Računi za struju istrebili boeme
Ranije ste mogli da vidite mnoge velike glumce u kafanama, to su zvali "noćne predstave", ali toga danas nema jer ne mogu to sebi da priušte. Čovek je nekako uvek sam, ne može da se osloni da će mu neko utrti put i pokazati gde je svetlo, a gde mrak.
Uvek je želeo da bude neko drugi. U petom razredu osnovne škole jedino je Marinko Madžgalj napisao da želi da postane glumac.
Mama mu je divno pevala. Kuća im je bila puna prijatelja. Ima kafić "Mačor" da bi se družio sa dragim ljudima i pevao za sopstvenu dušu. Popularnost mu ne remeti život toliko da ne može da promoli nos iz kuće. Ima i privilegije zato što je poznat. Nekad ga puste preko reda. Onda kaže da je znao da će mu se to što ga neko poznaje, kad-tad isplatiti.
Rođen je u Crnoj Gori, u Kotoru, u leto 1978. Ima jedna priča o Madžgaljima. Tri brata su se sklonila u planine, pa su morali odatle da pobegnu i da se ne bi izgubili, uzeli su naziv te planine za prezime. Jedan je brat otišao u Kotor, drugi u Mojkovac, a treći na jug Srbije, samo je prezimenu dodao nastavak "ević". Otuda Madžgalji.
Mada je završio Fakultet dramskih umetnosti i igrao ozbiljne dramske uloge, okušao se i kao pevač i kao televizijski voditelj. Još kao student završne godine zaigrao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u "Prljavim rukama" Žana Pola Sartra. Sa koleginicom Vanjom Ejdus je u 23. godini u "Hasanaginici", igrao glavnu ulogu. Na naslovne strane su ga doveli "Crni Gruja" i "Ranjeni orao". I "Flamingosi", muzički dvojac sa Ognjenom Amidžićem.
Živi sa koleginicom Dubravkom Mijatović. Imaju ćerku Saru. Kada ga pitaju za ljubavni život, ima običaj da kaže: "Moj ljubavni život je dobar i puno ga pozdravljam ovim putem."
Opuštanje u "Mačoru"
- Nedostaje mi more, Kotor. Nikako to ne prevazilazim. Trudio sam se, a ranije sam i uspevao, kada su obaveze bile lakše i kada je porodica bila manja, da idem mesec dana preko zime, dva meseca preko leta i to me je održavalo. A sada je slobodno vreme nekako postalo luksuz i onda se tešim pričama prijatelja. I Beograd je sad apsolutno moj grad. U Beogradu se odvija moj život, a Kotor je zapisan tu, u meni. Lepo je to, kada si u Beogradu, maštaš o Kotoru, a kada si u Kotoru, maštaš o Beogradu. Kafić "Mačor" sam uzeo sa dva prijatelja, da bismo imali mesto na koje možemo da odemo mi i naši prijatelji da se provedemo, relaksiramo u slobodno vreme, i to je velika vrednost. Mnogo veća nego da doživljavam ne znam kakve dnevne pazare.
- Čovek je nekako uvek sam. Ne može da se osloni da će mu neko utrti neku stazu, neki put i pokazati ovde je svetlo, ovde je mrak. Mora sam da izabere ako hoće da bude srećan i čist i miran pred sobom, da spava uveče dobro i da živi život onako, ljudski. U Crnoj Gori to je poseban pijedestal, ta čovečnost. Budi šta hoćeš, ali budi čovek.
- Roditelji mog tate su iz okoline Mojkovca, a on se rodio na Cetinju, kao i moja majka, ali ih je nekako život spojio tu. Familija moje majke je baš iz okoline Kotora. A to poreklo mog prezimena jeste sa severa Crne Gore, tako da sam ja "rasprostranjen".
- "Dadov" je došao sasvim slučajno. Za audiciju mi je rekao drug iz gimnazije Uroš Jovanović, koji je godinu dana posle mene upisao pozorišnu režiju. Tamo mi je bilo divno. Stekao sam prijatelje s kojima se i dan-danas družim. Mnogi su upisali Akademiju. Bio sam tu taman godinu pre nego što ću upisati Akademiju.
