Rokeri su Udbina deca
Muzičar Nikola Grbić Grba, iako se ne eksponira u medijima i TV emisijama, dugi niz godina iz prikrajka radi ono što najbolje ume u životu, svira i svojim performansima zabavlja publiku u beogradskim, ali i klubovima širom dijaspore.
Napisao je Grba hitove za brojne izvođače, a njegove pesme nastale pre 20 i više godina i danas se pevaju na koncertima, raznim slavljima i državnim proslavama.
Često osporavan zbog svojih stihova, muzičar je kako kaže, završio u narodnjačkim vodama, a za članove Južnog vetra, koje je tada predvodio Mile Bas, kaže da su pravi profesionalci.
Pesma "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja.
Odlazio je Grba u beli svet, ali uvek se vraćao u Srbiju.
Sa gitarom u ruci priseća se svog detinjstva, muzičkih početaka, životnih izazova...
Cena naivnosti
- Rođen sam u Novoj Varoši, u Beograd su me doveli na silu kad sam bio mali. Živeo sam prvo na Slaviji, pa sledećih 30-ak godina na Karaburmi. Posle me je put odveo u Švajcarsku, Nemačku, Englesku, Italiju. Sad sam opet ovde i tako sve ukrug. Valjda ću se jednog dana vratiti na Zlatar gde sam rođen. Karaburma je industrijsko naselje. Zvali su je mala Kolumbija, to sve govori. Moje prve pesme bile su o demistifikaciji socrealizma koji je bio nametnut kao kulturni obrazac. Čudno da ih je malo ljudi razumelo. Mislio sam da je to svima jasno, da je prosto. Pošto se u to vreme pojavio pank i Seks pistolsi su psovali kraljicu, ponadao sam se da je najzad došlo pet minuta da kažemo šta mislimo. Tu sam ispao naivan.
- Bilo je to vreme kad su, na primer, političarima podvodili maloletnice iz doma za nezbrinutu decu, vreme najvećih pljački i divljanja, "jagnjećih brigada", koje su preteča ovog sada.
Te komunističke glavešine su se iživljavale na nama, a mi smo im donosili cveće na državne svečanosti.
Naime, DB je oduvek držao muziku pod kontrolom, kao i danas, i oni su stvorili od dece novinara i zaposlenih u državnom aparatu novi talas.
U to vreme ljudi su za jednu pesmu, na primer "Oj, vojvodo Sinđeliću", išli u zatvor i dobijali batine.
- U svakom parku je bilo boljih bendova od grupe Idoli koju danas predstavljaju kao deo istorije naše muzike. Malo sve to boli, iz te svoje naivnosti i kad sam shvatio koliko je sati i da meni nikada neće dozvoliti prolazak u neke medije, s obzirom na to da se zna ko su mi deda i otac, i da potičem iz izrazito antikomunističke porodice, završio sam iz nju vejva u Južnom vetru. Napisao sam najveće gluposti narodne muzike koje se i danas slušaju. Često čujem danas da kukaju za rokenrolom, koji je uvek bio pod kontrolom i kojeg su finansirali da se omladina zabavlja za 25. maj, 1. maj, 29. novembar. Znači, država je iz svog budžeta davala da se to drži pod kontrolom i zna se koji bendovi su mogli da sviraju. Rokenrol je živeo na osnovu tih državnih praznika. Mnoge su oterali, a da bi ljudi mogli da žive, morali su da sviraju narodnjake i dobili su ono što su dobili. Na jednoj strani vrhunske muzičare u folk muzici, a na drugoj, neku kvazielitu koja se bavila sama sobom daleko od realnosti. Najbolje da izbegneš medije je da govoriš istinu, a tako je to i u životu. Ako počneš svima da govoriš istinu, niko te neće ni na slavu pozvati.
