Balkanska magija osvaja planetu
Srpski muzičar svetskog glasa Aleksandar Sanja Ilić još kao dečak seo je za klavir i napisao svoju prvu kompoziciju. Zahvaljujući muzici obišao je sve kontinente na kojima je sa grupom Balkanika na najlepši mogući način svetu predstavio tradiciju našeg kulturnog i muzičkog nasleđa.
Već kao student imao je svoje muzičke grupe, a dugo se lomio da li da se okrene arhitekturi, na kojoj je i diplomirao ili notama. Ipak, muzika je pobedila. Pravi uspesi došli su na festivalima, na kojima Sanjine kompozicije pevaju vrhunski pevači bivše Jugoslavije. U maju će se sa Balkanikom ponovo pokloniti Evropi, u Lisabonu u Portugalu na ovogodišnjoj Pesmi Evrovizije, na kojoj nastupa sa pesmom "Nova deca".
Potraga za ostrigama
- Davne 1951. rođen sam u Beogradu. Moje detinjstvo je zaista bilo srećno. Živeo sam u familiji sa mlađim bratom Draganom, ocem i majkom, sa mnogo baka i deka. Oni su svi manje više bili doktori, čak je i moja majka završila tri godine medicine, onda sam se rodio ja i prekinula je studije. Kasnije je završila engleski jezik na Filološkom. Otac je non-stop bio u muzici. Otkad znam za sebe kroz kuću su prolazili svi veliki pevači, glumci, književnici. Uvek se sviralo, pevalo, bilo je veselo. Slavili smo slave. Mada mnogi kažu da u to vreme komunizma kao nije smelo da se slavi slava. Pa verovatno komunisti nisu smeli da slave slave, ali ljudi koji nisu bili komunisti su to radili. Kod nas su dolazili violinista Jašarević i Cune da peva.
Devet biseva u Banjaluci
- Koncert o kome ću uvek pričati je jedan od prvih naših nastupa u toku leta 2000. u Banjaluci. Svirali smo u jednom divnom drvenom amfiteatru u centru grada. Ljudi su bili toliko srećni kao da su jedva čekali da im dođe tako nešto iz Srbije da ih vrati u život, jer su stvarno pretrpeli svašta. Mislim da smo svirali oko devet biseva, a svi su stajali, a ja sam na kraju ustao i rekao: "Ljudi, braćo, aj sedite pa da mi sviramo sve ispočetka, mi više pesama nemamo..."
- Moj otac je inače bio Miodrag Ilić Beli a najvažnije delo koje je radio je "Na slovo na slovo" na tekstove Ace Popovića i Duška Radovića. Malo je Aca nepravedno zapostavljen i uvek kad se kaže "Na slovo na slovo" misli se na Duška Radovića. Ali mi se čini da je jako lepe pesme napisao i Aleksandar Popović Žak, čuveni srpski pozorišni pisac. Kad sam napunio šest godina tata je na neki čudan način kupio auto. Čudan u smislu da tada baš nisu tek tako mogla da se nabave kola iz inostranstva. Preko bake, koja je bila doktorka uspeo je nekako da dotera taj auto u Beograd. Sećam se, išli smo na more i to je bila godina kada je otvoren auto-put Bratstva i jedinstva Beograd-Zagreb. Mom ocu su rekli da je put mnogo opasan i da vozi 40-50 kilometara maksimum. Krenuli smo ujutro a stigli oko devet, deset sati uveče. Išli smo kroz neke vrleti, preko nekih planina, što kažu gde je vuk domaća životinja a lisica poštu nosi. Majka je odlučila da idemo u Mali Ston jer se tamo gaje ostrige. Ona je u nekom časopisu pročitala da su Kinezi pronašli da je nešto najzdravije što postoji na svetu ostrige, zato što direktno hrane mozak. I verovatno je rekla sebi - sad ću ja moju retardiranu decu da vodim u Mali Ston da jedu ostrige.
