Šampanjac sa Diorom
Otmena, elegantna, mladolika i nadasve jednostavna Tamara Bakić. U maju je napunila 82 godine života, a nedavno je u Njujorku ponovo prošetala modnom pistom kad je zatvorila reviju Bate Spasojevića.
Vest o tom događaju, u kojoj je iskazano divljenje prema njenoj neprolaznoj lepoti i gracioznosti, proširila se planetom. Tako je naša najčuvenija manekenka, koja je bila pionir u stvaranju ove profesije u nekadašnjoj Jugoslaviji, ponovo svojom pojavom i besprekornnim mačjim hodom ostavila sve bez daha i još jednom pokazala zašto je smatraju neprikosnovenom ikonom mode i zbog čega nosi epitet grofica modnih pista.
- Kad sam izašla na pistu u Gotam holu na Brodveju i čula aplauz, prvi put u životu sam pomislila: "Bože, da li ću uspeti da stignem do kraja!" Nikada nisam imala tremu, niti stres od piste. Naravno, sve je prošlo savršeno. Bata mi je posle rekao da me svi mnogo hvale, a ja sam odgovorila da im kaže da me slobodno pozovu. Eto, sada čekam novu ponudu da se vratim u Njujork - kaže pola u šali, pola u zbilji ova jedinstvena dama, čija se tajna vitalnosti krije u jednostavnosti življenja i dodaje da je o njenom boravku u Njujorku urađen i film, koji je sada u montaži. Ponovo će izaći na pistu. Naravno, opet na Batinu reviju koja je deo Nedelje mode, a biće prikazana u Francuskoj ambasadi u Beogradu.
Sombor kao oaza
- Grad mog detinjstva i mladosti je Sombor u kome sam rođena i kome se uvek vraćam zbog svoje porodice koja mi je uvek bila na prvom mestu, kao i zbog školskih drugova. Odrasla sam u velikoj porodici, u kojoj se znao red. Sve vrednosti kao i navike, sve ono najbolje što je deo mene, ponela sam iz kuće. Najlepše uspomene iz detinjstva su mi vezane za Njanju, kako smo zvali baku, koja nas je sve okupljala za slavu - Svetog Nikolu, Božić i Uskrs, a najružnije za mađarski logor u Bačkoj Palanci. Po izlasku iz logora prešli smo u Beograd, gde smo se smestili kod mamine prijateljice. Tu smo dočekali oslobođenje. I danas mi je u sećanje urezana slika koju sam prvu videla po izlasku iz podruma na ulicu - neopisivo slavlje ljudi iznad kojih su visile pokidane žice, a okolo pustoš od pokidanih stabala.
- Sloboda nas je vratila u Sombor, gde sam završila gimnaziju i stekla prijateljice za ceo život. One su posle porodice sledeće na listi mojih prioriteta. Kada se sa njima viđam, ništa drugo ne može da bude preče. Znamo se od detinjstva, to je čisto prijateljstvo bez interesa i ja tu iskrenost i odanost izuzetno poštujem. I danas, kad se okupimo, zacenimo se od smeha kao kada smo bile klinke. A bili su to dani kada smo osim učenja išle i na radne akcije, da beremo kukuruz sa vojskom ili sklanjamo ruševine. U gimnaziji smo zajedno igrale odbojku, a onda sam ozbiljno počela da treniram plivanje i postala šampionka Srbije.
