Muzički guru sa Balkana: Zajedno više vredimo

Goran Bregović je uveren da ljudi različitih veroispovesti i ( nacionalnosti) treba i moraju da uče da žive zajedno. I da je svako u obavezi da ostavi neki trag, neko svetlo, o tome da je barem na tome nastojao.

S. Princip

Spektakl: Goran Bregović 2016. u Operi

Njegovo najnovije delo "Tri pisma iz Sarajeva" nosi upravo tu poruku - jesmo različiti, ali svi kao ljudi vredimo - daleko više zajedno.

Pošto Goran, čega se god dotakne, pretvara u uspeh, sutra, sve su prilike, "Tri pisma iz Sarajeva" ispostaviće se kao njegovo životno delo.

Muzički guru sa Balkana, kako ga zove britanski "Gardijan", i ovog puta se odazvao pozivu na razgovor sa "Vestima" u Sidneju, a neposredno uoči tri koncerta u Australiji.

Podsetili smo ga da smo 2016, u našim novinama najavili "Tri pisma iz Sarajeva" - a sada je ovaj album, uz njegovo još jedno gostovanje ugledao svetlo dana.

Na njemu je 11 pesama i tri instrumentalna izvođenja.

Pošto je na omotu oznaka "Opus 1", pretpostavljamo da će "Pisama" biti još?

- Da, ovo je prvi deo na kojem su pesme koje sam pisao za neke umetnike, muslimane, Jevreje i hrišćane - dve za Rašida Tahu, po jedna za Rifa Koena i Asafa Avidana koji su iz Tel Aviva, dve pesme za Bebe, špansku hrišćanku i jedina pesma na našem, koja se zove "Made in Bosnia".

Takođe su tu i tri odlomka iz violinskog koncerta. Zapravo, ceo koncept oko "Tri pisma iz Sarajeva", počeo je od jedne porudžbine iz crkve Sen Deni u Parizu. Tu su mi ponudili da pišem koncert za violinu i simfonijski orkestar.

Kada će drugi deo biti gotov?

- Verovatno krajem iduće godine. Na njemu će biti taj violinski koncert i to će biti "Opus 2".

Priča sa interneta

Ideja o "Tri pisma" rodila se, pretpostavljam, samim rođenjem i životom u Sarajevu među tri najveće svetske monoteističke religije?

- Kada sam pisao "Tri pisma iz Sarajeva", krenuo sam od dve metafore. Jedna je Sarajevo, koje nije samo ime grada, nego je metafora za naše vreme. Jer ono što vidimo danas u svetu videli smo prvi put u Sarajevu, a to je da komšija, koji vam je danas bio dobar komšija, sutra već može da puca u vas, samo zato što ste druge religije. A onda je ta metafora tražila neku metaforu koja bi mogla da napravi muziku. A to je za mene violina. Violina se svira u tri osnovna manira: klasičnom, onako kako se svira klasična muzika kod hrišćana, klecmer - kako sviraju Jevreji, što je jedna drugačija tehnika i, konačno, orijentalna tehnika kako sviraju muslimani na Orijentu. Tako da je moj violinski koncert zapravo pisan za troje violinista - jedan je iz Tunisa, jedan iz Tel Aviva, a violinistkinja je iz Beograda (Mirjana Nešković).

Ostao je zapamćen onaj predratni video - sa Goranom koji priča o pozivima za molitvu istovremeno iz tri sarajevske bogomolje. To sada dođe kao uvodna misao za "Pisma"?

- Taj kratki video sa krova hotela Evropa je pravljen možda i manje od godinu dana pre početka rata. "Univerzal" ga je stavio na tri mala dokumentarna filma uz ploču, jer nekako pokazuje Sarajevo onako kako su ga zvali Jevreji kad su stigli tamo, proterani iz Španije. Zvali su ga "mali Jerusalim".

Kao i Jerusalim, malo smo bili blagosloveni, a malo nas je i uredno stizalo prokletstvo. Da li je ta idilična, pa konfliktna stvarnost Sarajeva/Bosne bila teška da se ispriča muzikom?