- Kao da sam preko noći porastao. To je bilo posle trećeg razreda srednje škole, sve ti je nekako ušuškano, škola, zadaci, časovi, žurke, ljubavi ovakve, onakve i to je to. A na Akademiji sam mislio da počinje neki drugi život. I bilo je tako. To školovanje je bilo divno, mada presecano i protestima i bombardovanjem, kao kad živiš s mamom i tatom, pa odeš od kuće. Sve ti je dozvoljeno, da radiš šta hoćeš, da probaš ovo, da probaš ono, da kažeš bilo šta.
- Plašio sam se svog osećaja kada sam primljen na Akademiju. Razmišljao sam o tome kako možda neće biti dobro da se naviknem da mi sve uspeva. Čitav taj prijemni ispit je vrlo potresno iskustvo. Mislio sam da sam doživeo apsolutnu sreću kada su pročitali da sam primljen na klasu profesorke Gordane Marić.
Merak zvani "Flamingosi"
- Sve profesije, svi esnafi, sva udruženja su ustanovili neke norme i neka prava. Gledam kako funkcioniše SOKOJ, dobijate dva puta godišnje nadoknade od toga što se puštaju vaše pesme na radiju, televiziji, u restoranima. Kamermani, tonci ne mogu da rade više od 12 sati, to je tako, izborili su se za to, a mi glumci nikako da se dogovorimo oko nekih prostih stvari.
- Ne znam kod naših kolega da li je to nasušna potreba da se pokazuju, ali činjenica je da ćete vi uvek naći nekoga ko će raditi za manje novca od vas i time će vas poništiti. A vi znate da imate ljude koji zavise od vas, da ne možete herojski da se postavljate prema tim stvarima, znači ako vam se ukaže prilika, vi morate da radite iako oni kažu - nećeš za toliko, može za ovoliko. Niko ovde ne zamišlja da živi u zemlji snova, svi znamo gde smo, ali jednostavno, gluplji od vas vam kroje sudbinu. Čak na mnogim projektima postoje honorari koji nikada nisu niti će biti isplaćeni. Ni tu se ne možeš udružiti. Ovo je čista borba za opstanak.
- Mislim da je glumačka boemština ipak stvar iz nekog prošlog vremena, to ubeđenje da svi glumci piju. Mislim da je to prosto stvar nečije prirode, a i nekog bonvivanstva koje je tada više bilo održivo negoli sad. Sada su mnoge stvari čoveku za vratom. Nekad nije bila tolika stavka kupiti stan, otputovati negde s porodicom, platiti račun za struju tokom zime. Ljudi se mnogo manje druže u ovom vremenu. Prijateljstvo je u izumiranju. Ljudi se samo okreću poslu i zaradi. To ne obilazi ni našu profesiju. Vi ste ranije mogli da vidite mnoge velike glumce u kafanama, to su zvali "noćne predstave", ali toga sada nema. Jednostavno, ne mogu to sebi da priušte.
- Ognjen Amidžić i ja smo još kao tinejdžeri sanjali da imamo neki bend. I mi smo napravili "Flamingose" za svoj merak, za svoj gušt. To je imalo nekakav odjek i vrlo mi je drago zbog toga, ali u tom smislu mi nismo neka družina koja bi mogla da kaže da planski radimo stvari. On se bavi svojom profesijom i dosta radi, ja takođe, tako da nikada ne mogu da kažem sa sigurnošću da li će nešto biti i kada. Mi smo, recimo, krajem leta imali neke dane kada smo se viđali, kada smo pričali o tome, kada smo i pravili neke pesme, ali kada ćemo to snimiti, kada će to neko moći da čuje, to niko nije znao. Ali lepo je što je to tako neopterećujuće, što nije postao neki posao, obaveza, neko razmišljanje o zadovoljenju tržišta. To je, eto, jedna, kako da kažem, muzička sekcija koja se okuplja povremeno.