Od Njujorka do Teherana
- U Beograd sam se vratila zbog studija. Upisala sam Pravni fakultet i bila ubeđena da ću se time, kao moj otac, baviti ceo svoj radni vek. Sve se promenilo kada me je pozvala tada poznata krojačica Dara Spasojević, školska drugarica moje majke, koja je imala svoj salon, da dođem na kasting zbog predstojećeg Sajma mode. Ona je želela da uradi neke modele, a kako je često odlazila u Pariz i pratila modnu scenu, znala je kako treba da izgleda devojka za to. Za razliku od drugih devojaka koje su se doterale od glave do pete, ja sam došla onako kako se oblačim svaki dan, u ravnoj suknji do kolena i džemperiću. I odabrana sam. Bilo je to 1958, kada sam prvi put izašla na pistu na prvom takvom sajmu koji se održavao kod nas. Reviju je režirao Bojan Stupica, a pratilo ju je oko 3.000 ljudi, među kojima je bilo mnogo stranaca na čelu sa Kristijanom Diorom. Tako mi je krojačica Dara, inače pravnica po struci rodom iz Sombora, promenila sudbinu i ja sam umesto da se nakon diplomiranja bavim pravom ostala u manekenskim vodama.
- Nakon ovog debija, počela sam da dobijam pozive za revije. Posla je bilo sve više, putovali smo po celoj Jugoslaviji, šetali po modnim pistama u Budimpešti, Varšavi, Moskvi, Sankt Peterburgu, Parizu, Teheranu, Njujorku... Nekada smo i po mesec dana bili na putovanjima i divno smo se družili. Bile su to prave turneje, a mi reprezentacija Jugoslavije koja promoviše domaću modu u svetu koja je kod nas postajala sve ozbiljnija industrija sa autentičnim kreatorima kao što je Aleksandar Joksimović. Bili su to nezaboravni dani, zlatno doba domaće mode koja je osvajala planetu. Naše revije su gledale poznate ličnosti kao što je Iv Sen Loran, sa nekima smo se i lično upoznali kao što je reditelj Klod Leluš ili glumac Entoni Hopkins, provodili se u diskoteci koju su držali Džejn Birkin i Serž Ginzbur, sreli se sa Brižit Bardo, pili šampanjac sa Diorom koji ga je otvorio u našu čast... Imala sam čast da upoznam Paka Rabana i da nosim njegov model na reviji.
Vaspitanje uvek u modi
- I danas se svi čude kako sam mogla da odbijem ponude modnih agencija iz Njujorka ili da kažem "ne" velikom Dioru. Ne mogu da shvate da je to bilo u vreme kada se u Jugoslaviji živelo svetski, a ceo svet nam je bio na dlanu. Mi smo zahvaljujući gostovanjima u inostranstvu donosili neke novitete koje smo tamo videli. Ne mislim samo na modu, nego na svakodnevni život. Tako sam bila slobodna da jednom predstavniku gradskih vlasti, posle povratka iz Pariza, predložim da se u srpskoj prestonici otvori dragstor. Tako je Beograd dobio prvi dragstor u Nušićevoj ulici.
- Godine nikada nisam krila. Pitaju me često kako održavam liniju, a istina je da to nikada nisam radila nego sam samo pratila svoj ritam. Mnogo pešačim, jedem tri puta dnevno i to sve ono što sam jela otkada znam za sebe. Davno sam od jednog doktora čula da nema zdrave i nezdrave hrane, nego ispravne i neispravne. Ako mi nešto ne prija, jednostavno izbacim iz ishrane i kraj priče. Na mom meniju su obavezni slanina, kozje mleko, ovčje kiselo mleko. Pijace obožavam, volim tu gužvu, žamor, šarenilo, i uvek krenem da kupim tri stvari, a vratim se sa punim kesama.
- Mi smo nekada uvek morale da budemo doterane i van piste, zbog profesije koju predstavljamo, a sada to više nije važno. U modi su i plastične operacije, a ja sam jedinu promenu na sebi uradila kada sam kosu ofarbala u plavo i to zbog neke revije. A pristala sam jer sam kao dete bila svetle kose. Tako sam do danas ostala plavuša, i to je jedino što sam ikada izmenila na sebi. I kada sam napustila pistu, ostala sam u ovom poslu. Nastavila sam da radim kao savetnik u modnoj industriji, sarađujem sa kreatorima, pomažem oko revija, podučavala sam mlade svim manekenskim pravilima i trikovima, od hoda do pogleda u kameru... Sa mladima se zanesem i zaboravim koliko mi je godina. I danas pišem o modi za jedan časopis, tako da uredno pratim dešavanja i na domaćem i na svetskom tržištu. Sve je mnogo drugačije nego u moje vreme. Jedino što iz mode ne izlazi jeste lepo vaspitanje.
