u ponudi nađu i mnogo luksuzniji automobili. Krajem šezdesetih, u Sloveniji počinje sklapanje čak tri svetska brenda automobila.
Reno je pronašao saveznika u firmi Litostroj, i iz te ere imamo mnoge svetski pozante modele, poput “renoa 4″, ” 8″, “10”, pa čak i prestižne kombi-limuzine (kako su je tad zvali) “renoa 16″. No, saradnja Renoa i Litostroja nije poživela previše dugo, pošto su Francuzi pronašli novog partnera, IMV, koji počinje da sklapa “renoe” već 1972. godine.
Ovaj “transfer milenijuma” se pokazao kao vrlo isplativ Francuzima, pošto su proizvodnju zadržali kroz turbulentne devedesete, da bi postali većinski vlasnici fabrike. Trenutno se u Novom Mestu proizvodi “reno tvingo”, a tokom decenija prodefilovale su legende, poput “četvorke”, “devetke” i “osamaestice”.
IMV-ova fabrika će ostati upamćena po tome da je u njoj (uz fabriku u Maroku) završena proizvodnja kultnog “renoa 4″. Pedigre o kakvom se sanja.
Međutim, IMV nije lako “preoteo” Reno od Litostroja. Paralelno sa ulaskom francuskih proizvođača, na tržište bivše države pretendovali su i Englezi, odnosno Ostin, koji je sa IMV-om počeo vrlo ozbiljnu proizvodnu. Od 1969. do 1972. godine, proizvedeno je nekoliko desetina hiljada “ostina”.
“Zujalice” šampioni
Ljubitelji motocikala su najstrastveniji ljubitelji vožnje, a decenijama, šezdesetih, sedandesetih i osamdesetih, imali su svoju bazu u Tomosu, koji je proizvodio vrlo kvalitetne motocikle i mopede.
Svi su želeli da što više “friziraju” svoj motocikl po uzoru na fabrički trkački tim, koji je beležio izuzetne međunarodne rezultate, među kojima je vrhunac titula u evropskom šampionatu u klasi do 50 kubika.
U najvećoj uspomeni su nekako ostali “ostini 1300″, koji su dolazili u “super de luxe” i “specijal” verziji. Najbrojniji je bio “mini 1000″, napravljen u preko pet hiljada primeraka (više od, recimo, “zastave 10″), a za prestiž su služili “maksi 1500″ i “1750”, njih oko dve stotine.
Na potpuno drugom kraju Slovenije, u Kopru, u isto vreme sa “renoima”, počela je proizvodnja “sitroena” u Tomosu. Ova saradnja Jugoslovenima je pružila mogućnost da povoljnije dođu do legendi poput “2CV spaček”, “ami 6″, “ami 8″, “ami super”, “dijana”, “GS”, pa čak i prestižnih “DS” i “CX”, od kojih j ovaj drugi imao čak i svoju ambulantnu varijantu. Tomos se tokom godina transformisao u Cimos.
Heroji na točkovima
Celu eru su obeležili kamioni TAM-a, nastali po licenci Dajca (Deutz), bilo na gradilištima, civilnoj službi, ili u vojsci. Naravno, tu su i legendarni autobusi, koji su putnike prevozili uglavnom na međugradskim linijama. Međutim, kada se pomene gradski prevoz, tu je neprikosnoven “man sg220″, koji je proizvodila ljubljanska Avtomontaža.
Možda nije bio najudobniji, ali se pokazao kao apsolutno najkvalitetniji. I posle tri decenije, još uvek služi u mnogim gradovima bivše države, a uspeo je da na točkovima pregura i najteže ljudske drame, poput sankcija početkom devedestih u Beogradu.
