Ivana Mihić: ne mogu bez ljubavi
Život Ivane Mihić bi bio samo jedna od mnogih priča o lepoj, svestranoj beogradskoj devojčici iz dobre kuće koja je završila baletsku školu, trenirala gimnastiku, svirala klavir, da već sa devet godina nije snimila svoj prvi film "Srećnu porodicu", u kom je majku glumila njena mama Vera Čukić, a scenario i režiju potpisao njen tata, Gordan Mihić!
"Samo je rezultat važan", kaže Ivana. "Ako ga ima, onda to - ko je, odakle je, i čiji je - nije važno. Gen jeste čudo, ali ne podrazumeva da će se preseliti baš u vas iz vaše majke, oca, bake, dede, tetke, ujke... Ali ako se jeste preselio, pa još i svi mogu da sarađuju zajedno, onda je to divno!"
Među profesionalne glumice ušla je kroz velika vrata glavnih uloga.
"Interesantan je podatak da je moja majka bila u drugom stanju sa mnom kada je igrala ulogu Roksane. Dvadeset godina kasnije igrala sam na istoj sceni, u Narodnom pozorištu, isti taj lik i ja. Obe smo bile veoma uzbuđene. Uloga Puslice mi je jedna od najdražih uloga u karijeri, a igrala sam je 14 godina pred prepunom salom Pozorišta na Terazijama. Majstor režije, pokojna Soja Jovanović, bila je vrsna rediteljka koja je od tog mjuzikla napravila čudo! Aplauzi i gromoglasni smeh orili su se dvoranom. Takve reakcije publike davale su nam motiv da svaku predstavu igramo kao da je premijerno izvođenje. Takvo sam iskustvo imala i sa kultnom predstavom Trinidad".
U službi humanosti
Snimila je muziku iz predstave "Trinidad" i uz Tinu Milivojević "Uspavanke za bebu i malu decu". Četiri godine je predsedavala Skupštini Asocijacije filmskih producenata Srbije, ali učestvuje i u akcijama "Izvora svetlosti".
- Bavim se humanitarnim radom i o tome govorim samo onda kada imam priliku da na taj način nekome pomognem. Trenutno je u toku akcija za pomoć stacionaru za osobe sa autizmom.
Nije udata. Za nju pronaći ljubav u poremećenom i grubom svetu je životna borba mnogih ljudi, pa i njena. Ukoliko se snažno veruje u ljubav i snagu dobrog, onda se ostvaruje i suštinski smisao postojanja. Sklad između dvoje ljudi proces je koji se gradi i ona iskreno veruje u to. "Prava ljubav je svevremena", kaže.
Ivaninom senzibilitetu odgovara pametan, duhovit, obrazovan muškarac. Da bi joj se neko dopao, pre svega mora da bude džentlmen. Da li ih je bilo?
- Naravno da ih je bilo, a ima ih i dalje. Živim uzbudljiv život po tom pitanju i prilično sam ispunjena i okružena ljubavlju. Ne bih mogla da živim da je drugačije. Neke ljubavi su trajale duže neke kraće, sa nekima sam delila i zajednički život... Lepo mi je i sada...
Članica družine "Crveni zmaj"
-Imala sam sreću da leta provodim van grada, u našoj kući na selu, gde sam bolje upoznala i zavolela prirodu. Na selu sam imala i odlično društvo svojih vršnjaka, pa smo se od jutra do mraka igrali ili istraživali obale Dunava. Tada smo se najčešće igrali Robinzona Krusoa, imali smo družinu ''Crveni zmaj''. Sećam se da smo napravili i naše ''tajno pismo'' čiju smo šifru sakrili u šupljinu cigle na zidu neke kuće koja se upravo zidala. Sa uzbuđenjem smo posmatrali momenat kada su radnici malterisali zid koji je ''zauvek u sebi skrivao našu tajnu''.
- Moj deda Milorad, mamin tata, baka-tetka Cica, mamina tetka, baka Ksenija, tatina mama, deda-stric Dušan mamin stric... i još mnogo meni bliskih i dragih rođaka kojih, na žalost više nema, su snažno uticali na izgradnju moje ličnosti, na moje vaspitanje, obrazovanje i pružali mi bezmernu ljubav. Nema dana da ne pomislim na njih i ne osetim koliko mi nedostaju.
Susreti sa velikanima
- U svakodnevnici životu moj se život razlikovao od života dece kojima roditelji nisu javne ličnosti. Sreća je da su oni veći deo vremena u toku dana provodili sa mnom. Dešavalo se da mama otputuje na mesec dana da snima neki film, i tada mi je strašno nedostajala. Tata je takođe ponekad morao da putuje zbog posla, ali bi to uvek, kada se vrate, nadoknađivali. Mama me je vodila na pozorišne predstave još kao sasvim malu. Sa samo godinu dana sam odgledala svoju prvu predstavu ''Loptica skočica'' u lutkarskom pozorištu. Prisustvovala sam i nekim maminim probama i jedva čekala da porastem i nadala se da ću i ja biti glumica.
- Sa tatom sam svake godine u vreme Festa gledala filmove, ali i upoznavala sjajne svetske umetnike koji su bili gosti festivala, kao na primer Miloša Formana, Andreja Končalovskog, kasnije i Džima Džarmuša, Džonija Depa, Nikitu Mihalkova... Ono što je bitno, je da smo roditelji i ja izgradili tada odnos ljubavi, prijateljstva, poštovanja, razumevanja, podrške, koji i danas traje i obogaćuje, i koji nam je u teškim vremenima pomogao da izdržimo.
Opravdala tatino poverenje
- Mama mi je otkrila čaroliju i lepotu glumačkog poziva i svakako uticala snažno na to da ga zavolim. Saveti mojih roditelja su mi dragoceni. Oni su mi prijatelji i mogu sa njima da razgovaram o svemu.
- Tata mi je ukazivao poverenje kada mi je pružao šansu da nekoliko puta produciram filmove po njegovom scenariju i ja sam mu na tome zahvalna. Film ''Mehanizam'', koji sam producirala i u kome sam igrala, nagrađen je na međunarodnom festivalu u Leću, u Italiji - za najbolji scenario.
Prenoćište u celom svetu
- Kako imam mnogo interesovanja u životu, pokušavam da bar deo i ostvarim. Tako sam pre godinu dana završila pisanje svog prvog romana ''Moj jedini život'', čije je treće izdanje uveliko u prodaji. Ista izdavačka kuća će ovih dana izdati i moj novi roman ''Led''. Taj roman govori o jednom 45-godišnjem arhitekti koji se sredinom devedesetih godina iselio iz Srbije u Ameriku, i koji se sada suočava sa onim tipičnim emigrantskim osećanjem. Citiraću jednu njegovu rečenicu: ''Živim u tuđini - tuđ život, a pitanje je da li bih i u 'svojini' živeo svoj. ''Meni veliki deo porodice živi van Srbije, tako da ''prenoćište'' imam i u Tongerenu, Beču, Londonu, Torontu, Stokholmu, Las Vegasu...
