Na Akademiju pala s Marsa
Kao devojčica je ispred televizora razmenjivala replike sa čuvenim Patrikom Svejzijem gledajući "Prljavi ples". Kao tinejdžerka sakupljala je nagrade na republičkim recitatorskim takmičenjima. Kao mlada žena osvaja televizijsku, ali i pozorišnu publiku. Studentske dane i prve uloge upamtila je po velikim glumačkim lekcijama, ali i teškim porodičnim gubicima.
Ovih dana Sofiju Juričan na ulici svi prepoznaju zbog uloge simpatične psihoterapeutkinje Vanje u seriji "Istine i laži". Kako na sceni, tako i u privatnom životu ova 37-godišnjakinja pleni čudesnom harizmom.
- Od treće godine sam imitirala Josipu Lisac, učila napamet dijaloge iz "Prljavog plesa" i "Praznika u Rimu". Za moju "zaraženost" teatrom odgovorna je mama. Vodila me je često u dečje pozorište "Boško Buha". Kao vrlo mala išla sam i na predstave za odrasle. Iako često nisam mogla sve da razumem, pitala sam se da kada bih skočila iz sedišta na scenu samo da ih poljubim da li bi se glumci ljutili. Ljubav prema ovoj profesiji je tu u meni oduvek. Suštinski sam rođena kao glumica.
Pobedila tremu
- Dok sam bila đak, bila sam odličan recitator, deo redakcije na radiju u svom rodnom Pančevu, vodila sam kao tinejdžerka na TV Pančevu jednu emisiju. Mama nikad nije bila oduševljena idejom da postanem glumica, međutim, mene je nekako iz stomaka vuklo nešto na scenu. Kada sam imala 17 godina veoma sam se zaljubila, a moja mama je htela da se preselimo u Italiju. Već je sve bilo spremno, ali ja nisam htela da idem, zbog dečka. Napravile smo kompromis da ćemo ostati ako upišem Akademiju. Nisam verovala da ću iz prvog pokušaja uspeti, pa sam paralelno spremala istoriju kao rezervnu opciju.
- Sam prijemni mi je u sećanju vrlo upečatljivo. Kada sam išla da se prijavim, zamolila sam da me ne stave na spisak za polaganje u dane prijemnog za istoriju. Jedan dan sedim kod kuće, ponavljam gradivo za prijemni, kad zvoni telefon. Zove me moja drugarica Maša Dakić koja je takođe polagala na FDU. Kaže mi: "Sofija, evo me na akademiji, upravo si prozvana da polažeš. Gde si?" Ja u čudu, ne znam kako sam se našla na spisku kad sam zamolila da tog dana ne polažem. Bila sam sama kod kuće. Navukla sam neku suknju, svezala prljavu kosu u rep, otrčala kod komšije da pozajmim novac i krenula. Zakasnila sam, ali su me pustili ipak da polažem. Neko mi je rekao ispred da ako komisija traži imitacije, to znači da im se dopadaš. I nakon što sam završila monologe, čujem čarobno pitanje: "Imate li spremne neke imitacije?" A u tome sam uvek bila dobra. Imitirala sam Zoricu Brunclik, Maju Odžaklijevsku, Radu Đuričin, mamine drugarice, ljude iz svog okruženja.
- Kada sam završila prijemni, nisam znala da treba da sačekam rezultate, već sam krenula kući. Bila sam kao pala s Marsa. Kad sam bila kod vrata, čujem da viču u hodniku: "Ko je Sofija Juričan? Sutra da dođeš, počinje uži izbor". Bila sam u šoku. Sedam dana je trajao uži izbor, sećam se da je to bilo jedno od toplijih beogradskih leta. Kada je došao taj poslednji nastup u užem krugu, ostala sam bez glasa, umalo se nisam onesvestila od treme. Ali eto, upisujemo tad akademiju i Maša Dakić i ja.
Gubitak najdražih
- Prva godina na FDU mi je prošla u nekom strahu da su oni tamo u komisiji pogrešno procenili i da će me poslati kući kad shvate svoju grešku. Meni je upis na Akademiju delovao potpuno neostvarivo. Svakog dana sam radila kao da je poslednji, maksimalno sam se trudila. Nisam propustila ni jedan jedini čas za četiri godine. Bila sam pravi štreber, student generacije. Sakupljala sam dve godine autograme glumaca. Neko me je prijavio mojoj profesorki Goci Marić da idem okolo i skupljam autograme, a ona će meni: "Zašto to radite? Je l' znate vi da ste i vi koleginica Roberta de Nira?"
