Gluma traži žrtvu
Rade Šerbedžija (70) retko razgovara s novinarima, pa je svaka prilika da se predstavnici medija sretnu s njim dobro došla. Jednom godišnje on se "druži" sa sedmom silom u Beogradu kako bi najavio svoje tradicionalne, prednovogodišnje koncerte u Beogradu i Novom Sadu.
- Prvi koncert u Beogradu posle rata bio je, čini mi se, 1996. ili 1997. godine i to je bio jedan od mojih najvažnijih i najdivnijih nastupa. U to vreme živeo sam u Londonu i u Beograd sam došao posle dve godine. Poslednju predstavu u Beogradu igrao sam 1992. godine u Domu omladine "Majku hrabrost", i sa Mirom Karanović u BDP "Ko se boji Virdžinije Vulf". Zbog interesovanja publike tog dana umesto jednog imao sam dva koncerta i interakciju sa 9.000 moje raje - priseća se Šerbedžija.
Karte za vaše koncerte se razgrabe. Čime ste kupili publiku?
- Na koncertu pevam šansone, recitujem poeziju koju ljudi nekako osećaju. I u ovim vremenima fali nam i treba poezija. Tako da je to jedan od razloga, a možda sam i zaslužio svojim ulogama. Ljudi me gledaju na televiziji, gledaju moje filmove, pa požele da me vide uživo, jer znaju da osim pevanja imam dosta poezije, pa i glumačkog izvođenja.
Jednom stranac, uvek stranac
Rade Šerbedžija jedini je glumac sa balkanskih prostora koji je napravio karijeru u Holivudu. Glumio je rame uz rame sa najvećih zvezdama od Toma Kruza u "Nemogućoj misiji" do Klinta Instvuda i Šarliz Teron. Bivšu Jugoslaviju je napustio zbog rata '90-ih. Sve to je opisao u svojoj knjizi "Stranac".
- Kad jednom postanete stranac, onda to zauvek ostajete i nikad se ne možete vratiti nazad. Živeo sam 17 godina po Londonu, Los Anđelesu i naravno da sam se u jednom trenutku života osećao kao stranac. U knjizi sam opisao rat, izbeglištvo i sve teškoće iz tog doba. Paradoksalno zvuči, ali kad čovek jednom okusi život stranca, stranac u vlastitoj zemlji i u svetu - kaže Šerbedžija, koji i dalje radi punom parom.
- Radio sam jedan italijanski film i sada se sprema još jedan. Čeka me snimanje i jednog irskog, i jednog američkog filma iduće godine. Znači radim četiri filma i to umetnička što me raduje. Inače, uskoro putujem u Los Anđeles da predstavim svoj rediteljski prvenac "Oslobođenje Skoplja", koji je makedonski kandidat za Oskara.
Kakav je danas život glumaca?
- To je jedan, težak, težak život. Ako ga ozbiljno shvatiš. Naravno da je i lep ako je uspešan, jer ti se mnogo vraća. Nema veće sreće za umetnika nego kada je deo fantastične predstave ili filmova. To je kao kad se ruše svetski ili državni rekordi u sportu. Ima naravno i mnogo teškoća, jer da bi sve to napravio treba se žrtvovati. Bez velikog rada nema uspeha ne samo u umetnosti, već u životu uopšte bilo čim da se baviš - kaže Šerbedžija i otkriva da se njegov otac Danilo nikada nije pomirio sa činjenicom da mu je sin glumac.
- Bio je užasno protiv toga da se bavim glumom, ni dan danas nije zadovoljan. Iz protesta me nikad nije gledao u pozorištu, na filmu ili televiziji. Pitao sam ga pre godinu dana: "Ajde, boga ti, pogledaj, napravio sam nešto u svom poslu, zadovoljan sam, dosta ljudi ceni to što radim, a imam i nešto para. A on mi je tada rekao: "Rade, mnogo se mučiš".
Tražio "Milicu" našao Danicu
Sa bendom Zapadni kolodvor Rade će imati dva koncerta pod imenom "Uzalud se budim" i to 26. decembra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a dan kasnije u Centru Sava. Kako kaže, biće prostora da se na bini nenajvljeno pojave Đorđe Balašević i Saša Lošić, a specijalni gost biće Danica Krstić.
- Želeo sam u Podgorici da otpevam "Milica jedna u majke" i da bih se malo podsetio otvorio sam Ju tjub. Kad tamo vidim nepoznatu devojku koja fenomenalno peva. Bila je to Danica. Volim naše starogradske i narodne pesme posebno sa juga Srbije. Imaju fantastičnu melodiku i poeziju, a Danica ih čisto peva.