Izgubljene pare
- Morao sam da vežbam klavir i morao sam pre podne da idem u osnovnu školu a po podne u muzičku školu, koja je bila gde je danas Fakultet muzičke umetnosti. Sećam se, prolazio sam kroz park i gledao kako se deca igraju u pesku. To mi je tako strašno bilo da sam razmišljao kako bih ja mogao da pobegnem i da ne idem na časove. Majka Zorica je to shvatila i bogami me je svaki dan vodila za ruku. Gurne me kod profesorke u učionicu, zatvori vrata i čeka. I tako je bilo dve-tri godine dok se nisam navikao i na neki način zavoleo klavir i onda je sve bilo okej. Kao klinci smo imali grupu u gimnaziji i tadašnji muzički urednik Radio Beograda bio je čuveni Nikola Karaklajić. I mnogo nas je voleo i dolazio na naše svirkice. Kako smo uvek bili šereti, prozvao nas je vragolani. Jedno dve godine smo nastupali pod tim imenom, dok na kraju nismo napravili grupu San.
Dragan Laković, moj prvi pevač
- Moja karijera je krenula kada sam imao 12 godina. Jednog dana došao sam iz škole i na klaviru zatekao neki tekst o nekim uniformama i ja sam seo za klavir onako zaludan i napisao pesmicu i otišao u dvorište da se igram. Dragan Laković, koji je po podne došao kod tate, mi je rekao: "Sanjice, da znaš ja ću da pevam ovu pesmu, ali da me u svakom intervjuu pomeneš da sam ja prvi pevao tvoju pesmu." Sutradan mi je doneo bombonjeru i to mi je prva nagrada u životu.
- Razmišljao sam da li da idem na arhitekturu ili na Akademiju. Dve godine sam odlazio kod profesora Rajčića na Muzičku akademiju i u jednom trenutku sam video jednog studenta četvrte godine koji je svirao i udarao glavom o pult na klaviru. Razumem trans, ali tolika zaluđenost... I ja sam rekao, ma nije ovo za mene i onda sam otišao na arhitekturu, završio je, upisao i postdiplomske studije. Međutim, krenuli su festivali i zaboravih ja na fakultet. Najlepši trenuci bile su svirke na moru, gde smo znali da budemo po tri meseca. Biti muzičar koji svira u hotelu igranke bilo je mnogo značajnije nego biti ne znam koji sportista, političar. Bio sam prva godina arhitekture i rekao sam mojima da ću poneti knjige da učim na moru u slobodno vreme. Par puta me mama Zorica zvala da me pita da li čitam, ja joj kažem, pa naravno. Kada sam došao u Beograd ponovo me pitala da li sam učio, na što sam ja potvrdno odgovorio. Počela je da otvara knjigu i ono počnu da ispadaju novčanice od po 50 maraka. Rekla mi je: "Šteta što nisi čitao, mogle su te pare da budu tvoje."
Raj u Višnjičkoj Banji
- Završio sam arhitekturu i tada je bilo pitanje šta dalje, da li otići u svet, da li ostati ovde, da li se baviti muzikom. Slučajno sam otišao u Ameriku sa nekim prijateljima i posetio velikog prijatelja čika Vladu, tada već pokojnog mog oca, koji je radio Kenedijev aerodrom. Pitao sam ga da li mogu da dođem i da mi omogući da se zaposlim. On mi je odgovorio: "Sine, vidi, ja mogu da ti učinim da ti budeš odmah zaposlen da sve imaš, apartman na Menhetnu, sve na dugme, ali da nemaš belog dolara. Ne daj bože da nešto zezneš, ti si propao. Vrati se ti lepo u našu Jugu, dolazi svake godine kod čika Vlade, to će ti biti najbolje." Tako je taj moj prvi pokušaj da odem u inostranstvo propao. Dugo sam radio festivale, pozorišne predstave, pa i poneki film. I sve dok nije došao rat, ne povratio se, kada su vrednosti potpuno počele da se gube i kada su pevači koji su bila neka treća kategorija, postajali prva, dobijali nagrade, normalno, nameštene na festivalima. Shvatio sam da to nije moj milje i ja sam se okanio toga i napravio svoj svet u Višnjičkoj Banji.
Spektakl u Pakistanu
- Putovali smo svuda po svetu. Nismo bili jedino u Australiji, ali i to nam se smeši. Recimo, Pakistan je nešto što se jednom u životu doživi. Direktor velikog festivala u gradu Lahore je bio oduševljen nama. Preko nekih bugarskih menadžera došli su do nas. Rekao je da nekoliko njihovih vrhunskih muzičara želi da svira sa nama na drugom koncertu sutradan. Tako je i bilo. Na kraju se pojavio neki čikica sa nekim čudnim crnim turbanom sa zvezdicama po njemu, sa neobičnim instrumentom i gomilom kićanki i počeo je neku priču, da peva i svira, i to je bilo potpuno ludilo. Na kraju smo saznali da je taj čudni čikica te godine dobio Gremi nagradu u Londonu za najboljeg sufi muzičara na svetu. Andrej od početka ide sa nama i sa kamerom snima ta naša putovanja.