Trešnje sa Lešća
- Još u srednjoj školi počeo sam da se bavim muzikom, a bend se zvao Promašeni život. Pobedili smo na Palilulskoj rok olimpijadi. To je sve bilo klinačko, ali je u našoj blizini bilo mnogo profesionalnih muzičara. Kad sam shvatio da je sve prevara, počeo sam da radim za pare i narodnjake. Pesma "Lešće", koja inače nije narodnjak, snimljena je 1985. godine, pa sam je je kasnije presnimio na albumu "Bogu u Beogradu", da bi je na kraju otpevao Aca Lukas koji je na prvom snimku svirao klavijature, po meni, u jednom od najboljih sastava sa kojim sam svirao, a zvao se Pirana servis.
Borba za dušu
- Meni je žao ove dece koja se danas bave muzikom i što su u ovim muzičkim takmičenjima. Sve što guraš pod tepih jednog dana ćeš da staneš na to. Ne vidim tu neku karijeru, već više pokušaj da dobiješ diplomu bez fakulteta, a neko ih je ubedio da to tako može. Ne znam koliko umetnici mogu svesno da biraju svoj put. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje delova u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija pravo značenje, rad. Ima ona priča da je neko postao svetac postom, molitvom i odricanjem, neko velikom žrtvom, a neko zato što je morao. Kad gledamo sve unazad vidimo da je to bio jasno određen put. Sada je muzika kontrolisanija nego u Titovo vreme. Cela kulturna scena fingirana je uglavnom. Pa nama su ministri bili glumci, ljudi koji ceo život govore tuđe tekstove. Sve je to jedna velika borba, borba koja tek počinje. Borba za dušu, za opstanak, način života.
Priča o toj pesmi i nije baš lepa. Kao klinci mi smo gore krali trešnje i igrali se na tom brdu, a oni su hteli da prave groblje. Ljudi su se smejali i nisu verovali kako će tu biti groblje jer je mesto najlepše za stanove i kuće. Odatle se pruža prelep pogled na Pančevo, Slance, Zvezdaru. I oni su stvarno počeli da prave groblje.
- Nastala je pesma i ima ona svoju priču, mrtve i žive učesnike, ali da ne opterećujemo ljude time. Aci sam radio i ploču zato što je on prerastao tu gradsku scenu. Članovi Južnog vetra s kojima sam radio veliki su majstori. Mile Bas je jedan od najmuzikalnijih ljudi koje sam video. On je vrhunski majstor svog zanata od koga sam mnogo naučio. Pojedini kompozitori su imali privilegije u izdavačkim kućama i on uopšte nije mogao da živi od svog kreativnog rada. To je tako veliki talenat i darovit čovek tako da je to moralo negde da probije. Tuga je što ga tada nisu pozvali da radi pesmu za Evroviziju. Pesme Južnog vetra su poluzabavne, novogradske pesme.
Ljubavne jadikovke
- Pošto živimo u burnim vremenima, takvi su nam i životi što je neiscrpan izvor inspiracije. To što autori izbegavaju da pišu o stvarnosti više je za neku psihološku studiju. U našoj tradiciji, koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno, postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Mi smo zemlja gde se desilo toliko ratova, toliko izbeglica, toliko socijalnih propasti, a naši muzičari pevaju samo kao da smo svi neki paćenici. Samo nas ostavlja neka žena, sedi se u kafani i pije, kao da se ništa ne dešava, samo smo neverni jedno drugom. Muzika trenutno služi za zamagljivanje stvarnosti i zamazivanje očiju. Ja sam u jednom momentu izdao ploču za RTS i u svim emisijama me je bilo osim u Dnevniku. Bio sam u Cirihu u vreme bombardovanja Republike Srpske kad je pogođena bolnica gde je bilo osam mrtvih. I svi mediji u Evropi su to preneli. Gledao sam satelitski program RTS gde niko ništa nije javio. Sat vremena su prenosili retrospektivu poslednjeg kola fudbalskog prvenstva, gde su igrali recimo Milicionar, Rad, Zemun.