- Za mene je pozorište najveća, najlepša i najsvetija stvar. Čak i kad sam bila u najvećim životnim problemima, kada dođem u teatar, pa čujem scensku muziku, meni srce krene jako da udara. Za glumu nema šta ne mogu da uradim. Tokom srednje škole nisam umela da napravim kolut napred i nazad, zvezdu, nisam umela da preskočim kozlić. Postojala je čak i kletva: "Dabogda prelazio preko svega kao Sofija preko kozlića." Iz fizičkog sam imala dvojke i trojke. Pa mi profesor kaže na kraju godine pošto sam ja igrala folklor: "Tito je voleo kolo kukunješ, ajde odigraj." I tako ja igram za peticu da ne kvarimo prosek. A na prijemnom za Akademiju, na poligonu spretnosti činim čuda. Svašta može da prevaziđe samog sebe kada ima cilj. Znam da u životu može mnogo toga da krene naopako, ali uvek ću imati svoj pozorišni svet. Ipak, to nije nimalo lako. Još na studijama sam shvatila da je to rudarski posao u kojem ima i teških trenutaka.
- Mene je Akademija na neki način spasila, jer je to period kada sam izgubila skoro celu porodicu. Najpre su u vrlo kratkom periodu umrli baka i deka, sa kojima sam živela dugo, a ubrzo i moj tata. Ceo moj život, ali i mamin, deli se na pre i posle njih. Tu su se stvari bazično promenile za nas dve. Ostale smo bez tla pod nogama. Došle su teške godine za nas. Moji roditelji su se rastali kada sam bila mala, ali su ostali u divnim odnosima.
Lekcija iz života
- A baka i deka su mi bili kao drugi roditelji. Za baku sam bila jako vezana. Bila je žena u snazi, imala je samo 40 godina kada sam ja došla na svet. Uvek je govorila kako me je ona rodila. Bila je jaka, lepa, uvek doterana, sa dugim crvenim noktima. Stalno je govorila da će ona mene dati kod Minimaksa. To je njoj bio pojam za popularnost. Kada je bila u bolnici i umirala, moje slike sa časova baleta su stajale kraj kreveta, a ona je jednom doktoru pokazala fotografiju rekla ponosno: "Ovo je moja unuka, ona je glumica."
- Kad je umrla, bila sam veoma ljuta na svoju profesorku Gocu Marić. Na času mi je rekla da radim monolog, a ja sam objasnila da ne mogu jer mi je umrla baka. A ona će: "I šta sad? Hoćete za njom da legnete u grob? Izvol'te da radite monolog. To je takav posao. Ako vi nećete, ima ko će. Šta mislite sutra? Preći će preko vas. To ne postoji. Pozorište i život, to je jedno te isto." Tada sam bila povređena, ali sam posle shvatila da je bila u pravu. Deka je umro malo posle nje.
- Svoju prvu predstavu u životu odigrala sam tako što sam tatu sahranila popodne, a istog dana u osam uveče sam imala prvu pretpremijeru. Umro je rano, sa 55 godina, od raka pluća. Odgledao je samo moj ispit na prvoj godini. Mnogo mi je žao, jer mislim da sam tada ulazila u godine kada smo mogli da se zbližimo na jedan drugačiji način. On je završio produkciju, bio je osnivač džez kluba u Pančevu, kreirao je kulturni život tog grada, snimao je dokumentarce, pisao je, bio vrlo kreativan. Bio je organizator Festivala malih scena. Jedna nagrada se čak zove po njemu za kratkometražni dokumentarni film. Davao mi je da čitam knjige o montaži, o ruskom reditelju Sergeju Ejzenštajnu, bio je veliki filmofil... Sve to bi nas dodatno zbližilo u životu. Ali eto, nismo stigli...
