Jeremić i Koštunica zajedno kod Kuste
Dugoočekivana i najavljivana prva autobiografska knjiga proslavljenog reditelja Emira Kusturice, "Smrt je neproverena glasina", promovisana je u okviru Sajma knjiga u Beogradu.
Za razliku od pisaca koji svoje knjige promovišu i potpisuju na štandu izdavača, Emir je to uradio u velikom pres centru Sajma, pred oko 250 svojih poklonika. Da ga poštuju i cene, pokazali su i političari Vojislav Koštunica i Vuk Jeremić, ali i Slavko Štimac, Ivana Mihić sa ocem Gordanom, Bora Đorđević, Matija Bećković sa ćerkom Oljom, Vanja Bulić, Nele Karajlić. Tiraž od 30.000 primeraka već dva dana je u prodaji, a cena od pet evra je koliko-toliko pristupačna, pa je navala na knjigu poprilično velika. Izgleda da je Kustina životna priča primamljiva, jer opisuje period od polaska u osnovnu školu do druge "Zlatne palme" koju je dobio 1995.
- Nisam očekivao ovoliko ljudi, i ovoliko interesovanje. U stvari ništa nisam očekivao. Iskreno napisati jednu knjigu nikako nije lako. Mislim da je teže bilo živeti ovaj život, i uopšte proći kroz sve zamke i događaje koji su proizvedeni zajedno sa mnom i na koje sam ja nailazio. Sigurno je značajno i to što je ova knjiga zapravo jedan iskorak u pismenosti, odnosno u bolji pregled događaja na terenu - tako je počeo svoje izlaganje Emir Kusturica, koji kako je priznao ima veliku tremu veću nego pred premijeru filma.
Prema rečima autora ovaj neobični porodični album sastavljen je od osamnaest Čehovljevih slika, u kojem su sve dramatične stvari propuštene kroz pisca. Knjiga se sastoji od poglavlja sa naslovima "Kako prvi put nisam video Tita", "Što je gore, to je dole, što je dole, to je gore", "Pokojnik je bio veliki protivnik alkohola", "Teniski lakat", "Slatki snovi"...
- Pokušaj da artikulišem svoj život proizveo je ovu knjigu, međutim problem sa tom knjigom je taj što je ona pisana više od 15 godina, i ja se bojim da svaki polu pismen čovek kad bi pisao knjigu 20 godina mogao bi da napiše dobru knjigu. Jer u suštini ovi pisci koje mi znamo napišu to, i život provode u iščekivanju Nobelove nagrade. Ja se nešto pitam što ja ne bih mogao da dobijem Nobelovu nagradu na kraju mog umetničkog puta. Tajna je upravo u tome što ja tu nagradu uopšte ne priželjkujem zato se može desiti da ona dođe.
Ubedio nas je da mu je film važniji i od samog života, čiju su slavu zbog političkih i privatnih stavova pratile i polemike i osporavanja. Otkrio nam je i da u intimnoj ispovesti sebe nije nimalo štedeo, ali da se ipak na papiru oseća duh filmskog reditelja.
- Ova knjiga bi trebalo da bude jedno novo poglavlje, ali i ne samo to. Ona je nastala kao reakcija na vlastiti život na koji je teško moglo a da se ne reaguje. Ovo je bio moj poslednji pokušaj, u stvari ishod gde je gen bio delimično presudan, a gde je u stvari moja interakcija na spoljni svet projektovana na najbolji mogući način.
Prvi dan u školu kad i Gagarin u vasionu
Prvi dan njegovog odlaska u školu bio je dan kad je Jurij Gagarin otišao u vasionu. To mu je poslužilo kao zgodan literarni motiv o Gagarinovoj brzini i sopstvenoj sporosti.
|
