Prvi put s ocem u Srbiju

Talenat za glumu, kaže Ursula Jović, glumica i pevačica srpsko-aboridžinskog porekla u razgovoru za "Vesti", nasledila je od oca Slobodana.

- On ne može da vam ispriča neku priču a da vam to ne ilustruje glumom. Mislim da sam to nasledila od njega. Verujem da se pošto nije imao fotografije, kako bi nam pričao o svom detinjstvu, trudio da nam sve sve dočara glumom. Nažalost, ni ja nemam svoje fotografije iz detinjstva, izgubili smo ih tokom jedne selidbe. Tužna sam zbog toga, možda su samo zaturene negde i nadam se da ćemo ih jednom pronaći. Posebno mi nedostaje jedina fotografija, koju sam imala od bake iz Srbije - kaže sagovornica "Vesti".

Ursula sa mužem

Sada 32-godišnja Ursula, koja ima svoju porodicu i iza koje stoji uspešna karijera, pokušava da konačno pronađe odgovore o svom identitetu.

- Mučila sam se s time tokom svog odrastanja - objašnjava ona. - Nisam imala mogućnost da naučim svoj maternji jezik, o svojoj kulturi i danas osećam da sam nešto jako važno propustila. Tata govori tečnim srpskim, mama burara jezikom, ja engleskim. Vezu s jezikom izgubila sam kad nas je majka napustila, nisam imala više s kim da

Rastanak sa porodicom

Odlazak na studiranje u Pert teško je pao Ursuli, a najviše njenom ocu.

- Tek kasnije tata mi je priznao da srcem želi da ostanem, ali je znao da je bolje da odem. Imala sam 18 godina i tek tada sam shvatila koliko sam značila mojoj porodici. Sestra Silvija, koja je tada imala 14 godina, pitala me je: "Ko će sada da vodi računa o nama?" Zaista mi je bilo teško tada, ali sam znala da moram da sledim svoje snove.

govorim. Braća i sestre su bili premali da bi ga naučili. Ali, majčin jezik trudim se da sačuvam u svojim pesmama, kroz taj jezik se povezujem sa svojim poreklom. Nedavno sam ponovo počela da učim maternji i verujte teško je, a to činim kako bih znanje prenela na svoju dvogodišnju kćerku Jalu, veli Ursula i podseća da će do kraja veka, samo 20 od 300 aboridžinskih jezika u Australiji preživeti.
- To znači gubitak od 40.000 godina kulture, znanja i istorije.

Da li posle izvinjenja australijskih političara za dugogodišnju nepravdu prema Aboridžinima oni sada mogu da dobiju zasluženo mesto u društvu?

- To je samo početak. Ako vas neko udari, a posle toga ne traži oproštaj, onda se osećate jako loše. Ako se neko izvini, a iskreno je to učinio, možete da konačno krenete napred i pokušate da gradite bolje međuljudske odnose. To je isto kao kada slušam da pričaju: Srbi su šašav narod. Kad im kažem da sam i Srpkinja, onda me gledaju sumnjičavo - kaže Ursula.

Međutim, podseća nas naša sagovornica, članovi aboridžinske zajednice i danas žive jako loše, posebno posle intervencije u Severnoj Teritoriji.

Aboridžini i Srbi

Šta je slično, a šta različito između srpske i aboridžinske kulture?

- Mislim da podjednako neguju porodične vednosti. Sećam se Božića kada smo odlazili u Grčku pravoslavnu crkvu jer srpske nije bilo u Darvinu. Sećam se da je tata u crkvi prvi put pevao božićne pesme zajedno sa drugom srpskom decom. Srbi vekovima prenose s generacije na generaciju svoju prošlost i tradiciju. To je slično kao i u duši aboridžinske zajednice - da prenosi svoju tradiciju na mlađe.

- Tokom proteklih nekoliko godina ostala sam bez dva ujaka, dve tetke, braće i sestre od ujaka. To je samo deo moje najbliže porodice. Veliki broj aboridžinskih porodica pogođen je alkoholom, drogama, nasiljem, bolestima, suicidom. Znam veliki broj njih koji je sam sebi oduzeo život. Neki od njih ostavili su za sobom malu decu... Mnoga od aboridžinske dece ne dožive punoletstvo. U porodici moje tetke ostalo je živa samo još moja rođaka Džesika. Jedna od starijih tetki pričala mi je da se nikada pre ovako nešto nije događalo u Severnoj Teritoriji. Ljudi su danas izloženi lošem uticaju društva. Ranije su se više poštovali kultura i zakoni. U mojoj porodici nije više niko ostao živ ko bi mogao mladima da prenese to iskustvo. Za mene nema većeg znaka da je došlo do nepovratne društvene štete - kaže Ursula.

Ona ima velike planove za svoju karijeru, namerava da snimi i CD s muzikom koja će oslikati njen identitet. U međuvremenu, kako kaže, donela je odluku da s porodicom dogodine prvi put poseti Srbiju.

- Prvo sam želela da samo da pevam, a onda me je život odveo i na pozorišne daske,

Beli prijatelj

- Kao deca smo odlazili u mesto Maningrida u kome je rođena majka, hodali i jeli pomfrit. Tada bi nas jurio veliki noj, pokušavajući da nam ukrade vruće krompiriće. Nažalost, posle odlaske majke, nisam odlazila tamo sve dok nisam napunila 21 godinu, ali tada su me lokalna deca zvala Beli prijatelj, za njih sam bila različita, ne zbog toga što sam imala belju boju kože, već sam bila neko ko je govorio engleski, a ne njihov jezik i njihovu kulturu. Da, za njih sam i dalje Beli prijatelj. Slično je i u australijskom društvu: bez obzira koliko možda dobro govoriš engleski jezik, ne možeš da nađeš način da se uklopiš u sredinu.

pa na film. Želim da probam i sve vidove umetnosti, kao što radim. Nedavno sam pevala i u operi.

To je bilo nešto drugačije. Što se tiče lične zarade, filmovi kao što je bio "Australija" sa Nikol Kidman i Hjuom Džekmenom bili bi zanimljiva ponuda - kaže Ursula.

Ukoliko bi dogodine posetila Srbiju, izvela bi i svoj zanimljiv kabare "Svraka".

- Za tu priliku bilo bi više pesmama na srpskom. Treba organizavati pravo vreme za to, srediti finansije da bih povela i tatu. Mislim da će njemu biti emotivno teško da se ponovo sretne sa svojom braćom.

Moramo da odemo da ih vidimo dok su još živi. U kontaktu sam sa porodicom preko Fejsbuka. U međuvremenu, planiram ponovo da u decembru odem u Darvin i provedem neko vreme kod tate.

- Majka mi je dodelila nadimak "svraka". Pa možda to i jesam, jer kažu da sam pola bela, a pola crna, dobra ptica i solidna pevačica. Ponosna sam na ono što jesam i to me čini snažnijom - poručuje na kraju Ursula Jović.