- Tada sam sa mojom suprugom Zlatom Petković živeo sa malim sinom Andrejom u divnom ambijentu, sa ogromnom terasom i pogledom na Panonsku niziju i Dunav i rešio sam da, pošto sam ipak stekao nešto i nisam morao da jurim za nekim poslom, da kupim neki novi digitalni studio, koji niko tada nije imao i da pokušam da radim neku muziku za sebe. Inače, Zlatu sam upoznao 1982. godine. Radio sam Evroviziju i išao sam sa Askama, i tada smo radili neke dečje Nove godine. Zlata je pevala i neka simpatija je proradila. Posle dve godine smo dobili Andreja i živeli smo 30 godina zajedno. Mislim da smo imali jedan od retko skladnih i dobrih brakova. Da mi je neko rekao ranije da ću skoro ceo život da provedem sa glumicom nisam siguran da bih to odobrio. Ali Zlata je bila zaista posebna, bila je dobar čovek, odana i kući, sinu i meni i to je prosto bila jedna kuća i familija za primer. Nismo se uopšte svađali, i ako bi ikada došlo do nekog spora to je bilo zbog Andreja, jer ona nije dala na njega ama baš ništa. Nažalost, desilo se što se desilo, ruku na srce, u toj celoj priči mnogo mi je bilo stalo da sin Andrej to što lakše prebrodi, jer znam da je Zlata bila strašno vezana za njega. Život ne može da stane, ide se dalje. Ja sam pre tri godine upoznao Tatjanu Karajanov, homeopatu iz Novog Sada. Pre svega oduševio me i opčinio njen talenat za muziku. Ona komponuje, divno peva i ima divne ideje, tako da posle tri godine poznanstva mi smo čak i napravili ovu pesmu za Evroviziju "Nova deca". A, Andrej je uspeo da sa svojom ekipom napravi lepu priču, da prave spotove i da oforme televiziju I DJ.
"Hilandar" kao početak
- U to vreme dok smo živeli u Višnjičkoj Banji odlučio sam da pokušam da radim neku muziku za sebe, nešto što ima veze sa Vizantijom, sa nekim starim napevima, sa nekim tamjanom, manastirima i tada je stvorena kompozicija "Hilandar". I kasnije sam upoznavao neke mlade ljude sa nekim čudnim instrumentima pa su oni na neki način davali ideju da se rade i neke druge kompozicije. Sve sam završio i trebalo je da se izda album i nisam znao kako da ga nazovem. Brat mi je rekao da ja lepo da sa grupom napravim repertoar pa da idemo po svetu, da sviramo, malo elektronika, malo rok, metalika, Balkanika. Meni se to dopalo i ostalo je Sanja Ilić i Balkanika i ja izdam album pod tim imenom. U junu 2000. u Mariboru smo održali prvi koncert na festivalu Lent i tako je sve krenulo.
- U svakom slučaju, zahvalan sam Bogu što me naveo na put da se bavim muzikom kakvom zaista nisam mislio da ću ikada da se bavim. Shvatio sam da je ta influenca Balkana potpuno fenomenalna i da vi na Balkanu pod jednom kapom imate toliko svega i svačega u dobrom smislu naročito, a i u ovom lošem, ti ratovi, te borbe suprotstavljenih raznih i frakcija, i vera i razmišljanja, a opet sa druge strane toliko lepote i u pisanju, pevanju, muzici, umetnosti. Ne verujem da postoji neko mesto u svetu sa toliko različitosti pod jednom kapom. Mi guramo do dana današnjeg, uradili smo nekoliko albuma. Nikad nisam pravio pesmu za Balkaniku uz koju će da se dižu ruke i lumpuje. Uvek je to bila neka fina priča i mi smo tako reći instrumentalnom muzikom prošli ceo svet. Ali, mislim da uopšte nije bilo bitno šta mi pevamo, kako pevamo nego je najbitnije bilo da ta neka vibracija koju mi prenosimo stigne do publike.