Smeh usred predstave
- "Hasanaginica" je jedan od najemotivnijih predstava koje sam doživeo tokom ovih desetak godina, koliko se profesionalno bavim glumom. Ima neka scena gde stojimo Aleksandar Srećković Kubura i ja. Stojimo jedan naspram drugog kada Hasanaginica dolazi, pošto je odvode za imotskog kadiju. Taj Simovićev tekst je božanstven, mislim jedan od najlepših tekstova naše literature. To je strašno napeta scena, nas drže, mene moji, a Kuburu umiruju njegovi ljudi, kao dva tigra jedan naspram drugoga, vrlo smo blizu. Mislim da sam ja pogrešio tekst i počinjem da govorim iz glave. Znam smisao, znam šta treba da kažem, ali tekst mi se već pomešao, jedna reč mi je otišla. Sad ja to govorim, u sali muk, sve je brzo, idemo jedan prema drugom. On počinje da se smeje i ja vidim da neću izdržati. I ja počinjem da se smejem, ali toliko da to ne mogu da krijem. Jer on sve vreme pokušava da sakrije, malo okrene glavu od publike, pa mi govori, međutim ja - potop. I onda sam se toliko smejao da je to već prešlo u onaj malo psihotični smeh, da bih ipak nekako to opravdao.
- To se prepričavalo posle toga nekoliko predstava i Kubura bi me uvek na tom mestu gledao. Čekao me sa iskrom u očima da vidi šta ću sad da uradim, međutim ja sam posle toga uspevao da to kažem na pravi način. Ali i tada sam dobro prošao jer to bi sve otišlo k vragu da je publika primetila. Ja sam ipak govorio, pa je s božjom pomoći to nekako prošlo. To je strašno kad vam se u potresnom štivu dogodi tako nešto.
- A kada smo, recimo, snimali "Crnog Gruju", postoji scena koju smo vraćali najmanje 20 puta. Prvo nas je reditelj smirivao, pa smo onda mi počeli da se ljutimo jedni na druge, pa su kamermani počeli da se smeju, pa smo onda svi napravili pauzu, jedno deset minuta, pa onda opet, tako da smo to jedno parče koje ima tri rečenice snimali dva sata. Bili smo Jezda, Boris i ja. A to je neverovatno kada vam smeh jednom uđe u uho. To dok se ne istrese samo od sebe, nema boga.
- Svakom čoveku je porodica mesto gde crpi energiju i sreću. I meni je to, pogotovo sada, jedno veliko zadovoljstvo i veliko produhovljenje. Ne mogu da uporedim osećaj kada čovek nema iskustvo očinstva i kada ga ima. To vam zaista stvara jednu vrstu prisnosti i nečega što vas tera napred. Imate neke više ciljeve. I lepo je što se to desilo sa ženom sa kojom biste želeli da se desi. Čini mi se da se to zove sreća.
Nije teško glumiti sa Slobodom
- Uopšte nije bilo teško glumiti nekog ko je zaljubljen u Slobodu Mićalović. Boba je jedna vrlo lepa žena, darovita, mi se poznajemo još sa studija. Doduše, ona je upisala glumu kada sam ja bio završna godina, ali smo se sretali na fakultetu. Divno je što je serija "Ranjeni orao" doživela takav uspeh.
U raljama senzacionalizma
- Priča da smo Dubravka i ja mislili da ćemo dobiti dečaka je još jedan plod senzacionalizma. Oduvek sam znao da ću dobiti devojčicu. Jedne novine su to počele da pišu, a sve sledeće su prepisivale, tako da to nema veze sa pameću. Ali, opet vam kažem, ja se takvim listovima ne bavim.
Uloga u "Nepobedivom srcu"
- Čeka me snimanje nove serije po romanu Mirjam "Nepobedivo srce", ponovo je, naravno, Zdravko Šotra reditelj. Snimanje bi, čini mi se, trebalo da počne sredinom oktobra i da traje do proleća.