Vruć krompir
- Umro je 9. marta 2003. godine. Datum moje prve pretpremijere i njegove sahrane je bio 11. mart. Pomislila sam da ćemo svi jednog dana tamo negde stići i biti ponovo zajedno, i da bi moj tata baš voleo da ja igram, jer je bio čovek koji je veoma voleo umetnost. Bila je pretpremijera u Beogradskom dramskom pozorištu, predstava "24 zida". Odigrala sam. Premijera sutradan je bila odložena, jer je ubijen premijer Zoran Đinđić.
- Televizijska publika me je upoznala kada sam kao mlada dobila epizodnu ulogu u "Mješovitom braku". Trebalo je da odigram dve, tri epizode, taman da zaradim da idem na more tog leta. Ali, reditelju se dopalo, pa sam ostala u seriji dve, tri godine. Dugo sam posle radila samo u pozorištu. Pa je onda nedavno došla uloga u seriji "Istine i laži". Moram priznati da je ta uloga bila vruć krompir, jer sam zamenila Borku Tomović koja je napustila seriju zbog drugog stanja. Nju su ljudi gledali u čak 176 epizoda. Bila sam svesna da ulazim u nešto što može dosta loše da bude prihvaćeno, jer su gledaoci već bili naviknuti na Borku.
- Nisam imala vremena da napipavam teren i razvijam lik, već sam odmah morala da nagazim punom parom. Morala sam da zamislim da je iza mene već 176 epizoda. U početku je za publiku bio šok. Među decom je naročito bilo otpora i negativnih komentara. Međutim, jako brzo se desio preokret i gledaoci su me zavoleli. Sada mi je pun inboks poruka podrške. Svi mi kažu da mi je uloga legla. Drago mi je, jer nisam dugo snimala. Kod nas nažalost postoji duboka podeljenost između filmskog i pozorišnog sveta. Iskreno se nadam da će se to promeniti...
Noćne seanse
- Publici su posebno interesantne scene seansi između mene i Marka Gvera koji igra mog pacijenta. Interesantno je da su one snimane većinom od sedam uveče do sedam ujutru. Ogroman broj scena je snimljen između ponoći i dva tri ujutru, kada mi više nismo videli na oči. Onda kad završimo posao, on ide na generalnu probu u pozorište, a ja ili nastavljam da snimam ili idem i ja na probu.
Audicija u senci tuge
- Nekako su mi se važni trenuci u karijeri preklapali sa teškim životnim gubicima. Malo pre tatine smrti, bila sam na audiciji u JDP-u za ulogu Malčike u "Rodoljupcima". Režirao je čuveni Dejan Mijač, jedan od najvećih reditelja. Govorilo se da kod njega i ako igraš drvo, uspeo si. Pitala sam se da li bih ja ikada mogla da igram makar to drvo. Kada sam došla na audiciju, tamo su me sačekale sve veličina do veličine: Voja Brajović, Mira Karanović, Tanja Bošković, Boris Isaković, Nenad Jezdić i Janoš Tot. To je za mene bilo ostvarenje snova kada su me izabrali. Baš kada sam ulazila na prvu čitajuću probu za "Rodoljupce" javili su mi da je tata umro. Nazvala me je kuma da mi izjavi saučešće, a ja nisam ni znala još, jer je mama htela da sačeka da dođem kući pa da mi to saopšti. Od nekog silnog strahopoštovanja prema tim velikim glumcima nisam smela da kažem da mi je tata umro, nisam znala da li to sme da se kaže, da li to nekoga uopšte zanima.
"Šta ćemo sad" u Australiji
- Uskoro me očekuje premijera predstave "Šta ćemo sad". Reč je o duo drami u kojoj igram sa kolegom iz serije "Istine i laži" Ivanom Đorđevićem, u režiji Erola Kadića. Sa tom predstavom nas očekuje turneja po Australiji. Tekst je pisao Branko Đurić Đura. Specifična je, likovi su glumačka beogradska zvezda i amaterska glumica iz provincije. Oni se zatiču zaključani u pozorištu u nekoj zabiti. On je prepotentan, pun predrasuda prema ljudima koji tamo žive za koje on misli da ne mogu da ga shvate kao umetnika... Ivan i ja smo odlično legli jedno drugom kao partneri. Mi smo se toliko smejali na probama. Ovo je jedna pitka predstava, ali humor nije banalan i površan, jer smo želeli da nas predstava kao glumce pokrene.