- Naravno da je to: biti mali Jerusalim istovremeno i bogatstvo i prokletstvo Sarajeva. A ja sam krenuo od jedne male priče koju sam našao na internetu. Tu se kaže da je reporterka CNN, od prijateljice iz Jerusalima čula kako neki stari Jevrej već 60 godina dolazi pred Zid plača da se moli. I odlučila je da napravi reportažu. Otišla je u Jerusalim, sačekala da stari Jevrej završi molitvu i onda ga pitala: "Dobro, vi ste tu, pred tim zidom, pokušavate da govorite sa Bogom, pretpostavljam. Za šta ga, zapravo molite?"

On joj je odgovorio: "Molim se i pokušavam da kažem Bogu da bi trebalo da makar naša deca žive bolje i u miru, bez obzira što smo različitih religija". I reporterka upita: "I?" A stari Jevrejin odgovori: "Imam osećaj da govorim zidu".

Ako postoji pouka iz ove priče, ona je da u svom radnom vremenu Bog nije predvideo da nas nauči/natera kako da živimo zajedno, nego da ćemo to morati da naučimo sami.

Zapravo, svi mi na svetu moramo da naučimo da živimo sa različitostima, to je u 21. veku neizbežno, hteli mi to ili ne, i svako od nas će morati da na tom putu koji je, kao što vidimo težak i mračan, da ostavi neko malo svetlo. Čak i najmanje svetlo pomaže da se taj put osvetli. I "Tri pisma iz Sarajeva" su jedno malo svetlo, neki mali moj prilog u tome.

Uživa u uspehu

Lagano pitanje: Da li "Tri pisma" predstavljaju i muzičku autobiografiju, diplomski rad na vrhuncu neverovatno uspešne karijere?

- Mislim da bi većina Sarajlija, da su kompozitori, hteli da napišu ovo što sam ja napisao. A pošto nisu svi kompozitori, a ja sam njihov najpoznatiji kompozitor, onda sam ja to uzeo, seo i napisao u njihovo ime.
Opet o karijeri: Bijelo dugme u liku vas trojice već mesecima obara svetske rekorde - po broju gradova i koncerata u najkraćem mogućem vremenu, po količini pređenih kilometara, po broju posetilaca naravno. Izgleda da će vam ovo "osvajanje sveta" biti najdinamičniji period u životu?

- Nisam neko ko svoju muziku predstavlja na televiziji, internetu... Svoju muziku predstavljam starinski. Tako, da bi obišao svet sa novom pločom, treba ti makar tri-četiri godine. I naredne tri-četiri godine ću promovisati "Tri pisma iz Sarajeva". To je, za sada, plan.

Vi ste najpoznatiji i najuspešniji muzičar i kompozitor s naših prostora u svetu. Posle Orkestra za svadbe i sahrane, sada i Bijelo dugme obilazi svet i doživljava prijem o kome se može sanjati. Da li ste, ipak, i sami prijatno iznenađeni odjekom muzike Dugmeta na bilo kom kraju planete da se nađete.

- Bilo bi možda arogantno da čovek, u smislu uspeha želi još nešto više od ovog, jer ovo što se meni događa je neverovatno. Ipak sam ja kompozitor iz jedne male muzičke kulture, a imam publiku po celom svetu - od Islanda do Sibira, od Čilea do Novog Zelanda. Tako da, eto, to malo čudo se desilo i ja u njemu uživam.

Iskreno - nedostaje li još Bebek, pa da veselje bude potpunije?

- Ne nedostaje niko tu. Ima čak i viška. Nije Bijelo dugme nikada pevalo sa puno pevača, uvek je bio jedan pevač. Ali, na ovoj turneji su oni koji su dobro raspoloženi. A to su ova dvojica. Možda i Bebek upadne u dobrom raspoloženju. Jednog dana...
Bijelo dugme je večeras u Pertu, sutra, subota u Sidneju, a u ponedeljak u Melburnu. "Vesti" će, naravno, opširno pratiti rok urnebes iz tih gradova.