Hapšenje u Varšavi
- S tih putovanja toliko ima anegdota, da može da se napiše posebna knjiga. Nekako je svima najzanimljivije kada pričam kako smo Aca Joksimović i ja završili u zatvoru u Varšavi, ni krivi ni dužni. To se desilo nakon večere u jednom restoranu, gde smo bili sa još nekoliko manekena koji su bili toliko lepi da su ih Poljakinje netremice gledale. A to nije prijalo njihovoj muškoj pratnji. Tako se jedan razljutio i krenuo na Acu, odnekuda je poletela pesnica... Stigla je policija, odveli su samo nas dvoje u policijsku stanicu i zatvorili. Bili smo uplašeni jer su tražili da Aca potpiše da je udario Poljaka, što nije bilo istina. Spasao nas je naš konzul koji se pojavio i objasnio im ko smo i zbog čega smo u Varšavi. Ispostavilo se da je jedan od tih ljubomornih Poljaka bio javni tužilac, a zanimljivo je da je sutradan bio na našoj reviji.
- Uporedo sa razvojem mode i manekenstvo je postalo ozbiljna profesija koja je pronašla svoj mesto u našem društvu. Postali smo prepoznatljivi kao manekeni, a naš rad i popularnost su doneli ugled tom zanimanju. Želja mi je bila da se to i zakonski reguliše, odnosno da oni koji se bave tim poslom mogu da ostvare staž, socijalno i zdravstveno osiguranje. To nije bilo lako, i nakon nekoliko godina svoju ideju sam sprovela u delo 1967, kad je osnovano Udruženje manekena, koje i danas postoji. Tada sam pokazala i svoje pravničke sposobnosti sastavljajući ugovore po kojima je, između ostalog, manekenima bio zagarantovan honorar za angažovanje i toga su svi morali da se pridržavaju.
Dugovečna generacija
- Odlazak u Sombor za mene je, što bi mladi rekli, zakon. Njemu se nakon radnog veka u Nemačkoj vratio i moj mlađi brat Boris, koji sada tamo živi, a koliko ga voli govori i Udruženje građana Moj Sombor koje je i osnovao i sa kojim je ovekovečio mnogo toga vrednog u tom prelepom gradu. Obavezno idem i na obeležavanje mature. Kad smo proslavili 50 godina, dogovorili smo se da se viđamo svake naredne godine. Od dva razreda, jedno petnaestak nas se okupi, i šteta što oni koji žive u inostranstvu nisu u prilici da nam se pridruže, ali redovno pošalju poruke pozdrava. Ipak, Beograd je bio i ostao grad koji najviše odgovara mom senzibiltetu. Ne samo u odnosu ne Sombor, nego generalno prema bilo kom gradu na ovoj planeti.
- Bila sam udata za Ognjena Pricu, a čin našeg venčanja je bio u skladu sa tim vremenom. To znači da nisam bila u venčanici, nego u jednom božanstvenom kompletu, maslinasto-šarenom, koji mi je sašila Dara Spasojević. Besmisleno je da krijem da sam imala fine udvarače. Baš sam ovih dana gledala i čitala neka pisma koja sam dobijala, ali to je nešto samo moje, intimno. Iako su ih pisali neki ugledni ljudi, među kojima je bilo i književnika i stranaca, najlepša pisma mi je slao moj drug Miša iz vojske. O tome sam davno napisala i priču jer me je on naučio da se čovek ne ceni po sjaju odeće.