Izbacili reč Zejtinlik iz pesme "Ovo je Srbija"
- Imao sam problem kada sam sa 22 godine napisao pesmu "Ovo je Srbija". Ljudi su počeli da me izbegavaju zbog te pesme. Onda smo svirali tajno. Sakupila bi se ekipa i onda jedan stoji ispred vrata i gleda da ne naiđe neko. Jednom je snimljena ta pesma, pa je zabranjena na svim programima RTS. Jedino je Radio Studio B Drugi program emitovao tu pesmu. Kada su pokretali televiziju napravilu su emisiju o meni, i kad je trebalo da se emituje došli su inspektori i zabranili emitovanje programa. Danas je, čujem, na svim državnim manifestacijama, gde vrlo često potpišu aranžera i dirigenta, a mene ne. Ne odgovara nikome biografija nekog ko uvek ima nešto da kaže da to nije tako. Čak je sad pevana na Sretenje, ali je promenjen deo teksta, izbačena je reč Zejtinlik. I kad hoće da uzmu neku pesmu treba da me pitaju ili već nekog ko je malo pismen jer kad nešto izmeniš, pesma gubi smisao.
- I nešto je puklo u meni i rekao sam "hvala" i nigde se više nisam pojavio u medijima. Ispalo je da ja tu treba da zabavljam nekog dok ljudi ginu, kasnije kradu fabrike. Ja nažalost ne znam ništa drugo da radim osim muzike. Moji nastupi su performansi na kojima recitujem, držim govore... To jeste pop-rok sa nekom slovenskom crtom. Pokušavam da u svemu pronađem neku dubinu, poruku, da se probudimo. U Srbiji postoji mnogo dobrih svirača koje nikada nećete videti u medijima. Jednu stvar sam shvatio, ima taj zakon džungle - ne ubijaj više nego što možeš da pojedeš. Nema potrebe juriti okolo da se rasipaš. Dok je čovek živ, nije završio posao na Zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.
Odlazio sam i vraćao se
- Odlazio sam i uvek se vraćao u Srbiju. Sad me pitaju zašto. Pa gledano matematički najbliži put od tačke A do tačke B je prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do Boga je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde, rodio bih se tamo. Bog to bolje zna nego mi. Tamo sam se bavio muzikom a moj odlazak nije bio stvar boljih uslova. Ja imam svoju misiju, svoj dug. Zamislite, svi ti moji preci koji su ginuli i robovali da gledaju svoj krajnji izdanak da služi njegovim neprijateljima. Ima gomila stvari koji ti mogu obezbediti komforniji život, ako ćemo da trgujemo. A koja je cena toga. Odavde su ljudi odlazili zato što su ih terali. Nisu baš srećno bežali zato što im je bolje. Imam pesmu koju sam sad snimio "Neću da idem" i baš o tome govori. Oni su stvorili uslove da svako sam dođe do genijalnog rešenja da je odavde najbolje pobeći. Ovde je bilo mnogo teže u prethodnim vekovima i da je trebalo da se beži, pobegli bi davno svi. Stalno sam putovao tamo-vamo, a 1997. godine sam se vratio natrag. Jako je teško živeti napolju kad se ovde dešava nešto. Nema veće tuge nego da živiš u inostranstvu za vreme bombardovanja tvoje zemlje. Znam mnogo ljudi koji su živeli napolju pa su se vratili. A sve je to povezano s muzikom. Davne 1914. ali i prethodnih godina devojke su pevale: "Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta". To je bilo pre 100 godina. Zamislite koliko se kod nas promenio moral kad se sada peva o nekim kazinima, ferarijima. Malo smo se zaigrali u svemu. Šta znači bolji život? U Titovo vreme svi su kukali što nemaju više novca. A sad kukaju za tim Titovim vremenom i pričaju kako se dobro živelo. Dobro se živelo i u tursko doba ako si hteo da budeš Turčin. Ko je hteo da promeni veru, živeo je odlično. Ta priča o boljem životu je samo pitanje cene koju hoćeš da platiš za svoju granicu konformizma.
